Pirati sa Kariba 4 u bari do kolena

OPREZ! Ukoliko niste gledali film ova recenzija vam može pokvariti uživanje u njemu. A možda i ceo dan.

Pirati sa Kariba 4 - Na čudnim plimama (Pirates Of The Caribbean 4 – On Stranger Tides) dolaze nam na plimi dve i po milijarde dolara koliko su, samo u bioskopima, zaradila prethodna tri dela. Njihovom producentu, Jerry-ju Bruckheimeru ne ide baš najbolje poslednjih godina (Chase, Whole Truth, The Forgotten, Sorcerer’s Apprentice i Confessions Of a Shopaholic su svi bili vrlo mlaki ili nikakvi uspesi), tako da je produžavanje veka trajanja njegovom kapitalnom projektu bilo više nego očekivano. U međuvremenu, neki kapitalni igrači odustali su od toga da prave društvo kapetanu Jacku Sparrowu u novim avanturama, pa tako četvrti nastavak plovi bez reditelja Gorea Verbinskog koji je, verovatno, najzaslužniji za serijalov ogromni uspeh, ali i bez malih od palube- Orlanda Blooma i Keirae Knightley. Ovog prvog zamenio je Rob Marshall koji se proslavio režijama osrednjih, ženskastih filmova poput Chicago i Memoirs Of a Geisha i čiji izbor za ovaj posao svojom bizarnošću nadmašuje samo odluka da Thora režira Kenneth fuckin Branagh. Umesto Orlanda i Keire uskaču Ian McShane i Penelope Cruz.

Verbinski je postavio zaista visoke standarde za jedan piratski/avanturistički film koji u isto vreme mora da bude i „dečiji“ i „Disney“, pre svega odlukom da glavni junak bude živopisniji transgender od Divinea. Naravno ne treba smetnuti s uma ni njegove hrabre odluke da svet avanture slobodnije izmesti i na onaj (i bilo koji drugi) svet, mešajući poprilično vešto mitove i legende raznih kultura, dok je uprizorenje ludila kapetana Sparrowa iz trećih Pirata parče filmske umetnosti koje sigurno zaslužuje zasebno prikazivanje u galeriji Barbare Gladstone. Po kombinaciji humora, mašte i samozaljubljenosti možda još jedino Spielbergova trilogija o Indijani može da se poredi sa ovom Verbinskog.

Marshall je, naravno, upropastio sva tri ova elementa.

Deppovo, nekad inteligentno plasirano, šmiranje ukombinovano sa, recimo, sličnim glumačkim pristupom Geffreya Rusha i Richarda Griffithsa (igra kralja Georgea) u jednoj od uvodnih sekvenci filma sada deluje kao prenemaganje romske prodavačice na pijaci. A sa šarmom takvog nastupa nekako je i samozaljubljenost izgubila smisao. Na čudnim plimama, za razliku od prethodnih nastavaka, nema niti zabavnu kontra-radnju, niti sama „misija“ obećava neka neslućena iznenađenja. Potraga za izvorom mladosti je jedna ravna i linearna avantura koja nakon brojnih šibanja mačevima i lažno-dramatičnih scena u kojima kao brinemo nad sudbinom nekog od glavnih junaka zapravo ne nudi ništa od barokne magije na koju nas je Verbinski u svom kultivisanom „sve može“ pristupu navikao.

Istina, kod Marshalla ćete imati manje spektakularnu parafrazu piratskog bekstva iz potcenjenog Harlinovog Cutthroat Island, kao i sirene koje su pola-vampiri, a pola-žene-pauci, ili kapetana Crnobradog sa njegovim demonskim telekinetičkim moćima. Čitavo finale je solidna krađa (kako vizuelno, tako i idejno) Abramsovog Lost-a, sve sa ostrvom koje u svom srcu krije izvor mladosti. Međutim, ni jedan od ovde spomenutih elemenata ne funkcioniše u kombinaciji sa drugim već svi deluju kao loše spareni parčići potpuno različitih kreativnih vizija. A sve to postaje najočiglednije kada nam se na kraju filma otvori Marshallova zamisao ovog dela pirata kao „diskusijice“ na temu da li „sila“ leži u novoj (hrišćanskoj) veri oličenoj u Špancima koji preziru magiju Izvora ili u starom (paganskom) konceptu koji je u suštini i kičma piratskog sveta. Kao ideja, ovo je mogao biti hvale vredan momenat za ovakav tip filma, ali kao realizacija on je iritantniji od derišta koje se izgubilo u zabavnom parku.



Nažalost, ni ekipa nije ponudila mnogo. Kao što rekoh, Rush se pridružio Deppovom glumačkom pristupu, a bez onih CGI surli njegov karakter izgubio je svu markantnost (na stranu što iovako deluje kao nepotrebni višak). Novopridošla Penelope bila je krupnooka Penelope, umesto da recimo bude blesava kao Vicky Cristina Barcelona što bi ovoj tutnjavi budalaštine mnogo više prijalo. No, najveće razočarenje je došlo u liku Crnobradog koga je bez trunke krvi i truda nedočarao Ian McShane. Hladnoća njegovih mrtvih očiju i (još u Deadwoodu usavršena) elokvencija njegovog zla jednostavno nisu legli demonolikom kapetanu koji se praktično jedini trka sa smrću u ovom filmu.

Ako mene, kao neljubitelja 3D-a, pitate, Na čudnim plimama u ovom izdanju ni zbog čega ne zaslužuje da vam izvuče dodatne pare iz džepa. Kao i u slučaju većine blokbastera (videćemo da li će nas i Bay sa T3 izneveriti) radi se o dodatku koji novu dimenziju daje samo zaradi filma, a ne njegovim estetskim dometima.

selektah: 5minus/ 10