I đavo je pesnik

Prošlog maja, za vreme mog prvog puta u Lisabon, konačno mi se ukazala prilika da vidim Bošovo Iskušenje svetog Antuna. U kišno jutro jednog radnog dana, Museu nacional de arte antigva, preuređena palata iz sedamnaestog veka, izgledala je zatvorena. Kada smo moj prijatelj i ja platili ulaznicu da uđemo u zadimljen hol, nismo tamo zatekli baš nikog, izuzev pokojeg čuvara ili čuvarku, uspavane na nogama. U muzeju je bilo tako tiho da kad god bismo zastali ispred neke slike, mogli smo čuti sopstveno disanje. U ovoj palati, prljavoj od starosti, koja vapi za čišćenjem, smeštena je najveća zbirka portugalskog slikarstva 15. i 16. veka na svetu. Krenuli smo u poduži obilazak onoga što bi se uglavnom moglo nazvati religioznim slikarstvom, diveći se tu i tamo ponekom delu, zadržavajući se izvesno vreme u krilu za primenjenu umetnost ispred čudesnog japanskog ekrana što prikazuje portugalsku delegaciju kako se, u šesnaestom veku, iskrcava u Nagasakiju, ali smo na kraju morali da upitamo jednu od čuvarki gde je mesto na kome se čuva Boš.

Prošli smo kroz nekoliko pećinastih prostorija, u kojima su mučenici podvrgnuti torturi na platnima bili, činilo se, podjednako zatečeni našim iznenadnim prisustvom kao i mi njihovim, i baš kad smo posumnjali da smo pogrešno shvatili u kom pravcu treba da idemo, nađosmo se pred nekim oltarom, daleko većim nego što smo čekivali. Triptih je bio postavljen samo uzdignut na nekom postolju, dobro osvetljenom, sveže očišćenom, blistajući raskošnim crvenilom, plavetnilom i žutilom, živih detalja, a od čitavog prizora prosto vam je zastajao dah. Nije mala stvar ako neko platno, posle gotovo pet vekova postojanja, i dalje može da izazove šok kod gledalaca. Koliko je još umetničkih dela u stanju da to učini? Stajali smo pred njim apsolutno zapanjeni, obuzeti i beskrajno srećni, pomišljajući: Nema ničeg ovozemaljskog od ovog. Na naše iznenađenje, sva ta grozničava aktivnost, sa bezbroj groteksnih detalja na sva tri panoa, davala je utisak povezanosti i svrhe. Dabome, prethodno sam već dovoljno čitao o Bošu da znam kako je teološko i filozofsko značenje ove, i većine njegovih slika, ostalo i dalje nedokučivo, uprkos brojnim pokušajima da se razreši njihova misterija; pa ipak, nisam mogao a da ne osetim da se na ovoj slici sve savršeno uklapa, i na još uvek nepoznat način stvara nekakav smisao.

Pošto se o Bošu ne zna mnogo, izuzev onog period njegovog života između 1450. i 1516, koji je proveo u gradu Hertogenbošu u Holandiji - naširoko se spekulisalo o originalnosti njegove umetnosti. Izvori njegove ikonografije i ideja traženi su u jeretičkim sektama i verovanju u strašni sud, u praktikovanju alhemije, srednjovekovnim vradžbinama, astrologiji, i, s moje tačke gledišta najubedljivije, u bestijarijama, fantastičnim putopisnim knjigama, i folkloru. Nazivali su ga mistikom, moralistom, satiričarem, šizofreničarem, pa čak i realistom. Kad prvi put vidite ovaj triptih, padaju vam na um crna kuga, pljačke i krvoprolića Stogodišnjeg rata, spaljivanja veštica, kao i mnogi užasi našeg veka. Kad je reč o Bošu, izuzetno je to što je njegova vizija u neku ruku i stara i moderna. Setio sam se Remboove pesme "Alhemija reči":

"Navikoh se na jednostavne halucinacije: video sam
sasvim jasno mošeju na mestu neke tvornice, dobošarsku
školu koju otvoriše anđeli, kočije na nebeskim cestama,
salon udno jezera; čudovišta, tajanstva; naslov nekog
vodvilja dizao je bauke preda mnom." (1)

Kad god u umetnosti i književnosti caruje imaginacija, još od Goje i Blejka, Boš se nameće kao njen prethodnik.

