Da li smo stariji od Adama

Na ovogodišnjem Beogradskom sajmu knjiga sigurno najpolemičnija knjiga biće "Srbi pre Adama i posle njega", studija Radivoja Radića, višeg naučnog saradnika u Vizantološkom institutu SANU i profesora istorije Vizantije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Filozofskom fakultetu u Banjaluci i Filozofskom fakultetu u Prištini (Kosovska Mitrovica).

Knjiga Radivoja Radića, objavljena u "Stubovima kulture", odgovor je na poslednjih godina neverovatnu navalu knjiga srpskih kvaziistoričara u kojima se neznalački dokazuju i takve apsurdne ideje kakva je, recimo, ona da su Srbi "narod najstariji", i da su postojali maltene pre Adama. Radić raskrinkava neznanja tih "novoromantičara", kako ih naziva, i direktno prozivajući određene autore dokazuje koliko je tako nešto nedopustivo kada je o ozbiljnoj nauci reč.

Vaša knjiga je veliko otrežnjenje posle cele decenije (ne)svesnih zabluda mnogih Srba o svom poreklu i istoriji. Neki su je odavno čekali, ali će je mnogi primiti kao uvredu. Šta ste, u stvari, želeli?

– Ova knjiga, nastala nerado i više po prisili – iz potrebe da se jedna naučna disciplina i jedan naučni esnaf odbrane od nasrtljivog i neukog amaterizma – pre svega upozorava i upućena je široj čitalačkoj publici, a manje merodavnim stručnjacima. Želja mi je bila da razbijem pojedine istorijske zablude i nenaučne teorije, primamljive i zanosne, ali neutemeljene i odenute u lažne bisere. Zato me, pre svega, zanima odjek moje knjige kod čitalaca kojima istorija nije životni poziv. Ako su oni uspeli da razaberu šta je istorija, a šta pseudoistorija, moja knjiga je postigla svoj cilj i ja mogu biti miran.

Primamljive kvaziteorije

Zašto su baš ove godine velike krize (bivalo ih je i ranije) izazvale takvu poplavu opasnog neznanja, i takvu količinu vere u nju?

– Nije slučajno što su se pseudoistoričari razmahali upravo u poslednjoj deceniji XX veka, u jednom od najmučnijih razdoblja novije prošlosti srpskog naroda, u periodu stalnih sukoba u okruženju, međunarodnih pritisaka i sveprisutnog siromašenja, deceniji duboke, letargije, deceniji, dakle, potpune nacionalne dezorijentacije. Zbog toga su njihove teorije, bez obzira na svoju proizvoljnost i fantazmagoričnost, kod dela srpske populacije delovale kao melem na ranu, kao slabašna uteha za nesreću koja nas je snašla, kao poslednje pribežište u vrtlogu opasno urušenog nacionalnog samopoštovanja. Pričama o starini i posebnosti Srba, kojima su pojedini mediji prosto zasipali svoju publiku, pridružili su se i raznorazni proroci, mistici najniže vrste, priučeni astrolozi i primitivni šarlatani. Njihove kvaziteorije bile su toliko primamljive da su se lepile za svest dela naroda i pothranjivale autizam, ksenofobiju, samodovoljnost. Otuda ne treba da čudi činjenica da su bezvredne knjige ovih paranaučnih formacija – kako to inače biva u vremenima krize i rasula – imale mnogobrojna izdanja i visoke tiraže, uporedive sa izdanjima koje su nekada imale samo logaritamske tablice ili "mali kuvari". Sve to unelo je dodatnu konfuziju u ionako uskovitlane nacionalne strasti i nanelo veliku štetu srpskom narodu.

Vrlo ste polemični, nemilosrdni, ali opet se vidi i skrupulozni u razotkrivanju neznanja novoromantičara. Iako zgađene tim opskurnim nacionalizmom, koji na žalost odnosi tuđe živote u ratovima iza kojih stoji, vaše kolege (ne sve) smatrale su da treba ćutati. Da li će vas braniti od napada novoromantičara?

– Premda sebe ne smatram osobito hrabrom osobom, moram priznati da je ipak bila potrebna određena vrsta odvažnosti, i upustiti se u ovakav poduhvat. Dragocenu podršku pružile su mi pojedine kolege, pre svega one mlađe, što je podatak koji svakako treba da raduje. Prve reakcije su ohrabrujuće jer se svi slažu da je ovakvu knjigu jednostavno trebalo napisati. Koliko čujem, s druge strane, neke kolege su već odranije počele da spremaju slične tekstove protiv raznih zloupotreba i nenaučnih teorija. Tu pre svega mislim na arheologiju i toliko kontroverznu srpsku istoriju XX veka. Posredi je, dakle, jedna očekivana reakcija naučnika od zanata protiv nasrtljive pseudonauke.

Prema ustaljenoj shemi, neznalice će Vam reći da je Vaša knjiga "antisrpska"...

