DEATH CAB FOR CUTIE – Narrow Stairs

Bila su potrebna samo tri preslušavanja da ovaj album uvrstim među stotinak drugih koji se svake godine šibaju za mesto na mojoj prestižnoj listi „32 najbolja albuma godine“. A kako i ne bi kada se radi o prvoklasnom klasičnom rok albumu čije zgodno telo uspeva da se očeše od: Beatlese, Neil Younga, Flaming Lips (pod pretpostavkom da oni već nisu mešavina prva dva), My Morning Jacket (pod pretpostavkom da oni već nisu mešavina prva tri), Weezer, Smashing Pumpkins, pa i R.E.M.

Frontmen Ben Gibbard simpatije studentarije stekao je duhovitim opservacijama u pauzama svojih solo-nastupa, dok je brdo para zaradio sarađujući sa elektro-umetnikom Dntelom na post-pop debiju projekta Postal Service. Slavu, blagoglagoljive kritike i priliku za povoljne stembene kredite stekao je tek sa albumom Plans koji je te 2005. kroz moje ruke prošao kao malo mlake vode, neupadljiv u oštroj konkurenciji sa debijima Wolf Parade, Black Mountain, Editors i Love Is All. Trijumf Narrow Stairs u tom kontekstu još je impresivniji, jer DCFC ove godine osvajaju sa malo više duše nego povratnički albumi nekih od nabrojanih.

Narrow Stairs je emocionalno kompaktan album na način na koji su to bili: Z od My Morning Jacket, Adore Smashing Pumpkins, Sleeps With Angels Neil Younga ili Soft Bulletin Flaming Lips. Sve pesme prožete su tugaljivim osećanjem koje, bez obzira da li obraćate pažnju na stihove (ja ne!), čine da vam sopstveni život izgleda kao onih par trenutaka tokom kojih nesrećni astronaut pokušava da skrene pažnju svojih kolega na krovu svemirskog broda pre nego što se njegovo otrgnuto telo prepusti večnoj tišini i tami kosmosa. S druge strane ljudi danas osećaju koliko je svet besmislen i kad im je poslužena mlaka Coca-Cola Zero. I to s pravom.

Gitarista Chris Walla (koji je i producirao album) nije želeo da upadne u Friedmanovu klopku i da po svaku cenu pokuša da od svih pesama napravi minijaturni esid trip za srce, već je Gibbardovim melodijama dopuštao da se snađu u prozračnosti bilo kog žanra koji odaberu. Pa tako You New Twin Sized Bed kaska prolećnom kaldrmom kao Rockingbirds jednom davno.

Uvodna Bixby Canyon Bridge samo je weezerasti power-pop intro za emo-epik I Will Possess Your Heart čiji vas moćni psihodelični uvod uverava da pesma ne bi zvučala ništa bolje da ju je Billy Corgan protkao svojom jezom. Većina pesama osvaja svojom neposrednošću i skoro instantnom pevljivošću, dok elegantna upotreba klavira pre cilja u srca Keane fanova i onih kojima dan ne prolazi bez barem jedne pesme Fleetwood Mac, nego što DCFC pokušavaju da se ustoliče kao obavezno štivo koledž žurki (iako Long Division ne isključuje tu mogućnost). Vrhunac albuma svakako predstavlja sonična Pity And Fear koja sebe vidi kao parče White Albuma, a zvuči kao post-rok u danima pre nego što su post-rokeri otkrili džez.

Iako je ovaj album izašao pred leto, sada je mnogo bolji trenutak za njega. Naročito ako vas pitaju u vašem kraju (k’o da ne znaju!) zašto vam se suze kao laste uvek vraćaju.

SELEKTAH:

****1/3