Novi svet: Čvrsta ruka "polomila" političku korektnost

Niz događaja u Evropi i svetu, kao i različita tumačenja su nam dala do znanja da ideje koje “vuku udesno“ preuzimaju primat nad umerenom retorikom.

To je poraz politike eufemizama, ali je problem što је alternativna opcija uglavnom preвише ekstremna i vodi udaljavanju od “demokratskih vrednosti“ koje su propagirane kao dominantne i jedino moguće.

Surova politička iskrenost se često tumačila kao ekstremizam, a “običan čovek“ može da je shvati i kao “nešto bolje“ za sebe, u zavisnosti od toga na koji način mu se predstavi.

Tramp je to umeo, ali je to samo model koji je već viđen u pojedinim državama sveta i to ne samo u izborima za predsednika i takozvanim liderskim kampanjama.

Bregzit je do kraja ogolio slabosti sistema koji želi da počiva na besprekornoj demokratičnosti, otvorenosti prema svemu i prihvatanju stvari koje političke elite smatraju neophodnima za prihvatanje.

Da je bilo neke ideje i strategije u poduhvatu izbacivanja Londona iz Evropske unije – zapravo i nije i to je očigledno u istupima glavnih zagovornika te opcije nakon iznenađujućih rezultata referenduma.

Upravo je jedan od njih, Najdžel Faraž, posle “bekstva“ iz političkog života na Ostrvu, stigao u Trampov tabor, čak mu pisao i neke govore i žestoko navijao za scenario “veći od Bregzita“.

Po Bregzitu je Faraž tvrdio da je on razbio desnicu i da je tu političku opciju učinio dostupnijom i umerenijom nego ranije. I da, moderne desničarske ideje se znatno razlikuju od ekstremističkih pristupa, toliko da je i kandidat nacionalističke FPO za predsednika Austrije otvoreno rekao da Evropska unija ima budućnost.

To je samo jedan od primera ublažavanja desničarskih stavova i pre svega suprotstavljanja vladajućih političkih rezona. Upravo je Norbert Hofer žestoko kritikovao šefa diplomatije Luksemburga Žana Aselborna, koji se založio za izbacivanje Mađarske iz Evropske unije ukoliko odbije zajedničku politiku o izbeglicama.

Zapravo, Mađarska je i pokretač celog nacionalističkog zaokreta, mađarski lider Viktor Orban je prvi odbacio apele Angele Merkel da pruži utočište izbeglicama i nije snosio nikakve posledice za to, jednostavno i ne može, ako EU želi da bude demokratska, mora da poštuje stav svoje članice, a ne da joj ga nameće.

Ekstremističke ideje su praktično legalizovane u Poljskoj, gde je stranka Prava i pravde Jaroslava Kačinjskog po povratku na vlast preduzela mere koje se graniče sa državnim udarom, preuzimajući medije, smenjujući nepodobne, uz zauzimanje stava čvrste ruke.

Ono što za ovaj deo sveta može da predstavlja veliki izazov jesu predstojeći predsednički izbori u Nemačkoj i Francuskoj. Angeli Merkel se tlo odavno trese, a sve zbog preumivene migrantske politike, a nacionalističke struje beleže ozbiljan rast i u državi koja nešto manje od dve godine živi u potpunom strahu od islamističkog terorizma.

Ideje nekakvog trećeg puta su se pojavile i u Grčkoj i Hrvatskoj, Siriza je trebalo da izvede levičarsku revoluciju, dok je u našem komšiluku koalicija Most važila za “glas naroda protiv partokratije“. Ipak, te “snage“ nisu mogle da prevaziđu čvrstinu političke situacije i utopile su se u nacionalizam, sa primesama podređenosti i prividne samostalnosti u odnosu na EU.

Tradicionalne političke metode nisu više u modi, o tome svedoči i način na koji Rodrigo Duterte upravlja Filipinima, “parapolitički projekti“ stiču sve više simpatija običnih ljudi kojima je preko glave političke korektnosti, medijskih manipulacija i ustaljenog sistema “profesionalne politike“.

Slučaj političke krize u Španiji dovoljno govori o tome, čekao je Marijano Rahoj da se socijalisti smiluju i daju mu podršku za formiranje vlasti i sve u trenutku kada levičarski pokret, sličan Sirizi i dalje napreduje i širi svoje biračko telo.

U odnosu velikih svetskih sila izborom Trampa se situacija može znatno promeniti, ukoliko on bude ostao dosledan idejama koje je propagirao u kampanji, a jedna od njih je i okretanje Amerike sebi.

Političko igralište će se možda primiriti, a možda i otići u potpuno drugom smeru, pošto svetom vladaju izuzetno autoritarne ličnosti koje će tražiti način za ostvarenje svojih interesa.

Tu, kako stvari stoje, Evropa neće moći da igra značajniju ulogu, baš zato što nema ozbiljnog lidera, a pitanje je i koliko desničarske ideje mogu da budu način za prevazilaženje tog jaza. Kako god, jačaju i šire se među “običnim ljudima“, kojima je bitna samo jedna stvar, njihov život i opstanak, a ne nekakvi širi politički projekti i konteksti koje čak i ne razume.