"Art film je umetničko delo"

U filmu igraju Uliks Fehmiu, Hana Selimović, Jasna Đuričić, Nebojša Glogovac, Boris Isaković, Milica Mihajlović, Marko Janketić, Meto Jovanovski. Producent je kompanija West End Production iz Beograda, a koproducenti su Ostlicht Filmproduktion iz Nemačke i Hepp Film iz Švedske.

Film je do sada na internacionalnim filmskim festivalima osvojio pet nagrada: na prestižnom Internacionalnom filmskom festivalu u Lokarnu, osvojio je dve nagrade, i to nagradu za umetnički film “Art Cinema Award“, dok je nagrada za najbolju glumicu festivala pripala Jasni Ðuričić: pobednik je 20. Festivala istočnoevropskog filma u Kotbusu i Nemačkoj, te dobitnik specijalnog priznanja žirija na Internacionalnom filmskom festivalu Mar del Plata u Argentini, dok je Glumica Hana Selimović dobitnica nagrade za najbolju žensku ulogu na Pau International Film Festivalu u Francuskoj.

Pre producentskog rada na "Belom Belom Svetu", Milena Trobožić Garfield i Uliks Fehmiu producirali su predstavu “Diplomac”.

Za B92, producentkinja Milena Trobožić Garfield priča o svim detaljima rada na filmu, o problemima i rešenjima, o sličnosti između Bora i “Diplomaca”, kao i o art filmu uopšte...

Mi, kao što znate ne živimo ovde. Ja živim u Vašingtonu a Uliks u Njujorku. Mi se bavimo produkcijom samo kad smo da tako kažem ”izazvani”. Kad imamo istinske razloge. I zato je možda ta pauza između naših poduhvata tako velika. S druge strane ovaj film smo počeli da radimo još 2007 godine. Ovo je naša pva filmska produkcija i taj proces je mnogo dugotrajniji nego produciranje predstave u pozorištu. Proces prikupljanja sredstava, koji je uključivao prezentcije još u fazi nezavršenog scenarija i putovanje po evropskim festivalima da bismo predstavili film u idejnoj fazi i obezbedili finasiranje iz evropskih filmskih fondova (nemačkog, švedskog i evropskog ) je veoma složen. A sličnost je izazov u obavljanju “nemoguće misije”.

U “Diplomcu“ je to bilo da uradimo visoko producentski i marketinški urađenu predstavu bez pomoći državnih fondova i da napravimo događaj koji će biti rasprodat pre premijere. Za četiri nedelje prikazikavanja imali smo broj gledalaca koji ima najuspešnija predstava tokom jedne sezone igranja u Beogradu. Dakle, radili smo po “uvezenim” standardima sa recimo, West Enda.

U “Belom Belom Svetu“ smo prepoznali mogućnost da produciramo visoko umetnički film o da ga “izvezemo“ u svet, na najuglednije svetske festivale. I u jednom i u drugom slučaju bavili smo se, kao producenti, dvema stvarima: strategijom i pozicioniranjem.

Naročito nas je zanimala pozicija autorskog ili umetničkog filma. Danas se art filmovi suočavaju sa velikom krizom delimično zato što se pogrešno identifikuju sa filmskom industrijom. Autorski filmovi nisu industrija, oni su, ili nastoje da budu, umetnička dela. Oni nastaju po drugačijim kriterijumima od filmova koji su čista industrija zabave.

Danas se po Evropi i Americi otvaraju art bioskopi u kojima se autorski filmovi prikazuju kroz različite programe. To je na izvestan način slično onome sto rade na primer muzeji kad prave tematske izložbe. Publika dolazi da gleda osmišljene programe. Prema tome mi kao producenti ovakvih filmova smo mnogo sličniji galeristima ili kustosima koji neguju određenog autora nego filmskim producentima distributerima koji se pre svega rukovode zakonima tržišta.

Mislim da će u budućnosti pitanje “mesta” ili destinacije biti presudno za preživljavanje ove forme umetničkog izraza.

