Ko u stvari brine o nauci?

Bravo ljudi! Ovo je toliko dobra, lepa i zdrava stvar da ako ne uspete preostaje nam samo da se selimo iz Srbije. saDA ili nikada!

Bravo za akciju, jedino ovako se moze popraviti slika u nasoj nauci, a vala i visokom obrazovanju.

Ako ova akcija ne uspe predlazem da mi avio-inzenjeri napravimo rakete, a da nam gospoda iz Vince daju malo radioaktivnog materijala, pa da damo buducoj vladi (ko god je bude formirao) ponudu koju ne mogu da odbiju. To je, ocigledno, jedini jezik koji oni razumeju (to i kofer sa gomilom para, no ovo drugo nemamo).

Dajem punu podršku inicijativi, a i ovaj tekst je odlično napisan. Jedino da se ja pitam, informaciono društvo bih spojio sa ministarstvom za državnu upravu jer fokus razvoja informacionog društva mora biti e-Uprava. Ako se pogleda strategija, većina aktivnosti zahteva angažovanje i reformu procedura u javnoj upravi i imati ovo ministarstvo pod istim krovom bi bilo efikasnije rešenje.

Podrzavam akciju, ali sumnjam u uspeh. I proslogodisnju peticiju je potpisalo dosta ljudi, ali to jedva da bude kao kratka vest obelodanjeno u javnosti. To ce se ponoviti i sada. Secate se kada su naucnici prvi put izasli na ulice i klasicnim strajkom se izborili za povecanje plata. To je trebalo uraditi i prosle godine nakon ukudanja Ministarstva. Vlastodrsci razumeju samo takav jezik. Sve glavne pozicije, koje se ticu nauke, drze ljudi sa fakulteta i oni se licno smatraju ugrozenim ako se naucnicima izjednace plate (odnosno zvanja) sa platama profesora. Uzrok problema naucnika je Univerzitet. Oni cak (preko Ministarstva kojim vladaju) naucnike uslovljavaju smanjivanjem plata ako ih ne potpisu u afilijaciju. Ako ste profesor i nemate studenata ni predmeta vi i dalje imate punu platu ali ako ste naucnik bez radova gubite posao. Sa druge strane, lekari ocas organizuju strajk kada se najavi samo blago smanjenje njihovih plata. Naucnici bi trebalo da se vise pozabave svojom sudbinom, najpre organizovanjem novog sindikata sa ucescem sto veceg broja mladjih koji bi trebalo da motivisu sve ostale kroz konkretne akcije izlaskom na ulice a ne samo internet peticijama. Inace sledeci korak buduce, a bilo koje vlasti, nece biti vracanje ukinutog Ministarstva vec prestanak finansiranja nauke u Srbiji.

Stanje u domaćoj nauci može da se zaista popravi (a ne nominalno u vidu broja objavljenih radova, što se postojećim sistemom vrednovanja naučnog rada jedino čini) samo pametnim ulaganjem ogromne količine novca.
Samo postojanje zasebnog ministarstva za nauku od sekundarne je važnosti, kao i kojem će drugom ministarstvu biti pripojeno. Kako će buduća vlada biti organizovana manje je bitno od toga da li je postojati i da li će se sprovoditi jedinstvena naučno-obrazovna strategija, a manje je bitno i od samog izbora onih koji će odlučivati o preraspodeli sredstava, ma kako skromna ona bila, koji će odlučivati o kategorizaciji naučnih radova, o vredovanju naučnika, o izvorima i načinima finansiranja. Dokle god se time budu bavili nekompetentni, korumpirani i naučno nepismeni činovnici nikakvog napretka u domaćoj nauci neće biti.
Još jedan krivac, da ne ispadne da stanje u nauci zavisi samo od ministarstava, jeste i sama naučna zajednica kojom dominira intertno-autodestruktivno-neradnička atmosfera.

