Samo Sjedinjene Države Evrope mogu Evropu učiniti boljom

Ovo je bio jedini moguć i moralno ispravan način da se prevaziđu podele koje su potekle iz doba Hladnog rata: jedini odgovor je bio da se dozvoli ujedinjenje Evrope.

Smatram se istinski srećnim što sam u tim uzbudljivim vremenima radio za Evropu: kako za vreme mog rada u svojstvu italijanskog ministra spoljnih poslova (2002-2004, 2008-2011), tako i dok sam bio potpredsednik i komesar u Briselu (2004-2008).

Počnimo tako što ćemo se podsetiti skorašnjih sjajnih dostignuća koja su rezultat EU integracija: dalje proširenje NATO - 2004. i 2009. godine; strategija kojom se potvrđuje evropska perspektiva Zapadnog Balkana, predstavljena na Samitu u Solunu 2003. godine; Ugovor o Ustavu za Evropu potpisan u Rimu 2004. godine (iako nije stupio na snagu); veliko proširenje iz 2004. godine; primena Strategije EU za Balkan (na primer bezvizni režim, pristupanje Rumunije i Bugarske); proširenje šengenske zone iz 2007. godine i početak primene Migracione politike EU uspostavljanjem Agencije za upravljanje operativnom saradnjom na spoljnim granicama EU (FRONTEX). To su obaveze koje su evropske vlade ispunile jer su bile hrabre, odlučne i, pre svega, zbog toga što je Brisel bio voljan da rešava realne probleme i sledstveno tome pruži nadu za bolji život i “starim i novim” građanima podjednako.

A onda je nastupila 2008. godina. Izbila je ekonomska kriza; raširila se, podrila politički sistem i istovremeno dovela do jačanja evroskepticizma među građanima. Sile integracije i dezintegracije - evropske solidarnosti i nacionalnog egoizma, centripetalna i centrifugalna – su ušle u težak, otvoren sukob. .

Učiniti Evropu boljom

Da li ćemo uspeti u tome da imamo bolju Evropu? Siguran sam da hoćemo. Da bi učinili Evropu boljom, da bi postigli uspeh kome težimo, potrebno je da dobro sagledamo sami sebe pre nego što uperimo prst u drugog.

Tokom poslednje evropske izborne kampanje, uprkos određenim znacima ekonomskog oporavka širom većeg dela EU, ljudi su više nego ikada govorili o tome da je Evropa deo problema, a ne deo rešenja. Kao posledica toga, bili smo svedoci neverovatne pobede nacionalističkih stranaka - evroskeptika iz Francuske i Britanije na evropskim parlamentarnim izborima, zbog čega Evropska unija „vida svoje rane“ nakon poraza i suočava se sa ogromnom političkom dilemom.

Stranke boraca protiv političkog establišmenta koje pripadaju krajnjoj desnici i tvrdokornoj levici su više nego udvostručile svoje predstavništvo širom Starog kontinenta, koristeći raspoloženje besa prema Briselu zbog mera štednje i masovne nezaposlenosti. Po mom mišljenju, razlog što se Evropa nije dobro pokazala i što su populistički pokreti stekli uticaj i moć, jeste nedostatak efektivnog liderstva.

Da li to znači da treba da se predamo? Ili to označava novu borbu kako rušioci ne bi pobedili? Ono u šta ja verujem jeste da mi ne možemo ostati na onome na čemu smo sada. Ako ne budemo koračali napred, ići ćemo unazad.

Način da ojačamo našu evropsku zajednicu se nalazi u dva jednostavna projekta. Pre svega treba nastaviti sa proširenjem jer ćemo u ovom globalizovanom svetu biti slabiji ukoliko zatvorimo vrata našim evropskim sugrađanima. Mi ne smemo podleći pogrešnom stavu da su nove članice EU i države kandidati "stranci" - jer, kao i mi, i oni zaista pripadaju istoriji, kulturi i vrednostima Evrope. .

Drugo, mi ne možemo imati Evropu naroda bez ponovnog pokretanja političke integracije. Potrebne su nam Sjedinjene Države Evrope. Evropa se ne sme pretvoriti u kavez dužnosti, pravila i procedura koje se često završavaju ograničavanjem svačijih aktivnosti. Danas postoji opšta saglasnost da je evro, u vreme kada je stvoren, imao ozbiljne nedostatke: evropski politički lideri su stvorili monetarnu uniju bez političke unije. Nadali su se, naravno, da će tokom godina zemlje koje dele istu valutu harmonizovati svoje fiskalne, ekonomske i socijalne politike. Ali to se nije dogodilo.

Monetarna unija nije dovoljna. Ne više. Bez političke integracije i liderstva, budućnost evropskih naroda ostaje fantazija. Izazov u Evropi danas je da se ovi početni nedostaci prevaziđu izgradnjom i uspostavljanjem institucija i mehanizama neophodnih za formiranje političke unije. U skorije vreme nećemo izgraditi Sjedinjene Države Evrope, ali ćemo morati da prenesemo političku suverenost sa nacionalnog na evropski nivo, a to će morati da se dogodi pre a ne kasnije. Šta zapravo znače Sjedinjene Države Evrope?

