Atak na NATO je, zapravo, napad na Demokratsku stranku i njenog predsednika

Ironija je, međutim, da je nakon 1999. NATO dobro sarađivao sa Srbijom. Mada je vojni fokus na početku bio na obezbeđenju Kosova od Miloševićevih snaga, uskoro je postalo jasno da je glavni zadatak s kojim se suočio - i s kojim se suočava i danas - bila zaštita Srba i drugih etničkih manjina na Kosovu od osvete kosovskih Albanaca. Ovo shvatanje bilo je potvrđeno talasom nasilja protiv kosovskih Srba, koji se dogodio odmah nakon povlačenja srpskih snaga. Srpske enklave na Kosovu i verske spomenike danonoćno štite vojnici KFOR predvođeni NATO.

Pored toga, srpska vlada i NATO/KFOR delotvorno su sarađivali u akcijama protiv albanske pobune u Zoni kopnene bezbednosti (ZKB) u južnoj Srbiji u 2000/2001. Verujem da je to bila značajna prelomna tačka, pošto je prvi put, bar u poslednjih 15 godina, srpska vojska uspešno radila u partnerstvu s NATO umesto na suprotnim stranama. Opšti povratak ZKB pod srpsku kontrolu bio je tako uspešan, da su komandant kopnenih vojnih trupa (general Krstić) i koordinator za južnu Srbiju Nebojša Čović bili pozvani u štab američkih snaga u Evropi (koji se nalazi u Štutgartu) da održe detaljni brifing o svojim postignućima. Oni su sličan brifing održali i ambasadorima NATO u Briselu i susreli se s generalnim sekretarom NATO.

U isto vreme, ruski učinak na Kosovu bio je sve drugo samo ne zvezdan. Pre svega, dok su imali vojne jedinice na Kosovu kao deo napora KFOR, uopšte nisu delovali protiv infiltracije oružanih albanskih ekstremista u Kopnenu zonu bezbednosti. Njihove trupe u suštini su ostajale u svojim objektima i nisu išle u patrolu, ostavljajući svoj sektor potpuno otvorenim. Sjedinjene Države morale su da pošalju neke od naših jedinica da pomognu da bi se pojačala kontrola granične linije. Mada bi neko mogao pomisliti da će zbog navodnih prosrpskih tendencija, ruske trupe biti posebno tvrde prema kosovskim Albancima, izgleda da je bilo suprotno. Pored toga, njihova odluka da napuste KFOR i povuku sve svoje mirovne snage s Kosova bila je poslednji korak koji bi neko mogao očekivati od nacije koja sada postavlja "crvene linije" koje se ne mogu preći. Oni bi izvesno imali daleko više uticaja da su njihove trupe još na terenu.

Šta onda zaključiti iz ponavljanih napada na NATO od strane visokih rukovodilaca Demokratske stranke Srbije? Na prvi pogled, oni izgledaju promašeni i loše vremenski planirani. Političke odluke o budućnosti Kosova, bar na međunarodnom planu, doneće članice Evropske unije, Sjedinjene Države i Rusija. NATO ni na koji način nije bio centar bilo kakvih napora tokom poslednjih nekoliko godina da se razreši kosovska situacija. Osim toga, poslednja runda konsultacija o budućem statusu Kosova tek je započela. Otkud sada opredeljenje za tuču s jednom institucijom koja je u osnovi na marginama ove bitke?

U stvari, postoji nekoliko razloga:
a) To se dobro uklapa u viđenje sveta Vladimira Putina. Nazivanje nezavisnog Kosova "NATO državom" je u skladu s filozofijom hladnog rata, koju Putin sve više promoviše. Izgleda da Rusija okuplja blok zemalja kojima je jedina zajednička stvar netrpeljivost prema Zapadu. Srbija se kreće sve dalje i dalje niz ovu klizavu padinu, verovatno verujući da ne preduzima bilo kakve korake "koji se ne mogu preokrenuti".
b) NATO je lakša meta nego EU. Ankete stalno pokazuju da se na EU u Srbiji gleda daleko pozitivnije nego na NATO. Napadanje NATO košta malo, a pri tom još više izdiže profil kosovskog pitanja. Napadanje EU, koja će u bilo kojem scenariju odigrati glavnu ulogu u bilo kakvoj budućnosti Kosova, bar zasad nije mudro.
c) Dok je u očima Zapada NATO/KFOR zaštita kosovskih Srba nešto što bi srpska strana trebalo da ceni, nacionalisti će jednostavno reći da Srbi ne bi bili u položaju u kojem se danas nalaze da je bezbednost ostavljena u rukama srpske vojske i policije. Oni ukazuju na deo Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, koja poziva na povratak ograničenih srpskih snaga da obezbede religiozna mesta i pitaju zašto to nikad nije primenjeno. Zato se napori NATO oštro odbacuju pa čak i kritikuju kao svesno nedovoljni. Sve to bilo je pojačavano stalnim preoptimističkim procenama bezbednosti koje KFOR daje već godinama posle 1999.
d) Gledajući unapred na mogućnost jednostranog proglašenja nezavisnosti od strane kosovskih Albanaca, DSS predviđa mogućnost sukoba između delova KFOR i kosovskih Srba koji odbijaju da prihvate nezavisnost Kosova.
Mada su svi gorepomenuti razlozi tačni i delovi jedne slagalice, daleko najvažniji razlog je:
e) Domaća politika.

