Ko u stvari brine o nauci?

Razgovoru su se sa zadovoljstvom odazvali, baš da bi objasnili sve nedoumice koje vladaju po ovom pitanju, u vreme kada je najlakše reći da treba smanjiti broj ministarstava, jer se time štedi. U ovom grupnom intrevjuu čućete šta o svemu imaju da kažu profesori univerziteta, istraživači na insititutima, studenti postdiplomskih studija i promoteri nauke.

Razgovralai smo sa dr Rašom Karapandžom, profesorom finansija na European Business School iz Visbadena (Nemačka); Nemanjom Đorđevićem, rukovodiocem međunarodnih programa u IS Petnica; Voinom Petrovićem, istraživačem pripravnikom Instituta za nuklearne nauke Vinča; i dr Milovanom Šuvakovim, višim naučnim saradnikom Instituta za fiziku u Beogradu.

Krenimo od suštinskog pitanja.

Zašto je bitno da posle izbora dobijemo ministarstvo nauke?

N. Ðorðeviæ

Nemanja Đorđević: U Republici Srbiji se o nauci stara isključivo nadležno ministarstvo. Hoću da kažem da se ovo ministarstvo bavi i pitanjima vezanim za naučnotehnološku politiku, i obezbeđivanjem kvaliteta naučnoistraživačke delatnosti kroz finansije i druge servise, i upravljanjem institucijama koje se bave naučnoistraživačkom delatnošću.

Dosadašnje iskustvo je pokazalo da samostalno Ministarstvo nauke koliko toliko dobro funkcioniše bez obzira na okolnosti i političku opciju koja je na vlasti. Kontinuitet finansiranja nauke, koji je za nauku veoma važan, do sada je odolevao političkim promenama i dnevnopolitičkim izazovima. Sa druge strane, u velikom Ministarstvu zajedno sa velikim resorom prosvete, koje ima sedam puta veći budžet stvari očigledno ne funkcionišu kao pre. U toku prethodne godine bili smo svedoci velikog kašnjenja svega što je bilo u vezi sa navedenim nadležnostima ministarstva.

Dakle, ne radi se samo o novcu, već i o efikasnosti i pre svega o različitim prioritetima i ciljevima koje nalazimo u prosveti s jedne i nauci s druge strane. Znamo da neće svi problemi biti rešeni ponovnim osnivanjem ovog ministarstva, ali će se vratiti funkcionalno rešenje i tako će biti ispravljena greška nastala tokom prethodne rekonstrukcije Vlade.

Kako se o nauci staraju u drugim zemljama?

M. Šuvakov

Milovan Šuvakov: U skoro svim Evropskim zemaljama, kao i u mnogim drugim poput SAD i Japana, pored nadležnog ministarstva postoje pravni subjekti poput nacionalnih fondacija, ili agencija koji se bave većinom pitanja vezanih za naučnu delatnost (strategijom, finansiranjem). U tim zemljama nije toliko važno da li je samo Ministarstvo nauke samostalno ili ne, pošto i onako većinu posla obavlja ovo telo. Bivše republike SFRJ poput Slovenije i Hrvatske takođe imaju ovakve agencije (ARRS i HRZZ). Čak smo i unutar SFRJ imali ovakvo telo, koje se zvalo “Republička zajednica za nauku”.

Ovo je model koji je široko rasprostranjen, jer nudi višegodišnju stabilnost u planiranju strategije i finansiranju nauke. Nadamo se da će se i kod nas jednog dana na ovaj način rešiti pitanje naučnoistraživačke delatnosti, drugim rečima odvojiti jedan specifican i bitan deo nadležnosti. Ono što je urađeno u prethodnoj rekonstrukciji Vlade je upravo obrnuto. Ove nadležnosti su utopljene u još veće ministarstvo. Svesni smo da rešenje koje mi predlažemo nije optimalno. Suština našeg predloga je da se sistem vrati u pređašnje stanje za koje znamo da je funkcionisalo bolje nego sada. Potom bi to Ministarstva nauke, zajedno sa naučnom zajednicom radilo na pronalaženju dugoročnog rešenja.

Zašto se pominje spajanje Ministarstva nauke sa visokim obrazovanjem i informacionim društvom?

R. Karapandža

Raša Karapandža: Smatramo da ukoliko politička elita želi da smanji broj ministarstava, mnogo prirodnije rešenje je da se spoje nauka, tehnološki razvoj, visoko obrazovanje i informaciono društvo. Ovaj model je efikasniji i racionalniji, a pored toga na jednom mestu okuplja oblasti koje mogu uzajamno da se razvijaju. Visoko obrazovanje je, kako zbog doktorskih studija tako i zbog naučnoistraživačke delatnosti profesora i sada već dobrim delom pod nadležnostima ovog resora.

Naravno, mi smo svesni da osnivanje predloženog ministarstva neće rešiti problem visokog obrazovanja i nauke u Srbiji. Za rešenje tako složenog problema potrebna je reforma sistema visokog školstva i nauke i dugoročna posvećenost državnih institucija toj reformi. Svesni težine samog problema, kao i činjenice da formiranje ministarstva nije rešenje problema, smatramo da je to mali, ali ispravan korak. Takav korak je neophodan za posvećeno rešavanje problema koji je od visokog nacionalnog interesa.

Da li je ovo rešenje skuplje?

Nemanja Đorđević: Jedan od velikih problema sa kojima se naša zemlja suočava je glomazna birokratija. Međutim, ovde se ne radi o povećanju administracije i troškova. Primer za to je prethodna rekonstrukcija Vlade. Treba imati u vidu da se pripajanjem Ministarstva nauke prosveti ni u jednom pogledu nije uštedelo.

