Saša Obradović: Sestre Karamazić

Kada se susretnemo sa delom koje nosi naslov Sestre Karamazić logično je da nas asocira na jedan od najvećih romana petrogradskog diva, Fjodora Dostojevskog, Braća Karamazovi. Sledeća pomisao bi bila da je čovek koji je odlučio da se poredi sa Dostojevskim ili mnogo dobar pisac ili lud ili... Poznat po tome što se u svojim delima oslanja na velika dela literarne i umetničke tradicije od mita, preko Šekspirove tragedije do Rubensovog slikarstva, Saša Obradović je sada odlučio da odigra jedan rulet sa Rusima u kojem sigurno gubi.

Roman se bavi trima sestrama Mazić kao i životom njihovih roditelja, gresima i tajnama iz prošlosti. Pored osnovnog zapleta oko smrti oca, prisutni su i elementi poput vanbračnog začeća starih slodostrasnika, pojava crnog psa kao faustovska prezentacija đavola, motivi skivenog novca i sl, kakve ih sve nalazimo u ruskom klasiku. Bez obzira na to što ovi elementi imaju svoje opravdanje u umetničkoj epohi koja dozvoljava montažu građe i motiva iz drugih književnih dela, problematično je pozivati se na ona dela koja su izazvala velike reakcije i iznedrila brojna tumačenja. Naročito je potrebno oprezno postupati kada se pravi svojevrsna interpretacija odnosno kopiranje motiva iz romana kakvi su Karamazovi. Kod Obradovića, prvo što ćemo zapaziti jeste to što se mnogo, da ne kažem previše, elemenata i osobina likova poklapa sa originalom, ali ne tako da oni u nama bude uzvišenost ili milosrđe već su sniženi na sujetu i taštinu.

Kada delo koje gradi intertekstualnu vezu sa romanom kakvi su Karamazovi, umesto filozofske i teološke problematike i dubokog unutrašnjeg ljudskog sukoba, kao zavisne elemente uzme zaplet ubistva, onda dobijamo jedan romaneskni hibrid koji teži da oslika moderno društvo a ne ljudsku patnju. Literarna matrica poslužila je Obradoviću da zapravo prikaže mešavinu političkih ideologija, društvenih uređenja i savremene karaktere kao posledicu svetovnih turbulencija u proteklih sedamdeset godina, dok duševni život ostaje prazan.

Slikajuči savremeno društvo kao odgovor na rusko carsko doba s tragovima socijalizma, Obradović je umesto tragičnog patosa, uzvišene tuge i vere u Boga nametnuo parodijsko-ironijski odnos prema svojim likovima. Sestre Mazić su pažljivo portretisane kao arhetipovi modernog sveta u svojoj taštini, toliko da ubistvo nije tragičan događaj već farsa. Za slikanje potomstva jedne velike epohe, pisac se nije poslužio samo elementima iz originala, već i stilom pripovedanja, gde se smenjuju objektivna naracija i unutrašnji monolog. Govoreći ironičnim tonom, autor se podsmeva svojim junacima i nastoji da dočara njihov unutrašnji svet kako se sukobljava sa realnošću čime ovaj kriminalistički roman dobija komičnu crtu.

Ideološka mešavina od komunizma do demokratije, kojom su Sestre Karamazić obojene, stavila je problem teodiceje u neki drugi plan. Ipak, u romanu se postavlja pitanje „ima li boga?“, ali je odgovor toliko banalan, da je bilo bolje da je teološka tematika u potpunosti zanemarena nego što se pojavljuje u tragovima. Obradović se zadržao na problemu zemaljske pravde i, u potpunosti, zanemario božju. Suđenje koje zauzima dobar deo romana ne ispituje ljudsku krivicu kao što je to slučaj kod Miće Karamazova, već je povod da se, duhovitim tonom, ispita i prikaže savremeno srpsko pravosuđe.

Ukoliko bismo uspeli da se otrgnemo od uzora i posmatramo roman kao zasebnu celinu, uvideli bismo da on poseduje zaokruženu priču, pripovedačko poigravanje i sve one elemente koji su potrebni za jedan dobar kriminalistički roman. Ipak, sam naslov nas stalno vuče ka originalu čime Sestre Karamazić postaju savremena adaptacija, jednostrano tumačenje, pre nego nezavisno književno delo. Za ovaj angažovani roman koji dozvoljava sebi da koketira sa Braćom Karamazovi, a da ne poseduje ni trunku pravoslavne duhovnosti, možemo okriviti postmodernizam koji zagovara komunikaciju između visoke i popularne književnosti, pa se dešava da svako može da protumači teoriju kako mu drago. Pisac navodi da je ovo nastavak čitanja Dostojevskog. U tom slučaju, on ga ili nije dobro pročitao, ili misli da savremenom čitaocu treba vodič koji će ga provesti kroz roman, površno. Od jednog odličnog pisca, tvorca nekoliko romana kojim savremena srpska književnost može da se ponosi, očekivali smo da „sav užas (svog) vremena“ bude mnogo više od palete likova koji paradiraju demokratskom scenom. .