Predsednički krug

Epilog dosadasnja tri izlaska gradjana na biralista moze se ovako okvalifikovati: blok oko srpskog premijera Zorana Djindjica uspeo je da ostvari svoj takticki interes i spreci dolazak glavnog demokratskog rivala na celo Srbije. Na mestu predsednika imace, bar za izvesno vreme, lojalnu koalicionu drugaricu Natasu Micic, cije sefovanje drzavom, sasvim izvesno, nece dovesti u pitanje sadasnju realnu raspodelu moci. Vlada i njen premijer uzdaju se da ce, uz povremene muke sa kvorumom u Skupstini, moci i dalje suvereno da upravljaju Srbijom, sto, u principu, odgovara svakoj izvrsnoj vlasti. Mali je problem sto na mesto predsednika Srbije, jednom mora doci ozbiljna politicka figura, a ostatak DOS izgleda nema licnost takvog formata. Sa nekim ce, ipak, morati da se deli moc, koliko god se ambiciozna Djindjiceva vlada tome opirala.
    Druga strana je dokazala da u aktuelnom predsedniku savezne drzave Vojislavu Kostunici ima najistaknutiju politicku licnost u Srbiji. On je u tri trke prilicno uverljivo pobedio sve protivkandidate, ali nije ostvario rezultat potreban za ulazak u srpsku predsednicku palatu. Kostunica licno i njegove pristalice tvrde da su organizatori trke i tvorci propozicija ucinili sve da ishod bude nepovoljan. Pominju se izborni zakoni, biracki spiskovi, otvoreni i prikriveni bojkoti, javnomnjenjska istrazivanja... Sve je to, tvrde u stabu DSS, bilo usmereno protiv njihovog kandidata. U postizbornoj noci problematizovano je i pitanje moze li predsednik Narodne skupstine po isteku mandata aktuelnog predsednika Republike preuzeti tu duznost. Eksplicite ova mogucnost je predvidjena samo u slucaju kad je predsednik Republike sprecen da obavlja tu duznost pre isteka mandata.
    Prema nagovestajima, stab Vojislava Kostunice ce insistirati na ovakvom tumacenju i traziti na sudovima zastitu interesa svog kandidata.
    Nesudjeni predsednik je ostao duzan odgovor demokratskoj javnosti zasto je tako uporno hteo da stigne do predsednickog trona bez podrske drugog krila demokratskog bloka. Kao da mu je bilo vaznije da dokaze da moze bez Djindjiceve podrske, nego da zaista bude predsednik Srbije. A pokazalo se da ipak ne moze, uprkos tome sto ima vise pristalica od Labusa i Seselja, ostale protivkandidate da ne pominjemo.
    Za gradjane ove zemlje problem je to sto u ovoj igri interesa grupa na vlasti, trpe njihovi realni interesi, odnosno interesi zemlje u celini. U Evropi se vec govori o "prokockanom kredibilitetu" celokupne politicke elite u Srbiji i Crnoj Gori. Pocetna dobrodoslica Evrope demokratskim pobednicima iz Beograda 2000. godine ni do danas nije stigla do stvarnog ukljucivanja zemlje u politicku i ekonomsku zajednicu savremenog sveta. Bez unutrasnjih snaga da revitalizuje razorenu privredu, vlast se suocava sa sve vecim socijalnim nezadovoljstvom naroda, koji od tranzicije jos nije osetio nikakve opipljive blagodeti.
    Vreme jalovih politickih borbi u kojima najsira javnost ne prepoznaje nikakve svoje interese, ocigledno se nastavlja. Ovakvom razvoju dogadjaja mogu se radovati samo one snage za koje se verovalo da su posle oktobarskih promena 2000. godine potisnute sa politicke scene Srbije.