Broj zaposlenih službenika je ostao isti, samo smo umesto Ministra dobili Državnog sekretara sa manjim ingerencijama. Ovime se samo organizaciono promenila struktura Vlade. Drugim rečima ništa se nije uštedelo osim što je proces donošenja odluka, a time i funkcionisanja resora, znatno usporen.

Zasto je nauka uopste bitna?

V. Petroviæ

Voin Petrović: Jedan od glavnih zamajaca razvoja modernih društava predstavlja nauka. Bavljenje naukom donosi nova otkrića koja su od značaja za društvo u celini. Naučnoistraživačka delatnost je u obostranoj sprezi sa tehnologijom tako što nova otkrića proizvode nove tehnologije, ali isto tako što se napredne tehnologije koriste, testiraju i usavršavaju prilikom razvoja novih instrumenata koji vode ka novim otkrićima.

Sva razvijena društva najveći deo svoje dobre razvijenosti duguju dugoj tradiciji u naučnoistraživačkoj delatnosti. Osim toga, napredak ostvaren kroz naučnu delatnost indirektno stimuliše i ostale grane privrede. Pored toga razvoj nauke kroz popularizaciju utiče i na naučno opismenjavaje šire populacije. Znanje oplemenjuje čoveka, daje mu mogućnost da jasnije sagleda svet koji ga okružuje, brani ga od zamki nadrilekara i sličnih pseudonaučnika i šarlatana. Važan aspekt nauke je sprega sa edukacijom, a upravo kroz tu edukaciju obezbeđuje se dobra podloga za dalji razvoj duhovne baštine čovečanstva.

Raša Karapandža: Visoko obrazovanje i nauka su najbitniji faktor za ekonomski razvoj jedne zemlje - to je potvđeno u velikom broju naučnih studija kao i od strane međunarodnih organizacija. Za sve grane naše ekonomije, od poljoprivrede do industrije softvera, visoko obrazovani kadar je neophodan. Visokoškolske institucije i naučne ustanove stvaraju intelektualne elite svake zemlje.

Koliko smo mi uspešni u nauci?

Milovan Šuvakov: Kao i u privredi, tako i u nauci ne možemo biti zadovoljni trenutnim stanjem. U poređenju sa zemljama u regionu produkcija naučnih radova je manje više ista u odnosu na broj istraživača, međutim kvalitet radova je znatno slabiji. Sa druge strane naučnoistraživačka delatnost je u mnogo većem usponu nego druge oblasti. Primera radi, ako posmatramo publikacije sa ISI liste, kao što se vidi na grafiku u poslednjih pet godina broj publikacija je sa 3523 porastao na 5228 što je porast od 50% [ISI Web of Knowledge].

Da smo imali ovoliki privredni rast verovatno bi to bila tema svih medija ne samo u zemlji. Naši naučnici sve više učestvuju u međunarodnim projektima, poslednjih nekoliko godina ravnopravno konkurišu za evropske projekte, sve više međunarodnih konferencija se organizuje u našoj zemlji. Kada neka delatnost krene da napreduje ovom stopom krajnje je neodgovorno praviti drastične promene poput gašenja nadležnog ministarstva. Verujemo da ovaj rast može biti pokretačka snaga i za ostale oblasti.

Kakva je struktura potpisanika peticije “Reci NE”?

SaDA za nauku

Voin Petrović: Među pet i po hiljada potpisnika peticije preko hiljadu su doktori nauka, univerzitetski profesori i akademici. Broj mladih ljudi koji je potpisao peticiju je takođe veoma veliki. Preko 50% potpisnika su mlađi od trideset godina. Imajući u vidu da je broj naučnoistraživčkih radnika nešto preko deset hiljada i da su potpisi skupljeni u par nedelja ovo predstavlja široku inicijativu unutar struke.

Zasto je inicijativa pokrenuta sada u predizbornoj kampanji?

Nemanja Đorđević: Pošto se naši zahtevi u peticiji odnose na formiranje ministarstva, što se obično dešava nakon izbora tokom formiranja resornih ministarstava, smatramo da je sada pravi trenutak da se javnost opomene da u Srbiji nedostaje Ministarstvo nauke i da ga je potrebno formirati u sledećem mandatu Vlade.

Svesni smo činjenice da mnoge stvari izrečene i prihvaćene u kampanji služe isključivo dobijanju podrške građana bez velike garancije da će biti realizovane, no sa druge strane kampanju vidimo kao priliku da naš glas dopre do političke elite. Građanske inicijative poput ove su jedan od demokratskih načina da se utiče na političku elitu i društvo u kome živimo.

Ima li odgovora od stranaka?

Nažalost još nema.

Koja je funkcija plišanih igračaka koje ste kreirali prošle godine i pustili u svet?

Milovan Šuvakov: Pošto je peticija predata u aprilu 2011. godine, kada je vlada praktično već bila formirana, postojala je potreba da se u periodu do izbora sačuvaju entuzijazam, prijatelji akcije i svest o tome da se od inicijative neće odustati. Zbog toga su četiri plišane igračke nazvane po imenima naših naučnika Pupin, Tesla, Mika i Milutin, poslate na četiri strane sveta da od ruke do ruke i od grada do grada šire vest o tome da je Srbija ostala bez resora nauke. Fotografije koje su tom prilikom prikupile ćemo objaviti na našoj intrernet stranici.

Srećno sa ovom kampanjom

Hvala na podršci.

Više informacija o kampanji i odgovorima stranaka možete pogledati na sajtu www.ministarstvonauke.com.

Prethodne vesti o ovoj inicijativi pogledajte na linku.