Kormak Makarti - Put

Kormak Makarti je jedno od najvećih imena savremene američke književnosti. Poredili su ga sa Melvilom, Foknerom i Dostojevskim. Po njegovim delima filmove su snimali Bili Bob Tornton i braća Koen. Njegov roman The Blood Meridian zauzima treće mesto Njujork Tajmsove liste najboljih američkih romana u poslednjih 25 godina, iza Beloved nobelovke Toni Morison i DeLilovog Podzemlja. Za njega je rečeno da je značajan za razvoj američke muzike koliko i Grem Parsons (sic!). Sticajem okolnosti, naša publika najpre dobija priliku da se upozna sa njegovim desetim po redu romanom Put, objavljenim 2006. godine i nagrađenim Pulicerovom nagradom za književnost.

Sećate li se šta se zbiva sa kraljem Lirom kada se odrekne vlasti, a kćeri ga oteraju? Ostareli kralj, kome se od bola pomračio razum, u pratnji dvorske budale, susreće nasilno oslepljenog Glostera, koga prati njegov prognani sin. Ljudsko biće ovde je degradirano do krajnje granice. Bezumnik, budala, slepac i prognanik suočavaju se sa besom prirode. Podiže se oluja. Oni nemaju gde da se sklone. Oko njih je pustoš. Nešto slično uradio je u XX veku Samjuel Beket. Likovi iz njegovog Kraja igre nalaze se na najdubljem stepenu bede. Slepi i nepokretni Ham maltretira Klova. Stari Neg i Nel su u kantama za đubre. Oko kuće u kojoj se nalaze nema ničega. Svuda je pustoš. Na bedu ljudske egzistencije nigde nije radikalnije ukazano nego u ove dve drame. O tome je Jan Kot napisao jedan od svojih najboljih eseja. Čoveku je ovde oduzeto sve. Ostavljen je potpuno go.

Na jednom mestu u Makartijevom Putu javlja se prizor ljudske prilike, nage, na pritku nalik, koja drhti na hladnoći, sa rukama obavijenim oko sebe. Oko njega nema ničega. Svuda je pustoš. Eto, to je čovek.

Makarti svojim likovima oduzima sve. Ostavlja im samo telo. Ranjivo, slabo, koje mora da se hrani i prazni. Junaci ove knjige nemaju imena. Oni su prosto čovek i dečak. Imena im nisu ni potrebna. Kreću se opustošenim svetom. Sve je spaljeno. Svuda je samo pepeo. Prepoznaju se ostaci nekadašnje civilizacije, koja je zbrisana. Čovek i dečak pokušavaju da prežive u takvom okruženju. Suočavaju se sa pitanjem vredi li to uopšte. „Retke su noći kada ležeći u mraku ne zavidi mrtvima“ kaže se za čoveka. I ambijent i zbivanja su radikalno redukovani. Slično je i sa samom naracijom. Rečenice su krnje i do krajnosti ogoljene.

Događaji međusobno ne formiraju nikakav niz. Ne može se govoriti o zapletu. U takvom okruženju ne može ga ni biti. Otac i sin se kreću kroz postapokaliptični milje tražeći toplije podneblje, koga nema. Kada usput susretnu malog ubogog starca, možemo da sagledamo veličinu Makartijevog literarnog umeća. Starac se predstavlja kao Ilija. On ocu i sinu govori o bogu i o čovekovom položaju na zemlji. Ime Ilija je jedino lično ime koje se javlja u romanu. Starac međutim otvoreno priznaje da se u stvari ne zove tako. U svetu kojim se ovi likovi kreću nema potrebe za imenima. Ipak, ime Ilija nije slučajno dato. Ono upućuje na paralelu teksta koji imamo pred sobom sa Starim zavetom. Isto tako, ono u svest priziva još jednog Iliju, onog koga Ismail i Kvikveg susreću u luci pre nego što će se ukrcati na Pikvod i upoznati Ahaba. Biblijski Ilija je prorok. Melvilov i Makartijev Ilija su odrpani i bedni. Njihova proročanstva najviše od svega liče na obično buncanje. Ali to buncanje je jedini oblik govora koji je u još stanju da zahvati istinu. Svet, kako ga vide Melvil i Makarti, preobrazio se u buncanje bezumnika. Ovakvim nenametljivim potezima Makarti pozicionira svoj tekst u okvire svetske i američke književnosti i otvara nove mogućnosti za njegovo čitanje.

Ubogi stari prosjak. Lopov koji je ostavljen go usred ničega. Čovek koji iskašljava krv. Dečak visokih moralnih načela, beskrajno naivan i bezazlen. To su ličnosti savremenog moraliteta čija je pozornica ništa. Čovek je ovde unižen koliko samo može biti. Nema boljeg metoda da se sagleda njegova suština.