Sve ove i druge meditacije, naravno, došle su mi kasnije na pamet. Suočen sa slikom, jednostavno sam pokušavao da se orijentišem. Iskušenje svetog Antuna, prisećao sam se, dešava se u egipatskoj pustinji, ali ono što sam gledao pred sobom bila je mešavina različitih vrsta pejzaža, sa zgradama iz različitih istorijskih perioda. Te uništene kule, grobovi i palate izgledali su kao pozornica neke izgubljene opere koju je dopisao Markiz de Sad. U Bošovo doba iskušenja svetaca bila su standardna tema, ali dok je tradicija baratala sa nekolicinom đavola, on je celu tu tvorevinu pretvorio u jedno ogromno hibridno stvorenje, demona, takoreći, sastavljenog od ljudi, životinja, biljaka i neživih delova.

Preterivanje i izobličenje crta oduvek su bili glavni element u pravljenju komičnih slika, ali Boš je učinio nešto drugo. On je bio vizionarski kolažista. Slikao je kao da se stvarnost najlakše može dosegnuti ako se najpre štrpka po komadić od svega i svačega, a onda sve to ponovo presloži. Poput Lotreamona, koji je u jednoj pesmi zapisao "divno, kao susret šivaće mašine i kišobrana na stolu za sekciranje", i on koristi spajanje naizgled nespojivih stvarnosti, čineći da njihov rezultat izgleda neizbežan, ostavljajući nas da ponovo razmotrimo značenje takvog predstavljanja. Jedan od njegovih prvih kritičara, Fraj Hoze de Siguenca, rekao je 1605: "Po mom mišljenju, razlika između slika ovog čoveka, i svih ostalih, jeste u tome što drugi pokušavaju da naslikaju čoveka onako kako izgleda spolja, dok je on sam imao smelosti da ga naslika onakvim kakav je iznutra." Drugim rečima, ovaj Španac smatrao je Bošove groteksnosti nekim oblikom naturalizma.

U međuvremenu, pred nama je originalna slika da naslađujemo oči njome. Nebo na njoj je gusto, sa čudnim letećim napravama dostojnim filmova o Pobesnelom Maksu. Umesto metli, ljudska bića i đavoli jašu na ribama, pticama, i jedrenjacima, kao da je to nešto najnormalnije. Jedan demon izvodi stoj na rukama na letećoj kosilici. Roda vuče jarbol koji joj je zakačen za rep. Sveti Antun izgovara molitvu na žabi, dok odmah pored njega neki zao duh maše granom s nekoliko uvelih listova koji su preostali, kao da ga bičuje i goni da ubrza.

Ono što je ispod toga mnogo je gore. Selo je u plamenu, dim zamračuje dobar deo neba. Vojska, koja je očito odgovorna za to, veselo kaska, s vođom na belom konju. Preko sva tri panoa vijuga velika svečana elegorijska procesija groteksnih stvorenja. Odeveni su kao ljudi i žene od ugleda koji na prvi pogled kao da nose karnevalske maske, sve dok ne primetite da neki delovi njihovih tela pripadaju drugim prirodnim vrstama. Dok su im preostali delovi tela načinjeni od stabala, grana, čak i od zemljanog ćupa i mnogih drugih neverovatnih stvari. Jedan čovek nosi sovu na glavi, drugi jabuku. U svakom biću na slici krije se mnoštvo čudovišta, koja se uzajamno proždiru, ili se bore da izađu na videlo. U svakom kutku ili pukotini vladaju surovost, ludost i razvrat.