Hajde da budemo pragmatični i pitamo se šta zaista možemo učiniti da ograničimo štetu koju čine oni koji samo žele da uništavaju umesto da stvaraju. Hajde da navedemo načine na koje bi Brisel mogao da prestane da bude okrenut ciljevima elite i pre svega počne da radi na pitanjima koja se tiču ljudi i zajedničkih politika. Glavni cilj mora biti da se Evropi omogući da govori jednim glasom naroda – onim sa kojim se naši narodi mogu poistovetiti.

Moramo krenuti napred na odlučan i praktičan način, ne samo razmatrajući već sprovodeći naše stavove u cilju definisanja zajedničkih, realnih i primenljivih politika u brojnim važnim oblastima.

Hajde prvo da razmotrimo Zapadni Balkan: njegova integracija treba da ostane ono što se rečima zvaničnog Brisela definiše kao “konkretan prioritet”. Međutim, u praksi se moramo zaštititi od onoga što neke države članice EU razmatraju, naime preispitivanje postojećeg bezviznog režima – najmoćniji i konkretan magnet za zemlje regiona da prevaziđu nacionalistička i izolacionistička osećanja!

Razmotrimo i krizu u Ukrajini: EU je bila podeljena i stidljiva od samog početka krize. Neki su načinili veoma ozbiljnu grešku predstavljajući sporazum o pridruživanju Ukrajine Evropskoj uniji kao instrument za suprotstavljanje težnjama Rusije ili za promociju nove “politike obuzdavanja”. U međuvremenu, ponuda finansijske podrške EU Ukrajini bila je sasvim nedovoljna: SAD i EU zajedno nisu mogle da pokriju ni ukrajinski dug prema Rusiji za snabdevanje gasom. Istini za volju, što se tiče Ukrajine, EU je predala inicijativu SAD - uključujući i predloge i odluku o sankcijama, čak i raspoređivanje američkih jedinica u Baltičkim državama i Poljskoj.

Hajde da ozbiljno razmotrimo nepostojanje strategije energetske bezbednosti EU. Kako je moguće da još uvek nemamo zajedničku politiku o ovako važnoj temi?

Štaviše, hajde da razmotrimo našu strategiju odbrane i bezbednosti. Poslednji strateški dokument je izrađen u decembru 2003. godine. Jedanaest godina kasnije, u potpuno promenjenom svetu, šta je sa našom novom politikom o zajedničkoj odbrani EU, o nacionalnoj i međunarodnoj bezbednosti?

Razmislimo i o spoljnoj politici: gde je bila EU 2013. godine, a gde je sada kada je u pitanju katastrofalna situacija u Siriji ili Libiji? Šta Brisel misli i čini u pogledu borbe protiv terora koji koji se prostire od Roga Afrike do Sahela?

Šta je sa imigracionom politikom EU? Na južnim obalama Sredozemnog mora svakodnevno viđamo na hiljade dece, muškaraca i žena u rukama kriminalaca-trgovaca ljudima. Ovo nije film o ropstvu: ovo se zaista dešava u Evropi 21. veka. Da li ste znali da su institucije EU, kada je Italija pokrenula misiju pod nazivom “Mare Nostrum” (samo u ovoj godini je spaseno najmanje 30.000 života), odgovorile samo birokratskom vežbom?

Za vreme mog mandata u svojstvu potpredsednika EU, FRONTEX je uspeo da okupi 11 zemalja da pomognu Španiji da se izbori sa krizom migranata iz Senegala, Gvineje i Kanarskih ostrva, 2005-2006. godine. Nakon skoro deset godina, ukupna finansijska sredstva koja FRONTEX ima na raspolaganju su manja od iznosa koji Italija troši na misiju “Mare Nostrum” na šestomesečnom nivou. To je neverovatno!

Kako neko može da objasni sicilijanskom ribaru da Brisel diktira stroga pravila o ribolovu tune, dok istovremeno okreće leđa kada se hiljade očajnih ljudi iskrca na Lampeduzu?
Na kraju, hajde da donesemo odluku o Siriji i Egiptu, i hajde da ponovo govorimo o Libiji. Glavni cilj spoljne politike na nivou EU je da se koristi diplomatija - ili razgovora, sastaje i postignu zajednički dogovori - u cilju rešavanja zajedničkih problema, a ne unapređenja nacionalnih interesa.

U potpunosti se slažem da se u uslovima ekonomske krize za sve vrši test otpornosti —iznad svega, same Evrope. Ali, kao što nas Kinezi podsećaju, reč "kriza" se sastoji od dva znaka: jedan predstavlja opasnost, a drugi predstavlja šansu. Ideje i predlozi – čak ako i kada su jaki i dobro utemeljeni – treba da se pretvore u konkretne prilike.

Ovo je lekcija za Evropu i njene lidere. Efikasno liderstvo nije držanje govora ili da vas vole; liderstvo definišu rezultati. Alcide de Gasperi je imao običaj da kaže da su lideri ljudi koji razmišljaju o sledećoj generaciji, a ne o narednim izborima. Ljudi još uvek veruju u Evropu, ali mnogo manje veruju političarima i institucijama. Nov Parlament i predsednik nove Evropske komisije će moći jedini da ponište ovaj skepticizam, samo ako konkretna pitanja koja su bliska običnim ljudima postanu ključna polja delovanja EU i ukine preovlađujući uticaj birokratije i tehnokrata.