„Pornografija je alegorija našeg vremena“

Roman Slobodana Vladušića „Mi, izbrisani“ predstavljen je kao „prvi sajber roman u srpskoj književnosti“. Ili: prvi roman koji ima papirni deo i dodatke koji će u sledećih godinu dana izlaziti online.

Prema Vladušićevim rečima, ceo roman je „osvetljen svetlošću monitora“. Ono što, pak, taj ekran osvetljava je deprimirajuća slika budućnosti. Roman „Mi, izbrisani“ obiluje bezizražajnim licima žena koje su iscrpele sve mogućnosti estetske hirurgije, praznim ulicama i dragstorima, površnim muzičkim hitovima, društvenim mrežama u svom ,,najboljem" sjaju. Izbrisani su svi oni koji se razlikuju.

Prvi Vladušićev roman „Forward“ budućnost prikazuje kao rijaliti šou. Taj televizijski program, međutim, više nije samo zabava, već prigodan format za rešavanje slučajeva ubistva. Šou, naravno, nosi naziv „Pravda mora pobediti“.

O potrošačkom društvu koje nas vuče do ivice provalije, o patriotizmu i književnosti, političkoj korektnosti za B92 govori pisac Slobodan Vladušić.

B92: Prvi sajber roman u Srbiji „Mi, izbrisani“ pojavio se 2013. godine. Mislite li da kasnimo sa konstatovanjem tog sajber sveta koji nas je već usisao u sebe?

Ne smatram niti da smo zakasnili, niti da smo požurili. Ako ćemo pošteno, danas je u svetu od sajber-književnosti mnogo popularnija epska fantastika. Dakle, žanr koji negira postojanje interneta. Sa druge strane, sajber književnost nije sajber-pank i te stvari ne treba mešati, iako sam, naravno, čitao Gibsonov Neuromancer. Sajber književnost počinje od toga da svet interneta nije nikakav virtuelni svet – kakvim je sve do nedavno smatran – već nastavak realnog sveta. Ono što me je pomalo začudilo jeste da veliki broj ljudi ima strah od tog sveta. To je verovatno zato što je prostor interneta toliko ogroman da izgleda bezgranično. I zato deluje preteće. Ali to je ono što me je i privuklo tom prostoru.

Ko su ti ljudi koje je savremeno potrošačko društvo uspelo da izbriše iz sećanja?

Danas prisustvujemo procesu pretvaranju svih institucija društva u korporacije, kako je to dobro primetio naš ugledni ekonomista Časlav Ocić pre neki dan u jednom intervjuu. To znači da umesto opšteg dobra i javne koristi svako gleda na profit. Suvišni ljudi, ljude koje treba izbrisati, postaju dakle svi oni koji ne donose ili stvaraju profit. To se onda odnosi i na socijalne grupe i na čitave narode. Razume se, niko sa tim ne mora da se pomiri, i prvi ja sa tim ne želim da se pomirim. Međutim, ne smatram da je moj roman tzv. roman sa tezom, kako se obično nazivaju primeri kvazi-književnih dela koji sebi daju zadatak da šire određene ideološke istine. Književnost naime, nema zadatak tek da kaže neke stvari, već da stvori atmosferu u kojoj čitalac nešto pre svega sluti. A slutnja podrazumeva intenzivno osećanje onoga što slutimo. Dakle, ja sam hteo da dočaram jedno stanje izbrisanosti, a ne tek da kažem ovaj ili onaj je izbrisan.

U romanu ,,Mi, izbrisani” sajber svet polako nadvladava realni, društvene mreže su sve moćnije. Zašto mislite da u toj novoj sajber realnosti nema slobode za pojedinca?

Voleo bih da to samo mislim. Ali, čini mi se da nije u pitanju samo moje mišljenje nego činjenica. Ako su naši računari online neprekidno to znači da neko može da ima stalan uvid u to što se nalazi na njima. Ostavljam čitaocima da sami prosude da li je ova potencijalnost već sprovedena u delo. Jedan moj prijatelj mi je kazao da njemu to lično ne smeta, jer ko bi njega špijunirao? Kaže za sebe da je nevažan. Taj argument je nedavno doveo u pitanje jedan autor u online izdanju magazina Wired. Slažem se sa da je to nedopustiv argument: zna se u kakvom tipu zemalja su građani nebitni. I biti nebitan nije nikakvo rešenje. To je priznavanje krivice.

U romanu, umesto pozorišta u centru grada stoji betonska konstrukcija na koju je okačena reklama za gusti sok. Pretpostavljam da ste mislili na pozorište u Subotici. Mislite li da su pozorišta i muzeji koji godinama stoje kao ruševine u rekonstrukciji lokalna priča ili generalno problem savremenog društva?