DSS je nezadovoljna vladinom koalicijom, gde većinu ministarskih pozicija drže druge partije. Nezadovoljna je i ličnom popularnošću predsednika Tadića. Nezadovoljna je padom svoje popularnosti u stanovništvu. I posebno je nezadovoljna anketama koje pokazuju da je DS daleko popularniji od DSS. I, DSS zna da nema stvarne nade da privuče glasove radikala ili socijalista. Rekao sam mnogo puta da je Zoran Đinđić podelio biračko telo na tri grupe: tvrdokorne nacionaliste; prozapadne, demokratski orijentisane umerenjake; i srednju grupu s nacionalističkim tendencijama koja je takođe želela korist od bližih odnosa sa Zapadom. Upravo je ova poslednja grupa sada cilj osvetničkog napada DSS. Oni pokušavaju da u toj grupi izazovu nacionalističke tendencije. Kampanja protiv NATO smišljena je da postigne upravo to.

Oni time svesno dovode DS u nezgodan položaj. DS je prisiljena da ignoriše sve glasniju retoriku protiv NATO ili da je napadne. Ako je bude ignorisala, što je dosad radila, dopušta da DSS planira pravac kojim će ići Srbija i, takođe, izgleda slaba. Ako, međutim, napadne te izjave, prisiljena je da deluje kao da brani instituciju (NATO) koja je u Srbiji danas vrlo nepopularna. Konačni rezultat, bar dosad, jeste da je ministar inostranih poslova u Brisel odneo dokument o Partnerstvu za mir u kome je izmenjena dogovorena rečenica da je cilj Srbije bliži odnos s evroatlantskim institucijama da bi se eliminisalo pominjanje NATO.

Zato je atak na NATO zapravo napad na Demokratsku stranku i njenog predsednika. To se, takođe, pokazuje u naporu DSS da odloži predsedničke izbore nakon okončanja 120-dnevnog perioda konsultacija o Kosovu (10. decembar). To u praksi znači da DSS ili preferira nekog radikala kao predsednika umesto Borisa Tadića (što bi bio rezultat izbora koji bi usledili posle bilo kakvog unilateralnog proglašenja nezavisnosti), ili svesno nameće ovu opciju kako bi se Zapadu dao još jedan razlog da spreči bilo kakve unilateralne korake kosovskih Albanaca. I, voljna je da izbegne bliže odnose sa Zapadom u korist pojačanih odnosa s Rusijom, ako je to ono što je potrebno da se zadrži čvrsta ruska podrška oko Kosova.

U avgustu 2000, tokom jednog susreta s Milom Đukanovićem, upitao sam ga za mišljenje o novom kandidatu DOS za predsednika, Vojislavu Koštunici. Kao što obično radi kad mu se postavi osetljivo pitanje, on je za trenutak oklevao, upriličio izvestan ozbiljan izraz svog lica, a potom dao precizan odgovor. Uporedio je dva predsednička kandidata, Miloševića i Koštunicu. Rekao je da ljudi stalno greše nazivajući Miloševića nacionalistom. On je u suštini pragmatista koji je koristio nacionalizam za svoje političke ciljeve. To objašnjava, dodao je on, zašto je Milošević povremeno bio spreman da pravi kompromise ili čak okreće leđa hrvatskim i bosanskim Srbima kada je to odgovaralo njegovim većim interesima. Koštunica je, suprotno tome, nacionalista, koji će ostati veran svojim principima do kraja i neće praviti kompromise. To je, dodao je s diplomatskom uzdržanošću, bio razlog za stvarnu zabrinutost. Upravo ti nacionalistički principi sada vode Srbiju na potpuno nepoznatu teritoriju.