Mercedes W 123 - legenda slavi 40. rođendan

Tekst - Aleksandar Bursać; Izvor - Auto Magazin

Poboljšanje bezbednosti, unapređen komfor i olakšano servisiranje - bili su ključni zadaci koje je Mercedes postavio svojim inženjerima davne 1968. godine.

U to vreme je premijeru imala serija W 115/114, što je značilo početaka rada na sledećem modelu koji će poneti fabričku oznaku W 123.

Punih sedam godina bilo je potrebno konstruktorima da auto dobije svoj finalni izgled. U međuvremenu, mnogo je ideja stavljano na sto, od najradikalnijih, sa futurističkim elementima, pa sve do onih klasičnih.

Do 1973. godine već se znalo dosta toga. Prvi prototipovi napravljeni su 1974., koji su poslužili i za "kreš" testove kroz koje su ispitivane programirane zone deformacija karoserije.

S obzirom da je Nemačka uvela obavezu vezivanja sigurnosnih pojaseva 1. januara 1976. godine, Mercedes je odmah počeo da radi i na konstruisanju vazdušnih jastuka, koji su se u modelu W 123 instalirali tek od 1982. godine, kao opcija.

Zanimljivo je da je slogan u vezi sa početkom serijske proizvodnje bio "priprema do perfekcije".

Postavljena je takozvana pilot traka za sklapanje "stodvadesettrojki" koja je služila za obuku i treninge zaposlenih.

Prvih 16 primeraka sklopljeno je u leto 1975. godine. Sve ove pripreme su se isplatile, s obzirom da je novi model toplo dočekan od strane javnosti a cela godišnja proizvodnja za 1976. je unapred rasprodata.

Lista čekanja je bila toliko duga, da su neki kupci čekali svoj automobil i po tri godine a godinu dana stari polovnjaci koštali su na tržištu i do pet hiljada maraka više od novih.

Upravo zbog svega toga, Mercedes je nastavio sa proizvodnjom "štrih aht" (na nemačkom Strich-Acht, odnosno "/8") modela paralelno sa novim.

Najviše su ga tražili taksisti ali i mnogi drugi kupci srednje klase koji nisu želeli da čekaju na nov auto.

Sa druge strane, nekima je značilo i to što je stari model bio 2.400 nemačkih maraka jeftiniji.

U vreme kada se W 123 pojavio, bazni model "200" koštao je 18.870 DEM, dok je najjači "280 E" imao cenu od 26.895 DEM.

Odmah nakon pojavljivanja, W 123 je bio više nego prepoznatljiv, zahvaljujući stilskim sličnostima sa tada aktuelnom S klasom i SL-om, a pre svega horizontalno orijentisanim farovima umesto dotadašnjih vertikalnih.

Farovi su odmah postali znak raspoznavanja jeftinijih i skupljih verzija.

Naime, okrugli elementi unutar pravougaonog fara bili su rezervisani sa sve modele osim top verzija "280" i "280 E".

Njih su karakterisali četvrtasti elementi sve do 1982. godine, kada su u redizajnu sve verzije dobile izgled skupljih modela.

Iako je "stodvadesettrojka" bila potpuno nov auto, dosta toga je preuzeto sa "štrih aht" modela, odnosno serije W 114/115, pa i od veće S klase serije W 116.

Od "štrih ahta" su preuzeti motori, izuzev 2.5 litarskog šestocilindričnog motora za model "250" koji je bio potpuno nov.

Prednje ogibljenje je pozajmljeno sa S klase, uključujući dupla trougaona ramena.

U prvoj godini proizvodnje je bilo ukupno devet motora. Najslabiji benzinac "200" je imao 94 KS koje je postizao pri svega 4.800 o/min, dok je "200 D" imao 55 "konja".

Vrhunac ponude su predstavljali "280" sa karburatorom sa 156 KS i "280 E" sa mehaničkim ubrizgavanjem goriva (boš K-džetronik) sa 177 KS.

Najjači dizelaš "300 D" je imao pet cilindara i 80 "konja".

Već u 1978. godini dolazi do revizije motora i povećanja snage.

Benzinac "200" je dobio potpuno nov motor pojačan na 109 KS a "200 D" na 60 KS, koje je razvijao pri visokih 4.400 o/min.

Model "230 E" imao je ukupno 136 KS, a "300 D" je pojačan na 88 KS.

Od tada, svi dizelaši su se "palili" putem ključa, kao i benzinci, a ne uz pomoć "poteznice" koja je služila za aktivaciju grejača i "gašenje" motora.

Mercedes W 123 kupe

Entuzijazam u pogledu "stodvadesettrojke" ne jenjava ni u 1977. godini.