Kao građa za moj roman poslužila mi je ta očiglednost za koju ste dobro pretpostavili da je deo kolorita mog rodnog grada. Skoro svakoga dana prolazim pored nje i gledamo se. Već nekoliko godina tu stoji po kiši, suncu, snegu i vetru, tako da sam i nehotično počeo da je upijam u sebe. Ta ruševina i građevina u jednom, počela je da zrači nekom posebnom simboličkom energijom. Tako je postala ključno obeležje simboličkog prostora mog romana. Kao što vidim iz Vašeg pitanja i Vi ste povodom te građevine-ruševine počeli da razmišljete o univerzalnim temama, što me raduje. Znači da sam dobro obavio svoj posao pisca. I da moj roman nije lokalnog karaktera.

Iako roman ,,Mi, izbrisani” ima formu krimi priče, podsmevate se krimi književnosti Agate Kristi. Zbog čega su ti njeni romani neinventivni?

Što se mene tiče, mislim da su romani Agate Kristi dobra zabava. I sam sam ih pročitao nekoliko, a gledao sam i odličnu seriju sa Dejvidom Sačetom u ulozi Poaroa. Međutim, zaista, njeni romani su prevaziđeni kada je u pitanju i duh vremena i krimi-žanr o čemu svedoči, recimo, Rajmond Čendler i ostali američki hard-boiled („tvrdo kuvani“) krimi-roman. Evo samo jedne razlike: kod Agate Kristi detektiv treba da otkrije istinu o zločinu, a društvo na sebe preuzima odgovornost da krivca kazni. Kod Čendlera, društvo je podjednako pokvareno kao i zločinac, ako ne i pokvarenije. I ko onda treba da kazni krivca? I ko je onda ima pravo da ga kazni? Znate, možda je to i jedan od razloga zašto je Agata Kristi toliko popularna. Ona nas zabavlja, ali istovremeno i prikriva nešto što ne bismo želeli da znamo.

U Vašem prvom romanu „Forward“ potrošačko društvo budućnosti prikazano je kroz rijaliti program u kome voditeljka rešava ubistvo novinara. Zašto je to slika budućnosti?

Odgovor na Vaše pitanje bi bio mnogo duži nego što bi mi bilo dozvoljeno, pa ću se ovoga puta iskoristiti prostor da čitaoce uputim na sajt Letopisa Matice srpske, gde se u majskom broju ovog časopisa nalazi temat o medijima. Neka pročitaju tekstove veoma kompetentnih autora, stranih i domaćih, i videće zašto pitanje istine o jednom zločinu danas može biti prikazano kao reality program. Što se mene tiče, neću da tvrdim da je ta slika jedina moguća, ali meni je ona bila bliska zbog mojih prilično raznovrsnih kontakata sa televizijom.

Napisali ste da je knjiga „Forward“ imala ,,nekoliko dobronamernih kritika, nekoliko pažljivih čitalaca, nekoliko nesretnika koji su pošto-poto hteli da je pacifikuju glupim političkim etiketama u koje veruju samo budale”. Šta je kritičarima toliko smetalo u romanu „Forward“?

Jedan kritičar je taj roman nazvao antiglobalističkim i za mene je to glupa politička etiketa. Glupa je zato što je etiketa. Jer etiketirati nešto, znači da umesto razmišljanja o tome što to nešto znači, ili šta sve znači, vi jednostavno nalepite oznaku na taj roman i time ga svesno pojednostavljujete. Time zapravo želite da ga pretvorite u propagandu. Znate, ja sam Forward pisao desetak godina, a roman Mi izbrisani tri godine. To nisu kolumne u novinama. To je književnost koja počinje tamo gde propaganda ne dospeva, i upućena je čitaocima koji se ne zadovoljavaju propagandom. U tome je problem: što se književnost čita kao propaganda. Inače, roman je prošao odlično. Dobio je Vitalovu nagradu i dosta pozitivnih prikaza. Većini kritičara ništa u njemu nije smetalo, možda i zato što su ga čitali bez želje za etiketiranjem. U tekstu ,,Uptitling” kritikujete politički korektan jezik (na primer, upotrebu sintagme ,,osoba sa posebnim potrebama” umesto ,,invalid”). Zašto je to orvelizacija jezika?