Sama činjenica da u 21 veku u nekoj zemlji (i to još geografski u Evropi) treba „afirmativno“ govoriti o nauci sama za sebe SVE GOVORI o stanju DUHA u njoj. Dodao bi: samoobmanjivanje se nastvlja. Ovi „mladi“ ljudi bi morali znati istoriju svoje zemlje i činjenicu (veoma neprijatnu!) da naša nauka i univerzitet kasne svega 700 godina. Kada je nauka (kroz vekove) već bila doživela više velikih smena naučnih paradigmi, a mi u tome nismo učestvovali, znači tek 1905g osnovan je naš univerzitet u Beogradu. Ali onda je došao I, pa II svetski rat, pa komunizam, pa Mirini, Slobini i Vojini ratovi. Znači Srbija je u 20 veku više ličila na „vojni logor“ nego na mesto gde postoje uslovi za bavljenje naukom. Ali gle čuda i pod takvim potpuno nemogućim uslovima u nas je bilo ljudi koji su se bavili naukom. U periodu od 1946 – 1990 u nas je postojala kakva takva nauka zahvaljujući (ne državi i društvu) nego pre svega entuzijazmu nekih ljudi na fakultetima i institutima. Međutim u periodu od 1990 – 2012 (samoubilačke ratne ideologije) dogodilo se zatiranje nauke u Srbiji. U tom periodu (samo moja malenkos) je znala (što direktno što indirektno) da je na BU umrlo oko 100 doktora i magistara nauke (ljudi starosti od 25-65g, ako bi tom broju dodao i broj ljudi starijih od 65 g cifra bi bila katasrofalna). Naučnici, profesori, asistenti su takođe biološka bića i ne mogu preživeti u „apsolutnom društvenom haosu“. Da bi predupredio izumiranje naše „elite“ od 1995 g sam tražio da se DONESE ZAKON o „zaštiti intelektalne elite u Srbiji“. Zakon nikada nije donet samo zato što je politička staljinistička komesarska elita htela da nauka u Srbiji NESTANE te da na njeno mesto zasednu PRAVOSLAVNI KOMESARI tj. umesto da se Srbija pridruži EU ona je prevedena u „pravoslavnu dzamahiriju“ („rusku guberniju“!). Od 2000-2012 g stvar se po nauku nije popravljala nego je ostala ista kao i u periodu od 1990-2000. Prazna, jalova, prepucavalja da li treba ministrarstvo za nauku ili ne, da li treba „ovo“ ili „ono“ ništa nije doprimelno PREŽIVLJAVANJU LJUDI koji se bave naukom. Stvar je kao što vidite daleko kompleksnija nego što to izgleda na prvi pogled tiče se baznih stvari na kojima počiva jedno društvo i država: normi, pogleda na svet, duhvnosti i moralu.

Iz napisa se jasno razumije da oredmet nauke postaje sve vise i vise stvar razvijenog
drustva i drzave koja,na bilo koji nacin, pomaze ideju nauke:njeno finansiranje kao i
promociju.Tu se,ocigledno,izdiferencira ideja o finansiskoj moci drzave da svoje
prihode usredsredi pravom cilju,administrativnim ili bilo kojim drugim putem. U pitanju
je velicina drzave i njena ekonomska moc gdje se vodi racuna o svakom ulozenom
sredstvu. Ako se sconcentrisemo na ekonomske velikane onda se mozemo susresti
sa velikim sredstvima koja se izdvajaju za nauku putem administrativne raspodjele.
Automatski pada u uci da vojno "istrazivanje" uzima glavni dio budzeta,space bi
mogao zauzeti udaljeno drugo mjesto. Sve ostalo je u sjenci vremenskog
zapostavljanja.Male drzave, velicine i ekonomske moci Srbije mora da dobro promisle
koliko mogu izdvojiti za nauku.Na kraju cak ni velicina sredstava nije vazna,koliko
je vazan pravilan prilaz predmetu. Osnivanje bezbrojnih visokoskolskih ustanova
nije,ni u kom slucaju resenje.Ako je Beogradski Univerzitet osnovan tek 1905 godine
nije nikakav razlog da ne bude rasadnik naucne misli.Ljudi iz nasih predjela studirali
su na univerzitetima mnogo starijim od beogradskog.Originalne ideje koje nas covjek
posjeduje mogu se prilagoditi u bilo kojoj sredini.Pisanje (prepisivanje) na hiljade
"naucnih" papira nije nauka nego samo ideja da se obezbijedi licni uspjeh. Broj grckih
slova kao i bezbroj kvadratnih jednacina i integrala, ne pomazu bilo kome u sopstvenom
istrazivanju nego samo obeshrabruju. Potrebno je traziti ljude koji su zainteresovani i
pomoci im, koliko toliko, u njihovom nastojanju.
vasilije knezevic 26 april 2012








