Sećanje na Ejmi Vajnhaus

Nisam bio na njenom koncertu u Beogradu. Nisam bio »sprečen«, ni nezainteresovan, nije me od njega odvratio nikakav snobovski prezir prema masi »pozera« koja se na tom događaju navodno imala okupiti, a bilo bi prepotentno reći da sam zaista očekivao ono što se tog 18. juna dogodilo na Kalemegdanu. Ipak, bez ikakve zlurade naknadne pameti, a sigurno nisam jedini, teško da sam bio iznenađen debaklom kome je prisustvovalo dvadesetak hiljada, što besnih, što razočaranih, što potresenih. Istini za volju, teško da bi bilo ko od njih uopšte mogao da kaže da je ono što su gledali bio koncert. Po svemu viđenom i prepričanom, to je bilo više nalik teškoj saobraćajnoj nesreći ili snimku cunamija na »You Tube«-u – jeziv prizor od koga prosto ne možete da odvratite pogled.

Smrt mladog umetnika, bez obzira na njen uzrok i način, bilo da je u pitanju Branko Radičević ili Džim Morison, uvek je zaokupljala svest ljudi na poseban način. Danas, kada je, besomučno raspirivana kroz nebrojene kanale masovnih komunikacija, fascinacija »običnih« ljudi poznatima i uspešnima, pa čak i virtuelna interakcija sa njima dosegla sasvim nove dimenzije, smrt zvezde nije samo događaj koji pogađa njene poklonike. U pitanju je perverzno savršeno finale drame ljudskog života, koja se odvijala u realnom vremenu, u direktnom prenosu, bukvalno pred očima svih.

Teško da je u istoriji pop muzike, pa i popularne kulture uopšte, nečiji hod ka ivici životne provalije bio tako podrobno i gotovo sadistički dokumentovan, kao što je to slučaj sa Ejmi Vajnhaus. Ukoliko ste poslednjih nekoliko godina bili pismeni i/ili umeli barem bazično da se služite internetom, male su šanse da niste bili upućeni u njen slučaj, do detalja koje ne biste ni želeli da znate.

Narednih dana i nedelja imaćete priliku, kako da nadoknadite eventualno propušteno, tako i da dopunite grotesknu galeriju besmislica o životu i smrti pevačice koja je trebalo da nam »vrati pare«. Nije mi namera da analiziram stanje mas-medija u današnjem svetu, a još manje da razmatram njihov povratni uticaj na ionako labilan karakter pokojne dive. Neću ni da se bavim gladijatorskim karakterom današnje muzičke industrije. Kao da to sve i sami ne znate. Ejmi, ipak, nisu ubili mediji (a grozni su), nije je ubio muzički biznis (a grozan je), ali potrudite se barem da zbog njih ne ubijete svoje sećanje na nju.

Jedini razlog zbog koga sam preskočio ono što sada, iz tužno pogrešnih razloga, s pravom možemo zvati »događaj godine«, je taj što sam Ejmi gledao novembra 2007. u Londonu. Kartu sam platio 35 funti, svirka je kasnila sat vremena, trajala sat i deset minuta, izašao sam pet minuta pre kraja da bih izbegao gužvu u prevozu.

Sutradan, u štampi, izveštaji sa koncerta bili su, zapravo, fusnota glavne vesti: gđica Vajnhaus pojavila se na suđenju svom suprugu, obučena tako-i-tako, a za vreme saslušanja slala mu je poljupce i došaptavala »Dušo, volim te«. Banalna svakodnevica tragičnog privatnog života pop zvezde bila je, u svetu tabloidne masovne kulture, nemilosrdno bitnija od onog zbog čega ta osoba uopšte jeste zvezda.



Iskreno, gledao sam u poslednjih trideset godina barem trideset boljih koncerata od tog londonskog, ali sam znao i osećao da sam te večeri video nešto zaista retko i izuzetno – jednog od onih umetnika koji harizmom svog talenta, pred očima publike, pretvaraju sve ono zbog čega smo slabi i smrtni u nešto što nas može učiniti besmrtnim. A to je jedino vredno sećanja.