Ovo je bila godina u kojoj su predstavljene još tri varijante karoserije – kupe, produžena limuzina i po prvi put u istoriji brenda, karavan.

Za razliku od prethodne generacije kod koje je kupe bio vrlo sličan sedanu, ovde je bilo dosta razlika.

Za početak, međuosovinsko rastojanje je bilo kraće za 85 mm. Krov je bio niži a vetrobransko staklo iskošenije, tako da je sve ukupno davalo sportskiji izgled.

U odnosu na limuzinu sa 4 vrata, kupe je imao švršću karoseriju, zahvaljujući ojačanjima u krovu ali i u vratima. Ogibljenje i kočnice su bile iste kao na sedanu.

U samom startu kupei su imali odlike najskuplje limuzine – farovi su imali četvrtaste unutrašnje elemente, a ispod zadnjih svetala bile su hromirane lajsne.

Mercedes W 123 kupe

Redizajn koji je usledio 1982. je imao najviše efekta na limuzinama, a na kupeima je jedva bio prepoznatljiv.

Najveća razlika je u tome što su redizajnirani kupei imali crne usisnike ventilacionog sistema koji su se nalazili neposredno ispod vetrobrana.

Kupe je imao samo odabrane motore. Najslabiji je bio "230 C" model sa 109 KS, dok su jače predstavljali šestocilindrični "280 C" i "280 CE" sa 156 i 177 KS.

Već 1980. godine "230 C" je zamenjen verzijom "230 CE" sa mehaničkim ubrizgavanjem goriva.

Serijska proizvodnja kupea je traja do avgusta 1985. godine. Proizvedeno je ukupno 99.884 primerka, od čega 15.509 dizelaša ("300 CD" i "300 CD turbodizel") za američko tržište.

I za kupe su bile vrlo duge liste čekanja, tako da su neki kupci čekali i više od dve godine na svoj auto.

Produžena verzija imala je za 63 cm veæe meðuosovinsko rastojanje

U avgustu 1977. predstavljena je još jedna nesvakidašnja verzija – sa međuosovinskim rastojanjem koje je produženo za 63 cm.

To je omogućilo dovoljno mesta za ubacivanje trećeg reda sedišta pa je auto postao još popularniji kao taksi ili službena limuzina za sedam putnika.

Uprkos impozantnim proporcijama i snažnim motorima, produžena "stodvadesettrojka" uglavnom nije služila kao reprezentativno vozilo, već kao sofisticirani auto koji može da preveze veću grupu ljudi.

Uglavnom su je koristili hoteli i taksisti.

Karavan verzija

Karavan je u to vreme predstavljao kombinaciju putničkog automobila i kombija.

Iako su mnoge poznate radionice za prepravke kreirale karavan verzije nekolicine Mercedesovih modela, W 123 je bio prvi serijski auto iz Zindelfingena sa takvim oblikom karoserije.

Doduše, u Zindelfingenu je proizvedeno svega stotinak primeraka, a za to vreme su se obučavali radnici iz fabrike u Bremenu, gde je nastavljena proizvodnja.

Iako je to bio prvi serijski Mercedes karavan, ovakav oblik karoserije nije bio potpuno nov za konstruktore.

Nekolicina karoserista je već prepravljala prethodnike "stodvadesettrojke" a Mercedesovi inženjeri su bili upoznati sa tim.

Suzdržanost prema karavanu je bila uzrok dotadašnjeg renomea ovakve vrste vozila koja se nije smatrala baš prikladnom za brend kao što je Mercedes.

Sa druge strane, prema istraživanjima tržišta, postojala je potreba za sportskim, luksuznim i pomalo drugačijim modelom sa 5 vrata.

Tako je W 123 karavan postao porodični i auto za razonodu. U početku je bilo dosta polemike oko imena novog modela, ali su se na kraju svi usaglasili da bi trebalo da ponese iznaku "T", što bi asociralo na turizam ili transport.

Zvaničan početak proizvodnje je bio aprila 1978.

Tehnički, auto je bio kompletno prepakovan sedan, sa identičnom mehanikom ali i svim dimenzijama.

Razlika je bila u zapremeini prtljažnog prostora, koja je do donje ivice prozora iznosila 523 litra, a u slučaju oborenih naslona zadnjih sedišta, povećavala se na 879 litara.

Uz doplatu, naslon je bio asimetričan, sa podelom na jednu, odnosno dve trećine.

Za razliku od konkurencije, karavan je imao potpuno obložen prtljažnik istim materijalima kao i putnički deo.

Hidropneumatsko ogibljenje je bilo samopodešavajuće, tako da je tonu i po težak auto mogao da ponese i do 45 posto svoje mase a da se to ne vidi spolja.