0

Stanje u domaćoj nauci može da se zaista popravi (a ne nominalno u vidu broja objavljenih radova, što se postojećim sistemom vrednovanja naučnog rada jedino čini) samo pametnim ulaganjem ogromne količine novca.
Samo postojanje zasebnog ministarstva za nauku od sekundarne je važnosti, kao i kojem će drugom ministarstvu biti pripojeno. Kako će buduća vlada biti organizovana manje je bitno od toga da li je postojati i da li će se sprovoditi jedinstvena naučno-obrazovna strategija, a manje je bitno i od samog izbora onih koji će odlučivati o preraspodeli sredstava, ma kako skromna ona bila, koji će odlučivati o kategorizaciji naučnih radova, o vredovanju naučnika, o izvorima i načinima finansiranja. Dokle god se time budu bavili nekompetentni, korumpirani i naučno nepismeni činovnici nikakvog napretka u domaćoj nauci neće biti.
Još jedan krivac, da ne ispadne da stanje u nauci zavisi samo od ministarstava, jeste i sama naučna zajednica kojom dominira intertno-autodestruktivno-neradnička atmosfera.

Podrzavam akciju, ali sumnjam u uspeh. I proslogodisnju peticiju je potpisalo dosta ljudi, ali to jedva da bude kao kratka vest obelodanjeno u javnosti. To ce se ponoviti i sada. Secate se kada su naucnici prvi put izasli na ulice i klasicnim strajkom se izborili za povecanje plata. To je trebalo uraditi i prosle godine nakon ukudanja Ministarstva. Vlastodrsci razumeju samo takav jezik. Sve glavne pozicije, koje se ticu nauke, drze ljudi sa fakulteta i oni se licno smatraju ugrozenim ako se naucnicima izjednace plate (odnosno zvanja) sa platama profesora. Uzrok problema naucnika je Univerzitet. Oni cak (preko Ministarstva kojim vladaju) naucnike uslovljavaju smanjivanjem plata ako ih ne potpisu u afilijaciju. Ako ste profesor i nemate studenata ni predmeta vi i dalje imate punu platu ali ako ste naucnik bez radova gubite posao. Sa druge strane, lekari ocas organizuju strajk kada se najavi samo blago smanjenje njihovih plata. Naucnici bi trebalo da se vise pozabave svojom sudbinom, najpre organizovanjem novog sindikata sa ucescem sto veceg broja mladjih koji bi trebalo da motivisu sve ostale kroz konkretne akcije izlaskom na ulice a ne samo internet peticijama. Inace sledeci korak buduce, a bilo koje vlasti, nece biti vracanje ukinutog Ministarstva vec prestanak finansiranja nauke u Srbiji.

Bravo ljudi! Ovo je toliko dobra, lepa i zdrava stvar da ako ne uspete preostaje nam samo da se selimo iz Srbije. saDA ili nikada!

Dajem punu podršku inicijativi, a i ovaj tekst je odlično napisan. Jedino da se ja pitam, informaciono društvo bih spojio sa ministarstvom za državnu upravu jer fokus razvoja informacionog društva mora biti e-Uprava. Ako se pogleda strategija, većina aktivnosti zahteva angažovanje i reformu procedura u javnoj upravi i imati ovo ministarstvo pod istim krovom bi bilo efikasnije rešenje.

Bravo za akciju, jedino ovako se moze popraviti slika u nasoj nauci, a vala i visokom obrazovanju.

Ako ova akcija ne uspe predlazem da mi avio-inzenjeri napravimo rakete, a da nam gospoda iz Vince daju malo radioaktivnog materijala, pa da damo buducoj vladi (ko god je bude formirao) ponudu koju ne mogu da odbiju. To je, ocigledno, jedini jezik koji oni razumeju (to i kofer sa gomilom para, no ovo drugo nemamo).

