Tilva Roš: Dečko koji kao obećava

O Šišanju je govoreno kao o hrabrom filmu koji progovara o škakljivoj i mračnoj sprezi srpske desne elite i (fudbalske) mafije, a pri tome je potpuno zanemareno da sam film na skoro svim nivoima jedva zadovoljava osnovne estetsko- tehničke standarde. O njegovoj pamfletskoj političkoj korektnosti da i ne govorim. U slučaju filma Montevideo, bog te video, Srbija je očarana dolčevita slikom same sebe i čašću i poštenjem koji su kreirali skoro bajkoliku sabornost našeg naroda i drugih narodnosti. S druge strane, nikome nije smetalo što je i Zdravko Šotra radio nešto slično - s malo više osećaja da će to, ionako, uskoro biti samo RTS-ova TV serija.

Sada nam stiže Tilva Roš, debitanta Nikole Ležaića, od mlade (možda i urbane, možžžda i hipsterske*) ekipe prihvaćen kao „konačno!“ jedan srpski film koji se bavi i (srpskom) temom na „svetski“ način i izgleda dovoljno „svetski“ pri tome. Ovo je, dakle, film koji je kul „lajkovati“.

Tilva Roš je u suštini „priča koja se desi tokom jednog leta“ što je, opet, česta podvrsta „coming of age“ filmova tokom kojih naši junaci iz detinjstva bivaju izgurani u svet odraslih. U Tilvi Roš, čija je radnja smeštena u Bor, ti junaci su Marko i Stefan, drugovi od rođenja, i Dunja, njihova prijateljica, gastarbajterka. Njih troje, sa ostatkom dominantno muške ekipe, „veliki letnji raspust“ (kao metaforu njihove mladosti) provode blejeći po napuštenim borskim kopovima i drugim ostacima nekadašnje rudarske industrije. Njihova omiljena zabava je uzajamno izazivanje na najsumanutije „Jackass“ aktivnosti (valjanje po koprivama, držanje za krov automobila u pokretu, „rendanje“ kolena...) čiji cilj je, najblaže rečeno, provera otpornosti na bol. Zarad zabave. I zarad sticanja otpornosti na isti. Ceo Tilva Roš protiče kao kolaž situacija bez ozbiljnijeg dramskog zapleta i najbolje ga je prihvatiti kao „dnevnik jednog leta“.

Film koji se neminovno nameće kao referentan jeste Gus Van Santov Paranoid Park. I dok su u njemu prikazani krajnji stupnjevi dekadencije zapadne civilizacije unutar koje moral egzistira kao gotovo artificijelna (umetnička) stvar, skejterski dani borskih tinejdžera koje Ležaić dočarava nalaze se na potpunom drugom kraju socijalne skale. Dok je kod Van Santa taj svet odraz „društva koje silazi sa svog vrhunca“, kod Ležaića je on posledica „društva koje se približava svom dnu“. Socijalni kontekst, kao neminovni pratilac većine srpskih filmova (i večiti kamen spoticanja na njihovom putu ka „čistom“ žanru) ovde otvara put tome da se njihove aktivnosti protumače kao eskapizam. Međutim, izazivanje „bolnih i/ili rizičnih situacija radi zabave“ , za razliku od MTV-ijeve „Jackass“ ekipe (koja je refleksija slične dekadencije kao i skejteri Paranoid Parka) kod borskih dečaka imamo skoro patološki uobličenu sado-mazo zabavu, koja, s jedne strane, predstavlja „arlekinski“ hedonizam, a s druge reakciju na sam način ustaljenog funkcionisanja srpskog društva.



Režija, fotografija i scenografija ovog kolaža uglavnom demonstriraju ozbiljnu posvećenost zadatku i pokušaj da se između umrlih mašina i još uvek živih ljudi uhvati neki život. Tilva Roš najviše trpi od doprinosa svojih autentičnih aktera (manje-više svi igraju sami sebe) koji čak i u najboljim scenama (desetominutno ismevanje dečaka u vikendici, Markova scena sa savetnikom na birou) šepaju usled ne baš najsrećnije sprovedene improvizacije. Rečnik („brate, ovo, brate, ono...“) i svakodnevica junaka ovog filma morali su da budu malo više pročešljani u potrazi za autentičnijim detaljima i karakteristikama. Što je samo doprinelo višeminutnom praznom hodu i nepotrebnoj repetativnosti. U tom smislu, sekvence koje funkcionišu kao mini-špice svakog od (beše) četiri poglavlja, u kojima u dokumentarnom stilu pratimo džekes aktivnosti Marka i Stefana deluju kao najzabavniji i najživotniji deo, ali „performanse“ tih špica nisu, nažalost, dovoljno uspešno adaptirane u ostatak filma.

Socijalni kontekst grada čija se jedina privredna grana gasi deluje suvišno i prikazan je na način na koji smo to već od sličnih „lokacija“ navikli. Kao društveno angažovani momenat mnogo je zanimljiviji neiskorišteni segment buđenja privatne incijative kroz „Ponzi shemu“ biznisa sa kremama, kojim se bavi Markova mama. Ljubavni trougao kao prelepi dramski izvor najboljih filmova na svetu ovde ostaje konfuzan (jer Dunja nije ni naročito odlučna, ni naročito zaljubljena), dok „prijateljstvo dva jarana“ zbog „jedne žene“ ne stiže ni da trpi „uljeza“ već sve nekako ostaje u najavi. Konačno, i samo prijateljstvo Stefana i Marka, ugroženo i Dunjom i Stefanovim preseljenjem u Beograd (na studije) sagledano je samo iz Markove perspektive, tako da ni o tom aspektu priče ne možemo govoriti kao o kičmi ovog filma. Čime dolazimo do toga da je i Tilva Roš predstavnik stare (crne?) tradicije srpskog filma- u kojoj imamo jednog junaka-otuđenika na čijoj koži osećamo sve mane društva kome on (ne) želi i(li) ne može da se prilagodi. I na kraju mu pokaže ...

Za „festovsku publiku“ kojoj su Srpski film i Život i smrt porno bande previše podigli želudac, Tilva Roš svakako više stoji kao primerak srpskog filma koji je u isto vreme i lep, i pametan, i angažovan baš „koliko i treba da bude“. Meni ovo poslednje, pored pobrojanih mana, najviše smeta. Možda vama neće.

selektah: 5minus/ 10
*na prilično dobrom saundtraku ovog filma nalazi se i Panda Bear!