Gledajte, rušenje Berlinskog zida dovelo je do narušavanja društvenog konsenzusa u zemljama Zapada, a taj konsenzus je glasio ovako: neka se manjina bogati pod uslovom da većini obezbedi standard viši od standarda građana iz Istočne Evrope. Trebalo je dokazati da je kapitalizam socijalniji od komunizma. I bio je, ali taj kapitalizam, a ne ovaj. Kada je to ideološko rivalstvo završeno pobedom Zapada, konsenzus je srušen poput zida koji je to rivalstvo simbolizovao. Kapitalizam je mogao da napusti svoju socijalnu dimenziju. Ono čemu sada prisustvujemo jeste sve veće povećanje razlike u platama na Zapadu. Srednja klasa nestaje. Društvena solidarnost nestaje. Ljudi to osećaju. I pošto vladajuće elite ne žele da menjaju strukturne odnose u društvu, onda im preostaje da se bave samo ligvističkom kozmetikom, pa politička korektnost nalaže da se slabije plaćeni poslovi, koji će vremenom biti još slabije plaćeni, sada počinju nazivati fensi imenima.

Tako ,,magacioner” postaje ,,direktor za popunu skladišnog prostora". Magacioner prosto nešto znači, a direktor za popunu skladištenog prostora je zagonetka, zamagljivanje stvari. Ali, eto vidite, nešto se radi, neko brine o tom magacioneru, jer sada niko ne može da ga vređa da je magacioner, dok istovremeno društvene tendencije upućuju da će iz dana u dan sve slabiji da živi. Zašto? Zato jer akcionare firme u kojoj radi zanima jedino profit, a ne to da li njegova deca imaju šta da jedu. To je razlog zašto sam kazao da fenomen aptajtlinga dovodi do orvelizacije jezike jer upravo Orvel u eseju o novogovoru objašnjava kako jezik totalitarnog sistema ima zadatak da potpuno ukine mogućnost mišljenja, između ostalog i tako što će nam putem jezika potpuno zamračiti sliku stvarnosti.

Kako je moguće da je to isto ,,politički korektno” društvo stvorilo pornografiju koja se služi najogavnijim mogućim jezikom?

Današnje društvo odlikuje nešto što jedan francuski filozof leve orijentacije naziva ontologijom profita. To znači da pravo da postoji ima sve ono što donosi profit, dok suprotno tome, sve što ne donosi profit treba da propadne. Eto zašto postoji pornografija. Jer donosi profit. Sem toga, pornografija je, prema mom mišljenju, alegorija našeg vremena: novac i seks su najstrašniji nivelatori. Oni sve uniformizuju. Dakle, ako postoji jezik koji svi razumeju, to je jezik pornografije.

Foto: Saša Ðukiæ

Zašto mislite da književnici u Srbiji nemaju dovoljno hrabrosti da pišu patriotsku poeziju ili prozu? Da li je odsustvo patriotizma u književnosti uvek znak nedostatka hrabrosti i autentičnosti?

Lično se slažem sa Kišovom idejom koju on implicitno razvija u Grobnici za Borisa Davidoviča, a to je da je književnost korekcija istorije, budući da je ova druga uglavnom montirana. I ja dakle, smatram da je književnost poslednje uporište za časne ljude i pouzdane svedoke, koji mogu da posvedoče o nečemu što nije našlo mesta u oficijelnoj istoriji, a to je istorija koju danas sve više konstruišu mediji. Ako za književnost istina nema rok trajanja, onda to znači da morate da saslušate te svedoke kojima su sva druga vrata zatvorena. A budući da se svedočenja tih svedoka problematična iz ugla onih koji montiraju istoriju, jasno je da davanje glasa tim ljudima ipak podrazumeva izvestan stepen hrabrosti.

Vaš kolega Dejan Stojiljković usprotivio se ideji uvođenja reda na književnoj sceni u Srbiji jer se time finansiraju „nabeđeni literati“. Kakav je Vaš stav o tome?

Pročitao sam izjavu Dejana Stojiljkovića i čini mi se da ste je malo pojednostavili. Što se mene tiče, moram da priznam da mi nešto u tom pozivu za uvođenje reda smeta. Prvo, ta sintagma ,,uvođenje reda” mi deluje nekako policijski, što mi se već ne dopada. I drugo, među potpisnicima te ideje nisam video neke relevantne pisce. Za neke znam da nisu ni pozvani da tu ideju potpišu. Zašto nisu pozvani? Nisam primetio da je neko potpisnicima postavio takvo pitanje. Da li je to prećutkivanje nekih pisaca znak da oni nisu relevatni? Ako nisu, onda iz toga proizilazi da su ti ljudi viđeni kao haos u koji treba uvesti reda, kao litararni huligani koje treba istrebiti. Tada bi to uvođenje reda bila jedna obična kulturno-policijska čistka. Takvo „uvođenje reda“ ne mogu i neću da podržim.