Sama činjenica da u 21 veku u nekoj zemlji (i to još geografski u Evropi) treba „afirmativno“ govoriti o nauci sama za sebe SVE GOVORI o stanju DUHA u njoj. Dodao bi: samoobmanjivanje se nastvlja. Ovi „mladi“ ljudi bi morali znati istoriju svoje zemlje i činjenicu (veoma neprijatnu!) da naša nauka i univerzitet kasne svega 700 godina. Kada je nauka (kroz vekove) već bila doživela više velikih smena naučnih paradigmi, a mi u tome nismo učestvovali, znači tek 1905g osnovan je naš univerzitet u Beogradu. Ali onda je došao I, pa II svetski rat, pa komunizam, pa Mirini, Slobini i Vojini ratovi. Znači Srbija je u 20 veku više ličila na „vojni logor“ nego na mesto gde postoje uslovi za bavljenje naukom. Ali gle čuda i pod takvim potpuno nemogućim uslovima u nas je bilo ljudi koji su se bavili naukom. U periodu od 1946 – 1990 u nas je postojala kakva takva nauka zahvaljujući (ne državi i društvu) nego pre svega entuzijazmu nekih ljudi na fakultetima i institutima. Međutim u periodu od 1990 – 2012 (samoubilačke ratne ideologije) dogodilo se zatiranje nauke u Srbiji. U tom periodu (samo moja malenkos) je znala (što direktno što indirektno) da je na BU umrlo oko 100 doktora i magistara nauke (ljudi starosti od 25-65g, ako bi tom broju dodao i broj ljudi starijih od 65 g cifra bi bila katasrofalna). Naučnici, profesori, asistenti su takođe biološka bića i ne mogu preživeti u „apsolutnom društvenom haosu“. Da bi predupredio izumiranje naše „elite“ od 1995 g sam tražio da se DONESE ZAKON o „zaštiti intelektalne elite u Srbiji“. Zakon nikada nije donet samo zato što je politička staljinistička komesarska elita htela da nauka u Srbiji NESTANE te da na njeno mesto zasednu PRAVOSLAVNI KOMESARI tj. umesto da se Srbija pridruži EU ona je prevedena u „pravoslavnu dzamahiriju“ („rusku guberniju“!). Od 2000-2012 g stvar se po nauku nije popravljala nego je ostala ista kao i u periodu od 1990-2000. Prazna, jalova, prepucavalja da li treba ministrarstvo za nauku ili ne, da li treba „ovo“ ili „ono“ ništa nije doprimelno PREŽIVLJAVANJU LJUDI koji se bave naukom. Stvar je kao što vidite daleko kompleksnija nego što to izgleda na prvi pogled tiče se baznih stvari na kojima počiva jedno društvo i država: normi, pogleda na svet, duhvnosti i moralu.

Iz napisa se jasno razumije da oredmet nauke postaje sve vise i vise stvar razvijenog
drustva i drzave koja,na bilo koji nacin, pomaze ideju nauke:njeno finansiranje kao i
promociju.Tu se,ocigledno,izdiferencira ideja o finansiskoj moci drzave da svoje
prihode usredsredi pravom cilju,administrativnim ili bilo kojim drugim putem. U pitanju
je velicina drzave i njena ekonomska moc gdje se vodi racuna o svakom ulozenom
sredstvu. Ako se sconcentrisemo na ekonomske velikane onda se mozemo susresti
sa velikim sredstvima koja se izdvajaju za nauku putem administrativne raspodjele.
Automatski pada u uci da vojno "istrazivanje" uzima glavni dio budzeta,space bi
mogao zauzeti udaljeno drugo mjesto. Sve ostalo je u sjenci vremenskog
zapostavljanja.Male drzave, velicine i ekonomske moci Srbije mora da dobro promisle
koliko mogu izdvojiti za nauku.Na kraju cak ni velicina sredstava nije vazna,koliko
je vazan pravilan prilaz predmetu. Osnivanje bezbrojnih visokoskolskih ustanova
nije,ni u kom slucaju resenje.Ako je Beogradski Univerzitet osnovan tek 1905 godine
nije nikakav razlog da ne bude rasadnik naucne misli.Ljudi iz nasih predjela studirali
su na univerzitetima mnogo starijim od beogradskog.Originalne ideje koje nas covjek
posjeduje mogu se prilagoditi u bilo kojoj sredini.Pisanje (prepisivanje) na hiljade
"naucnih" papira nije nauka nego samo ideja da se obezbijedi licni uspjeh. Broj grckih
slova kao i bezbroj kvadratnih jednacina i integrala, ne pomazu bilo kome u sopstvenom
istrazivanju nego samo obeshrabruju. Potrebno je traziti ljude koji su zainteresovani i
pomoci im, koliko toliko, u njihovom nastojanju.
vasilije knezevic 26 april 2012








0