Odmah mi je privukla pažnju kapelica na središnjem panou, u kojoj Isus stoji licem okrenut nama, očito prekinut u svojoj molitvi spoljašnjim komešanjem. I, što je neverovatno, moli se samom sebi, razapetom na krstu. U njegovom susedstvu je nešto nalik na venecijanski palazzo. U šatoru na njegovom krovu kaluđer i neka žena besoumčno ispijaju vino, dok iza njihovih leđa neka gola žena skače s parapeta u kanal, a drugi debeli kaluđer, već svučen i s peškirom preko ramena, pažljivo se spušta strmim stepenicama dok ga iz unutrašnjosti palate posmatraju velika, stara krava i ogromna ptica koja nosi visoke merdevine.

Što sam više proučavao ovu sliku, sve više me je obuzimala neka vrsta razdraganosti. Bio sam očaran, kao što sam već bivao očaran najboljim prizorima Felinijevih i Pazolinijevih filmova, ili nesvakidašnjim poređenjima u nekoj pesmi Rasela Edsona ili Džejmsa Tejta. Nema veće radosti od one koju može da pruži neka zaista nesvakidašnja slika na rubu blasfemije. Kod Boša se opakost i nevinost neprestano dotiču. Da bi se naslikala istinita slika sveta, kao da nam poručuje, treba obuhvatiti i ono što ljudi vide otvorenih očiju, kao i ono što vide kad ih sklope. On nam ne kaže šta je šta. Za njega, vidljivo i nevidljivo pripadaju istom pejzažu.

Trebalo mi je malo vremena da počnem da obraćam pažnju na samog sveca-pustinjaka i njegovu priču. U levom krilu vidimo kako ga pridržavaju trojica pratilaca, od kojih je jedan sam Boš. Sveti Antun je oslabio od borbe sa zlim dusima. Svi skupa prelaze mali most ispod kojeg neki kaluđer i neko demonsko stvorenje nešto čitaju: pismo ili možda niz uputstava za sledeću rundu iskušenja. Pticoliki glasnik sa dimnjakom na glavi i klizaljkama na nogama uručuje novu poruku. Iza svečeve klonule glave neka riba na točkovima prevozi crkveni toranj. Neki džin, klečeći na sve četiri, baš kao da je izašao iz Guliverovih putovanja, sa kabanicom od trve preko ramena i strelom koja mu štrči iz čela, zapanjeno zuri u ono što se odvija na nebu. Iza njegovih leđa, u kućici urušenoj pod njegovom težinom, nalazi se ulaz u bordel, sa ženom koja izviruje kroz prozor očekujući mušterije.

Zainteresovao me je, takođe, momak sa crnim cilindrom i crvenom odorom što je slučajno nabasao u središnji pano leđima okrenut nama, a koji liči na žonglera sa čuvenog Bošovog platna Opsenar. Da li je to reditelj ovog teatruma mundi? On mirno posmatra tvrdoglavog sveštenika, koji čita iz plavog molitvenika kao da je na audiciji za neku ulogu, dok mrtva žena sa šupljim drvetom umesto šeširića, ščepavši živo dete u ruke, čeka da dođe red na nju. Da li on shvata šta je stvorio, ili je i sam zbunjen kao mi? Iza njegovih leđa, ogromna paradajzičasta voćka raspukla se od zrelosti. Konjoglavi demon koji drnda po harfi predvodi put odatle, jašući na očerupanoj gusci koja nosi čizme, unutar čijeg strogog vrata izviruje drugo lice, nalik životinjskom.

Svako od nas je sinteza stvarnog i nestvarnog. Svi mi nosimo masku. Čak i u vlastitom umu, stalno se naprežemo ne bismo li se sakrili od sebe samih, da bismo odmah potom stalno iznova otkrivali sebe. Bošu nisu bili potrebni Frojd i Jung da mu kažu da je naš unutrašnji život groteskan i skandalozan. I sam je znao ono što su njih dvojica u potpunosti uvažavali. Naš unutrašnji svet je komičan. Bošova platna ne mogu se razumeti bez uvažavanja njihovog raskalašnog humora.