Pozorište se takođe, nekada davno, preselilo sa trga na kome ga je gledala “široka publika” u specijalna zdanja koja danas zovemo “pozorištima” u kojima je postalo neka vrsta “ekskluzivnog događaja. Mislim da je budućnost autorskog filma u jednom takvom pomaku i pomeranju iz tržnih centara koji jesu moderni trgovi, u art biskope sa ekskluzivnim sadržajima. Naravno kad kažem art bioskop ne mislim na neku malu mračnu salu na kraju grada već na recimo filmski centar “Anđelika“ u Njujorku ili “Sundance“ filmski centar u Medisonu, ili “West End Cinema“ centar u Vašingtonu i slične centre koji se sada otvaraju po celoj Evropi. To nisu samo mesta gde se prikazuju filmovi. To su mesta raznih događanja i mesta okpuljanja.

Beogradu je neophodan jedan takav centar ako misli da se nazove “prestonicom kulture” što čujem da su ambicije naše gradske administracije.

Filmski festivali su najbolji dokaz da osmišljavanje programa, ili repertoarski pristup privlači publiku. Jer naš film je do sada na samo nekoliko festivala videlo oko 10.000 ljudi. Festival Autorskog filma u Beogradu svake godine za samo 6 dana ima oko 25.000 do 30.000 gledalaca. Dakle suprotno opštem mišljenju publika za autorske filmove postoji,ali način na koji se komunicira sa tom publikom mora drastično da se promeni.

U Americi postoje specijalizovani kanali kao sto je Sundance kanal, ili IFC (Independent Film Chanel) koji prikazuju samo nezavisne i festivalske filmove iz celog sveta i na koje se ljudi pretplaćuju.

Medij zaista jeste poruka. Ako opera može da za samo pet godina u milionima poveća broj gledalaca samo zato što se sada prikazuje na biskopskim platnima sirom sveta u HD projekcijama onda to zaista dokazuje staru tezu da medij jeste poruka.

Masovna publika nestaje pred našim očima, bez obzira da li je u pitanju autorski film, holivudski film ili televizija. Živimo u vremenu ekstremne fragmentacije publike. Publika ima svu moć jer ima mnoštvo izbora. Zato je danas neophodno graditi odnos sa svojom, specifičnom publikom. Kao što to na primer već odavno rade izdavači preko klubova čitalaca.

Mnogi moji poznanici u Americi osnivaju ”movie clubs” (filmske klubove) u kojima se sastaju da zajedno gledaju “retke” evropske filmove. To je neka vrsta socijalnog događaja i socijalne mreže koja postaje svojevrsna viralna ili “word of mouth” kampanja.

I još jedna od stvari na koju se na žalost zaboravlja je marketing art filmova.

U nedavno objavljenom istanbulskom izveštaju koji je objavio “Film Think Tank“ evropskog saveta je istaknuto da je najslabija tačka evropskih filmova marketing, da su trejleri loši, posteri staromodni i neprofesionalno urađeni i da je neophodno da se u to uključe profesionalne advertijazing agencije.

Mi smo to uradili od samog početka sa našim prijateljima iz agencije “MaccannErickson“ iz Beograda. Oni su se bavili našom kampanjom gotovo paralelno sa izradom filma, od samog početka, od faze skupljanja sredstava do faze trejlera. Njhovi promotivi materijali izazvali su veliku pažnju na festivalu u Lokarnu, tako da su se naši partenri iz Nemačke i Francuske raspitivali da li mogu da rade svoje kampanje u Beogradu. Možda je to jedan zanimljiv predlog za “outsourcing” naših talenata.

Ja znam da umetnici ne vole reč marketing ali marketing je u ovom slučaju samo drugačija reč za prevođenje jezika umetnosti u jezik komunikacije s publikom. Jer bez obzira da li je naša publika danas 200.000 ili 20. 000, naš dijalog sa njom mora neprestano da traje.