ISKAZ – Teorija Haosa

Niko nije popularan u Srbiji. Ima dosta poznatih faca, ali niko nije popularan. Tako nešto već bi zahtevalo da se nečiji fanovi u velikoj meri regrutuju van matične baze, a naročito iz grupacije koja sebe (voli da) vidi kao „apstinirajuću, neodlučnu, koja voli sve što vole mladi (pa i SRS), koja ne sluša radio, ali ima radio u tatinim kolima...“. Fokusiranost medija na sopstvene produkcije (Pink se nikada neće predati, B92 jedva i da spaja zvuk sa slikom), uz abnormalnu nezainteresovanost za srpsku i inostranu „urbanu“ scenu, za muziku koju slušaju mladi od 15 do 35 godina, dovela je do toga da je u Srbendi gotovo nemoguće generisati hit. A hitovi su potrebni kao predvodnice novih scena, novih bendova, novih (komercijalno potentnih) albuma, hitovi su potrebni baš kao i pobede Novaka & devojaka- da bi narod nastavio da veruje da se u našoj zemljici ima smisla baviti tenisom, odnosno popularnom muzikom.

Ulogu repera u srpskoj kulturnoj revoluciji istorija sigurno neće moći niti pravilno da proceni, niti da pravilno vrednuje, jer nema realnih parametara. Umesto da Iskaz okupljenim Srbima i Englezima jebe kevu na velikoj sceni EXIT-a odmah posle M.I.A., verovatno će završiti getoiziran na nekoj „Balkan tu-su-jer-ih-moramo-negde fjuzhn sceni“, ili još gore- sa objavljenim i neobjavljenim ex-Yu reperima na specijalnoj hip hop sceni do koje se stiže jedino padom sa strme petrovaradinske staze. Što je žešća sramota, ako mene pitate.

Teorija haosa je potentna, hibridna i društveno angažovana hip hop ploča. Ja mislim da je društvena i politička situaciji u Srbendi previše dragocena da bi „urbani“ (nemam bolji izraz za muziku koja je kontra-Grand) bendovi mogli da se (u većoj meri) bave bilo čime drugim. A kad su reperi u pitanju onda me uopšte ne zanima kako gluvare i kurvare, osim ako njihovo ime nije Bad Copy ili Ajs Nigrutin.

Iskaz, kako je rečito umetničko ime pančevačkog momka Zorana Stefanova, ne beži od gustog i tamnog oblaka dima koji već decenijama obavija njegov grad. Ne znam koliko Iskaz ima godina, ali nešto mi govori da je najlepše dane proveo u do zuba u plutajućim govnima, kao i da je u blokovskim bitangama Sunshine pronašao srodnu dušu. Svojim (navijačkim) stilom Iskaz najviše podseća na sunčanog Baneta, ali njegova poezija utemeljena je na kompleksnijim i metaforičnijim opservacijama, koje još uvek nisu i mudre i zabavne kao kod Marčela- što bi trebalo da bude standard kome treba težiti. Možda poređenje sa manje pro-aktivnim Beogradskim Sindikatom najpreciznije pogađa o čemu se (i kako) radi. Ali ga svakako treba shvatiti kao kompliment.

Favoriti sa ovog albuma uglavnom su skoncentrisani u prvoj polovini izdanja, što ne mora nužno biti posledica objektivnog rasporeda kvaliteta, koliko toga da preslušavanje osamnaest intenzivnih audio-deonica može biti zamorna aktivnost, čak i ako slušate vrlo prijateljskim ušima. Intro na pretenciozan i mistifikantski način uvodi u koncept albuma- tj najavljuje nam put u haos, u kome je postavljanje teorije istog zapravo pokušaj da se na elementarnom nivou shvati šta se dešava oko nas. Što nije lako.

Slede eksplozivne sunshineolike Magido i Profil Poroka (čiji duhoviti rif replicira, čini mi se, onaj iz pesme Žaklina traži sponzora, previše puta pomenutih Sunshine) koje bez mnogo pardona skeniraju kako narod, tako i njihove političke izabranike. Drugim rečima, nešto što bi Borise Tadić trebalo da sluša pre r(uko)vanja sa Dačićem. Kitova mladunčad (tri strofe) je, verovatno, najbolja stvar na albumu i (obzirom da promo primerak albuma to ne otkriva) rekao bih, na osnovu fenomenalno doziranog sempla neke narodnjačke harmonike u refrenu, da je Wikluh odradio jednu od svojih najboljih produkcija. Ako nije, trebalo je.

Oni je tempirana bomba čija tenzija potiče od duhovite kombinacije pulsirajućeg basa i ubrzanog (žurnog) repovanja koje nam pokazuje da Iskaz može, samo kad hoće. Prokletstvo okoline kombinuje kemp pompeznost Rammstein sa eruptivnim rimama tako da sve zajedno deluje kao neispolirani rođak Eminemove Sing For The Moment. Nisam siguran da im je tako nešto bila i namera, ali mlađi od mene sigurno ne bi imali ništa protiv da ovako nečim razbiju glavu svojim roditeljima. Ljudi od blata, po meni, je drugi vrhunac albuma, pesma koja, zahvaljujući sjajnoj deonici Nensi iz Filter Krewa, donosi neku vrstu emocionalnog balansa dominantno muškom i agresivnom izrazu.

Ono što pre može biti savet, nego primedba, Iskazu jeste da sa narednim albumom proba da još više žanrovski ujednači materijal, da se odluči da li želi da bude rep-rok sastav (neeee!), suvi old skool gde in yr face poruka traži samo dobar ritam (to bih voleo da čujem) ili da pokuša da se još snažnije pozicionira negde između tvrđeg Marčela i ne-toliko-moćnog Sindikata (njih je, ipak, više!) gde se, otprilike, sada nalazi. Naravno, idealno bi bilo da me ništa ne posluša i uradi nešto stvarno, stvarno, stvarno dobro šta & kako on hoće.

Za sada, Teorija haosa kod svih pravih rodoljuba sasvim podmiruje potrebe do izlaska novog Marčela ili Sindikata.

SELEKTAH:

***2/3