– Odmah na početku citiraću Dositeja Obradovića, koji kaže: "Ništa mi na svetu nije milije ni ljubeznije od mojega roda; no, koliko ga više ljubim, toliko sam mu više dužan pravdu i istinu predstavljati i govoriti". Istina je da su pseudoistoričari skloni da svoje "učenje" poistovete sa tankom niti o kojoj tobože visi svekoliko srpstvo. To znači, smatraju oni, da svako ko se usudi da ne veruje u njihove nebulozne teorije istupa protiv Srba, i radi za srpske neprijatelje.

Drugim rečima, oni su uveli jednu nakaznu formulu prema kojoj su učenost i rodoljublje nekog istoričara upravo proporcionalni starini srpskog roda za koju se taj naučnik zalaže. Rečju, kada bi se našao neko ko bi ustvrdio da su Srbi "stari", recimo, sto hiljada godina taj bi po nomenklaturi "novoromantičara" bio naš najbolji istoričar i najveći patriota. U ovom slučaju imam razloga da verujem da će o knjizi negativno govoriti upravo oni koji je neće ni pročitati, a kojima iz ovih ili onih razloga nikako neće ići u prilog način na koji sam pokazao kolike su neznalice tobožnji neporočni i nepotkupljivi "istoričari", kao što su, na primer, Jovan I. Deretić, Borislav Vlajić-Zemljanički ili Draško Šćekić.

Nismo stariji od Adama

– Na moj tekst "Klio se stidi", objavljen u Kulturnom dodatku početkom septembra, u kojem sam samo najavio izlazak knjige, uzvratio je dugačkom epistolom jedan uzrujani dušebrižnik za vaskoliko srpstvo. U pismu punom pregrejanog "rodoljublja" i otužnih naravoučenija, on je posegao za arsenalom do providnosti izlizanih floskula ("aveti marksizma ponovo bauljaju", "nemačko-berlinska- bečka škola", "boljševičko-lenjinističko-staljinistička istoriografija", "pangermanizam, panmarksizam i panvatikanizam u zajedničkoj sprezi i na istom zadatku – slamanju kičme najrasprostranjenijeg naciona – Slovena" itd). I, naravno, sem isprazne retorike i nervoznih emotivnih izliva u vidu britkih opaski, koje su sročene vokabularom svojstvenim za šapirografisane "materijale", nigde nijednog argumenta. A kako bi i mogao bilo šta da kaže kada knjigu nije ni video. Nažalost, reč je o jednom doktoru nauka, o jednom profesoru Univerziteta, čije ime i prezime ne navodim jer verujem da će se jednog dana stideti zbog besmislenih diskvalifikacija koje je izrekao o nečemu što nije ni pročitao. I pomenuto pismo me je na osoben način uverilo da sam bio u pravu kada sam smatrao da se ovakva knjiga jednostavno mora napisati.

Jesmo li "stariji od Adama", i jesmo li jedini u tolikoj količini pseudoistoriografije?

– Naravno, nismo stariji od Adama, niti smo najstariji na planeti Zemlji, ali smo narod koji ima svoju istoriju i svoje mesto u porodici evropskih naroda. Ma kako paradoksalno izgledalo, sa "novoromantičarima" se slažem u najvažnijem: kao i oni, mislim da Srbi imaju veliku prošlost i časno mesto u srednjovekovnoj evropskoj istoriji. Usudio bih se čak da kažem da su u srednjem veku zauzimali znatno ugledniji položaj nego što je to slučaj danas. Jedino su putevi kojima smo došli do ovakvog saznanja sasvim drugačiji. I, odmah da dodam, tu se i završava moje slaganje sa pseudoistoričarima. Inače, nije naša sredina jedina u kojoj buja pseudoistoriografija. I kulture veće od naše imale su slične nevolje. Ipak, narodi koji naseljavaju Balkansko poluostrvo su u tom pogledu posebna priča. Svi bi želeli da su najstariji i svi smatraju da su najstariji. Kada sam pričao kolegama iz Bugarske o našim pseudoistoričarima, oni su mi rekli da i kod njih postoje slični učenjaci koji tvrde da su zapravo Bugari najstariji narod na svetu.

I, naposletku, dozvolite mi da se neposredno obratim čitaocima "Politike": U istoriji, kao i u svakoj drugoj nauci, postoje dve staze kojima se ide. Jedna, na kojoj se mašti nesputano pušta na volju, na kojoj se neobavezno prepliću naučna istina, fikcija i poluistina, na kojoj, dakle, ne postoje nikakve ograde i na kojoj je sve moguće. Druga, pak, staza trnovita je i mukotrpna, puna nedoumica i sumnji, skopčana sa velikim radom i malim koracima napred, ali uvek oslonjena na znanje i naučnu metodologiju. Pri ovakvom izboru uvek ću krenuti ovom drugom stazom.