Plaća li kultura dugove političkih sukoba

Sukob Izraela i Palestine prelio se i na polje umetnosti i kulture, o čemu svedoče sve češće podele među javnim ličnostima, pritisci da se otkazuju nastupi u Izraelu, pa i da se bojkotuje tamošnja književnost, piše Politika.

Sličan eho ima i sukob na relaciji Rusija–Ukrajina, pa je nedavno Poljska odlučila da bojkotuje rusku kulturu zbog krize u Ukrajini. Jedan od najglasnijih zagovornika ovog bojkota je čuveni poljski glumac Danijel Olbricki.

Pre tri nedelje predstavnici Festivala jevrejskog filma u Velikoj Britaniji primili su uznemirujuće obaveštenje od „Tricikl teatra” u Londonu, gde je festival trebalo da se održi, piše „Gardijan”. Uprava „Tricikl teatra” obaveštava organizatore festivala da želi unapred da pogleda filmove kako bi odobrili njihov sadržaj. Kada su predstavnici festivala to ocenili kao cenzuru, iz teatra je stigao još jedan zahtev: da festival vrati deo budžeta koji je dobio od izraelske ambasade, s obrazloženjem da ne može da prihvati sponzorstvo vlade koja je uključena u sukob.

Posle dve nedelje pregovora festival je povučen iz „Tricikl teatra”. Ovaj spor razbuktao je strasti između umetnika, Izraela i britanske jevrejske zajednice, pa je Stiven Polard, urednik „Jevrejske hronike”, predstavnike „Tricikla” nazvao „antisemitima”, dok je Nikolas Hitner, direktor Nacionalnog teatra, podržao odluku „Tricikla” i rekaoda Festival jevrejskog filma u Velikoj Britaniji „nepromišljeno politizuje” događaj.

Predstavnici festivala objasnili su da to nije izraelski filmski festival, već da je reč o festivalu jevrejskog filma, te da se oni bave uspostavljanjem mostova, a filmovi se odnose na sve strane u sukobu.

Kulturni bojkot Izraela pokrenule su 2005. široke koalicije palestinskih grupa, a bojkot je usmeren na korporacije, sportske i akademske institucije.

Poslednjih meseci u kulturnu kampanju protiv Izraela uključuju se i glumačke i rok zvezde koje nisu poznate po političkom angažmanu. Rijana je tvitovala „slobodna Palestina”, ali je posle žestokih reakcija javnosti rekla da je zažalila zbog toga. Šinejd O’Konor se povukla s koncerta u Cezareji uz oštar komentar: „Ne postoji normalna osoba na zemlji koja odobrava ono što izraelske vlasti rade.”

Postoje i oni koji ne vide smisao bojkota u kulturi jer je uspostavljanje dijaloga upravo ono što joj je imanentno.

Pred kraj svog dugog života, muzičar i aktivista Pit Sigeropirao se ideji o rušenju kulturnih mostova. „Razumem finansijski bojkot, ali ne razumem zašto bismo bojkotovali dijalog”, govorio je čuveni kantri pevač.

Na uporne zahteve da otkaže nastup u Izraelu prošle godine, pevačica Ališa Kiz odgovorila je sentimentalnom retorikom: „Muzika je univerzalni jezik koji ima cilj da ujedini publiku u miru i ljubavi.”Braneći svoju odluku da prihvati Nagradu „Jerusalim” za književnost u 2011, Ijan Makjuan je istakao: „Ako bih odlazio samo u zemlje s kojima se slažem, verovatno nikada ne bih ustao iz kreveta”.Romanopisac Linda Grant svoj stav sumira ovako: „Bila bih srećna da se podnese tužba za ratne zločine protiv političara i generala, a ne da se kažnjavaju balerine i glumci, jer tako ne možete dobiti moć.”

Pokret za bojkot Izraela nije prihvatio preporuku Pen organizacije da izuzme dela Marija Levija, pisca tursko-jevrejskog porekla.

O tome kakav je smisao i efekat bojkota u kulturi, Vida Ognjenović, književnica, dramski pisac i reditelj, kaže:

– Mislim da je svaka vrsta bojkota u kulturi pogrešna, kao i to da kultura plaća dugove politike. Naprotiv, trebalo bi sada svim silama da se upregnemo da pomognemo da kultura ostane izvan sukoba, a to se ne postiže izolacijom. Dirigent Danijel Barenbojm napravio je sjajnu stvar, zajedno s Edvardom Saidom, okupivši mlade izraelske i palestinske umetnike u okviru „Vest-istern divan orkestra”. Uopšte, tako nešto treba oponašati, po ugledu na ove fantastične ljude. Mladi muzičari iz Izraela i Palestine proveli su zajedno mesece i svirali po svetu, i dosta onih koji ne podržavaju međusobni dijalog napuštalo bi koncerte. Međutim, dijalog ne znači da se svi slažu, već da raspravljaju, da razgovaraju, a ne ubijaju se. Iako je izraelska država kritikovala Barenbojma, on nikoga nije ostavio ravnodušnim, i dužnost umetnika je da radi, bez obzira na moguća reagovanja. To je jedan od načina da se pokrene komunikacija. Mislim da je najgore što može da se desi bojkotovati izraelsku kulturu.

Silvija Monros-Stojaković, prevodilac i književnica, ističe da je bojkot u kulturi takozvana „bumerang” mera – u prenosnom smislu rečeno: ljudi ne mogu da postanu prosvetljeniji ako im isečete struju. Tako ih ne treba kažnjavati ni ukidanjem kulture u višegodišnjim sukobima, koji očigledno nekome i odgovaraju, a zbog kojih najviše stradaju civili. Bilo kakvo svrstavanje kulture u jedan ili drugi tabor može samo da proizvede još veće zlo u sukobima.