Satana je povadio sve trikove iz svoje paklene torbe, ali svetac je i dalje nastavio da se moli. Video je da je okružen rojem košmarnih stvorenja i haremima golih žena, ali priranost ga nije napustila. Najzad je Satana dokrajčio i svečevu rođenu ženu. U desnom krilu platna vidimo je kako igra skaredne žmurke na ulazu u šuplje drvo prekriveno crvenom tkaninom, koju neki pijani demom vuče unazad. Svetac je miran baš kao ona sunčana livada na ivici šume pored zapaljenog sela, ili jelen što pase na krovu ruševine na središnjem platnu. To su ti dostojanstveni zapećci života, nesvesnog tragedija o kojima Odn govori u svojoj velikoj pesmi "Musée des Beaux Arts". Boš je takođe spoznao tu istinu. U "Usponu na Kalvariju", naslikanom na spoljašnjoj strani desnog krila ovog triptiha, vidimo Hrista kako posrće pod težinom svog krsta dok dečačić koji sedi na očevim ramenima nudi jabuku jednom od ljudi koji maltretiraju našeg Gospoda. Boš stalno iznova insistira da svugde gde ima zla, takođe, ima i nevinosti. Niko ih nikad nije video u tako tesnoj blizini. Upravo to čini njegova platna tako zastrašujućim.

Moguće je da je Bošova početna namera bila didaktička. Iskušenje je bilo prilika da se prizovu smrtni grehovi i upozori na njih, ali je njegova imaginacija potkopala prvobitni impuls. Podozrevam da je na kraju čak i uživao u "demonskoj lepoti" svojih tvorevina. I što je možda još subverzivnije, njegova navika da suprotstavlja fantastične i realistične detalje jedne drugima dala je njegovim platnima daleko neodređeniji pogled na stvaranje i čovečanstvo. Umetnost koja je vernicima trebalo da bude kristalno jasna na kraju se pretvorila u umetnost bogatu neprijatnim insinuacijama. Umetnička imaginacija usmerava svoje ogledalo ka stvarnosti, kako spoljašnjoj tako i unutrašnjoj, ali kako će se te dve stvarnosti na kraju izmešati u njegovom odrazu, vlasnik ogledala ne može ni da sluti. To je zbog toga što su đavoli u nama listom pesnici, kakvi su, srećom, i anđeli.

Napolju, na ulici, vreme se izbirstrilo, te smo odlučili da prošetamo i potražimo mesto gde ćemo ručati. Lisabon je veliki, tromi grad sa mnoštvom brežuljaka, i pogledom na reku Taho od koje vam zastaje dah, reku koja se, nekoliko milja ispod luke, uliva u Atlantik. Ono što ovaj grad izdvaja od ostalih jeste lavirint starih stambenih delova sa uskim kaldrmisanim ulicama, kućicama pokrivenim crepom i jarko obojenim fasadama. Neki slepac pojavio se iza ćoška i sudario se sa mnom, dobro me odalamivši svojim belim štapom. Voleo bih da mogu da kažem da je ličio na svetog Antuna, ali nije. U restoranu, visoki mršavi radati kelner koji nas je poslužio linguica kobasicama, lignjama na žaru, piletinom i jeguljama dinstanim sa račićima, delovao mi je nekako poznato, ali nismo mogli da se setimo otkuda. Pominjali smo Vaska da Gamu i nekoliko drugih starih moreplovaca i na tome je ostalo. Kasnije te noći, probudio sam se, seo u krevet i jasno sagledao celo platno, a na njegovom središnjem panou oštar profil "opsenara" u crvenom imao je špicastu bradicu našeg kelnera.

(1) Artur Rembo, Sabrana dela, Nolit, Beograd, Jedinstvo, Priština, 1991, preveo Nikola Bertolino, str. 145.

Pročitajte ostala poglavlja knjige "I đavo je pesnik"
Metafizičar male kutije: Vasko Popa
Romantika kobasica
Tajna sreće