Bolje opremljene verzije, sa većim naplacima, drugačijim oprugama i amortizerima uz snažnije kočnice su mogle da ponesu i do 700 kilograma naspram standardnih 560.

Karavan se proizvodio kao "230 T", "250 T", "280 TE", "240 TD" i "300 TD".

Ovo je ujedno i poslednja verzija "stodvadesettrojke" koja je ostala u proizvodnji sve do januara 1986. godine. Ostale su postepeno obustavljane tokom 1985, s obzirom da se krajem 1984. pojavio naslednik – serija W 124.

Popularniji od Golfa

Koliko je "stodvadesettrojka" bila popularna govori i podatak da je u jednom trenutku po prodaji u Nemačkoj pretekla Volkswagenovu "bubu", pa čak i Golfa.

Konkretno, 1980. godine prodato je 202.252 primeraka Mercedesa W 123 i 200.892 Golfova.

Koje su najtraženije verzije?

Tokom deset godina proizvodnje, najuspešniji modeli su bili, koji drugi nego dizelaši.

Model "240 D" je najprodavaniji sa ukupno 448.986 sedana, 38.903 karavana, 3.841 produženom verzijom, plus 1.952 šasije za nadgradnju.

Najuspešniji benzinac je bio "230 E" sa 245.588 proizvedenih sedana, 42.284 karavana, 29.858 kupea i 294 šasije. Dok je najpopularniji sedan bio "240 D", među karavanima je to "230 TE", a kod kupea "280 CE".

Za razliku od prethodnika koji je proizveden u oko 1,9 miliona primeraka, 2,7 miliona "stodvadesettrojki" bilo je veliko povećanje.

Od toga je proizvedeno 2.375.440 sedana, 199.517 karavana, 99.884 kupea, 13.700 produženih verzija i 8.373 šasije.

Izvezeno je nešto preko milion automobila.

Prvi serijski turbo dizel u Nemačkoj

Mercedes 300D turbo dizel

Tokom proizvodnje, motori su više puta pojačavani, ali i dodavani novi.

Motor iz modela "200" je već 1978. pojačan na 80 kW (109 KS), a "230" je zamenjen modelom "230 E" sa mehaničkim ubrizgavanjem goriva i snagom od 100 kW (136 KS).

Oktobra 1980, Mercedes je prvi u Nemačkoj predstavio putnički auto sa turbo dizel motorom. Bio je to model "300 TD turbodizel" sa 92 kW (125 KS), fabričke oznake "OM 617".

Sedan i kupe sa ovakvim motorom su se uglavnom izvozili u SAD i sa osnovnom cenom od 37.200 maraka su bili najskuplji serijski Mercedesi iz serije W 123.

Jedino je "280 CE" kupe koštao sto maraka više.

Specijalne verzije i alternativni pogoni

Mercedes W 123 na elektrièni pogon

Čuvena "stodvadesettrojka" često je služila kao osnova za različite namene karoserije, za policiju, vatrogasce, spasilačke ekipe, taksi, hitnu pomoć, pogrebna vozila…

Takve prepravke su uglavnom radile firme Binc i Majsen, mada se nisu ni drugi ustručavali da prave svoje verzije, pa čak i kabriolete. Naravno, tjuneri su već tada imali pik na W 123, a među specijalistima su prednjačili AMG, Brabus, Lorinser i Zender.

Ovaj model je bio i dobro "zamorče". Fabrika je počela sa ozbiljnim istraživanjima alternativnih goriva baš na W 123. Model "280 TE" je poslužio kao test vozilo sa pogonom na vodonik, ali i kao elektromobil.

Varijanta modela "200", koju je pokretao tečni naftni gas, 1982. godine je iz laboratorije stigla i u serijsku proizvodnju.

Doplatne opcije su duplirale cenu automobila

Spisak dodatne opreme je toliko bio dug da je mogao da bude štampan kao knjiga.

Opcije su podrazumevale mnoge sadržaje koje imaju i današanji luksuzni modeli, a automatski klima uređaj ugrađivao se u modele za američko tržište.

Cene su se kretale od 18.000 nemačkih maraka za bazni model 1976. godine, pa sve do 80.000 maraka, koliko je u poslednjoj godini proizvodnje koštao "300 TD turbodizel" sa svom opremom.

Sa opcionim Bekerovim telefonom cena je rasla za dodatnih 20.000 maraka, tako da je karavan sa svim ovim opcijama koštao i tri puta više u odnosu na baznu S klasu.

Dodataka je bilo toliko da je vrednost opcione opreme lako udvostručavala cenu automobila.

"Auto magazin" je nova edicija najstarijeg automobilskog časopisa u Srbiji.