Nije kristal sve što sija

Četvrti dan EXIT-a, onako kako ga je doživeo Slobodan Vujanović mislitemojomglavom.com

CHEZ JACQUES

Nisam plaćen da ga reklamiram, ali „Kod Džeka“ je opet bilo najprijatnije. Ne znam na koji način oni regulišu kretanje mase, ali tamo uvek ima taman ljudi. Ove noći sam spoznao da moj siroti mladalački organizam ne može da podnese dva Džeka u cugu, što je možda uticalo na kvalitet daljeg toka noći (mada sumnjam). Nastupač MKDSL je bio odličan. On, izgleda, jedini od klabera kapira (pored Sevdaha) da ima načina da se srpski jezik i srpska (kontra?)kultura inkorporiraju u zabavne i duhovite stvari. Kako god, otvaranje kavane „Kod Džeka“ moj je hajlajt ovogodišnjeg EXIT-a.

NO MORE!

A onda odlazimo da vidimo kako to zvuče Faith No More, bend iz moje mladosti. Dolazeći na EXIT shvatio sam da ima (toooliko) mladih devojaka (pa čak i u kolima u kojima sam dolazio) koje mrtve-ladne pitaju-A kad je taj bend bio popularan?, sa tonom sa kojim sam se ja nekada raspitivao kad li je to Joan Baez bila na vrhuncu. One od hitova prepoznaju Easy i Evidence. Ali Epic WHAT?!… Digging the WHAT?! Itd.

Faith No More kasne. A to nikada nije dobro po publiku. Naročito onu manje zainteresovanu. Svoj set započinju pesmom Reunited, sastava Peaches & Herb (info provided courtesy of TG) koja meni zvuči kao da George Michael peva neku pesmu Georgea Michaela kao da 1986 tek treba da se dočeka. Odvratno. Mike Patton ovu reunion turneju očigledno odrađuje samo kinte radi i zato je više nego voljan da svoj frontmenski nastup osvetoljubivo pretvara u „kreativne masturbacije“ (fin izraz za znate šta). Sledi rutinska From Out Of Nowhere i nada da je nemili intro bio samo provokacija. Nastavak seta ukazuje na nevoljnost da se prati ili pravi bilo kakav ritam koncerta i nakon Evidence (na španskom, u slavu fudbala?!) ja razočarano palim. Od pravih fanova čujem da je Patton do kraja koncerta učio srpsku publiku crowd-surfingu, da je pokušao da peva “Ajde, Jano, konja da prodamo”, da je plesao kolo… Hvala bogu što nisam ostao.

Foto: exitfest.org, Nenad Mijatoviæ

CHEMICALS U MAGLI

Oko pola dva upućujemo se opet ka Main Stageu sa željom da čekiramo Chemical Brothers. Međutim, gužva je tolika da je nemoguće prići delu arene sa koga se scena vidi. Sa same bine gruva, šaraju zeleni laseri i sve deluje kao da predstoji super zabava. Ali, avaj, gužva… Odlazimo na Dance Arenu da overimo DJ Mehdi-ja pre nego što dođe glavno jelo večeri. Mnogo, mnogo kasnije, negde na početku seta Crystal Castles do nas dolazi glas da na Main Stageu Chemicals još uvek nisu počeli, tj da „ono, onda“ nisu ni bili CB, već „muzika sa bine“. Deluje neverovatno, a i mladima (koji ovakve glasine šire) nije za verovati. U povratku sa CC, prolazimo poljanom ispred Glavnog stejdža koja deluje kao scenografija za McCarthy-jev Road- na njoj su samo prašina, plastika i nešto nalik ljudima.

Foto: exitfest.org, Irma Puškareviæ

DJ ŠABAN

DJ Mehdi u mom moždanom hardu figurira samo kao ime prema kome nemam nikakav odnos. Ali koje sam na njegovu i moju radost nakon večerašnjeg seta precrtao. Prvo, tip je gluv i zbog toga ne provaljuje da nama ostalima otpanjeni visoki cepaju uši i čačkaju srednje uvo. Drugo, omiljena zabava mu je da se s visokih sjuri u more basa. Treće, DJ koji odluči da se popne na pult i po njemu paradira i maltene nogom miksuje pre toga bi, ipak, morao nešto da učini po pitanju zabave mase koja mu je „pod nogama“. Četvrto, Mehdi je nosio majicu kojoj je na leđima pisalo „Thank Me Now“. Fakat da ga niko nije zavalio flašom ukazuje na vrhunsko lepo vaspitanje srpske i strane publike. Šaban.

IZDATI INTERESI

Crystal Castles su jedan od mojih najomiljenijih bendova trenutno. Njihova agresivna post-DHC mešavina elektronike i pank muzike predstavlja prvoklasan hipsterski zvuk koji u sebi sjedinjuje ravnodušnost „modernog stvora“ i bes kao modni detalj. Crystal Castles prave pesme koje a) razvaljuju i izazivaju unutrašnja krvarenja i b) koje krvare i zato razvaljuju.

Ali, nastup Crystal Castles je odrađen mnogo pre nego što je počeo pred našim očima i ušima. Njima, a naročito pevačici Alice Glass, ne trebaju ni scena, ni publika, ni muzika. Oni bi odigrali svoj nastup na isti način i kada bi im isčupali kablove iz struje. A pri tome „sve to“ izgledalo je kao kada se neka amaterska avangardna pozorišna trupa dočepa grčke tragedije.

Alice još pre izlaska na scenu počinje da pada po istoj, da „pati“, da „proživljava & doživljava“, da jauče, stenje i šapuće. Već na sredini prve pesme ona je doživela katarzu i sve što smo mi do kraja koncerta prinuđeni da gledamo jeste repriza tih nekoliko poza (Alice na podu, Alice na bubnjevima, Alice skakuće na levo, Alice skakuće na desno, Alice skakuće gore-dole, Alice se „cepa“ od bola…). Pri tome, do ovog trenutka mi nije jasno zašto otvara usta i deluje kao da peva i u trenucima kada njen vokal ne ide sa matrice (o, da, SVE ide sa matrice!). Ono što u prvom trenutku deluje kao dobra fora vrlo brzo prerasta u nervozu koju osećate dok gledate film sa asinhronim tonom. Sve je tu, ali ne baš kako bi trebalo.

CC (Alice, Ethan Kath na sintovima, gitari i semplerima, i bubnjar, ova poslednja dvojica sa kapuljačama preko glave) brodkastuju svoju muziku kao saundtrak prethodno pripremljenog nastupa. Agresija je prijatna, pesme su tu, Aliceini jauci su iseckani u hiljadu parčića, a ona, paradoksalno, najbolje zvuči u sporijim pesmama poput Celestica. Ali, ono čemu mi prisustvujemo je ultimativni hipsterski parti na kome je sve na plejbek, pa čak i emocije, energija i muka XXI veka koje nam se serviraju. Konceptualno to možda može ili treba da nam otvori oči i deluje zanimljivo, ali kao koncert ovo je bilo jedno neprijatno iskustvo. A Alice je samo tako zaslužila flašu u glavu, jer na Petrovaradinu je, ove večeri, izdato mnogo više od dobrog provoda.

I to bi bilo to. Znam da napisano zvuči hejterski, ali zapravo je sve bila samo serija neupečatljivih susreta. Aurevoir, EXIT-e, nadam se da će te biti i sledeće godine. Uprkos Srbiji među farmerima.