Slepi ruski izvođač Zorin: Srpska pesma je smisao mog života VIDEO

Intervju sa ruskim izvođačem srpskih narodnih pesama Ćirilom Ponomarjovom-Zorinom. Pesme koje izvodi Ćiril čudesno pokazuju očaravajuću lepotu izvornih pesama.Intervju vodi Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija -Poštovani Ćirilo, reci nam nešto o sebi, kako si započeo svoj put u scensku umetnost, pa i na srpskom jeziku? Zdravo, poštovani urednici sajta Srpska istorija i ljubitelji srpske kulture i istorije. Pričaću malo o sebi. Moje ime je Ćiril Ponomarev-Zorin. Rođen sam 1983. godine u Moskvi. Slep sam od detinjstva. Godine 2002. završio sam specijalnu školu za slepe, a zatim sam upisao studije na Fakultetu ruskog jezika i književnosti regionalnog pedagoškog instituta u Moskvi, ali moja duša nije težila pedagogiji. Težio sam vokalu i radu na radiju. Osam godina sam bio inženjer zvuka na internet radiju za slepe, a sada radim posao koji volim. Sada ću vam reći kako sam došao do srpske kulture, jezika i narodne pesme. Daleke 1994. godine, na srednjim talasima starog radio prijemnika, uhvatio sam signale &bdquo;Radio Beograd, Prvi program&rdquo; i zaljubio se u emisije radio stanice. Odmah sam počeo da primam signale emisije &laquo;Pesmarica&raquo; (od 21č do 22č po Moskovskom vremenu). Ovaj veličanstveni program o narodnoj muzici toliko me je pogodio da u početku nisam mogao da slušam ništa drugo. Snimao sam epizode &#8203;&#8203;Pesmarice na audio kasetama, pevao uz narodne pevače i bio veoma srećan! Tada još nisam mogao u potpunosti da razumem raznolikost žanrova srpske narodne muzike: nizak kvalitet prijema na srednjim talasima sprečavao me je da uživam u magičnim melodijama. Ali nešto mi je ipak ostalo u sećanju, u 1999. godine Radio Beograd je zatvoren iz poznatih političkih razloga, a od omiljenog radia morao sam da se oprostim na duže vreme &ndash; do marta 2011. godine. U tom periodu sam bio veoma zabrinut, tražio sam susrete sa srpskom narodnom muzikom i nisam je našao. Ruski radio i TV kanali ponekad emituju srpske pesme, ali sam osetio da ova jeftina, ponekad čak i agresivna pop muzika uopšte nije žanr na koji sam navikao od detinjstva. Vreme je prolazilo. Institucionalna užurbanost svakodnevnog života, predavanja, seminari i vežbe nisu mi dozvolili da se u potpunosti uživim u dalje proučavanje balkanske muzike i lingvistike. Mora se reći da na fakultetu nije bilo posebnih kurseva srpskog, bugarskog i makedonskog jezika. Samo uvod u gramatiku savremenih slovenskih jezika doneo je sate radosti. Sećam se da sam i tada pokušao pred drugovima da otpevam onih nekoliko srpskih pesama koje sam zapamtio kao dete. I tu opet moramo uzeti u obzir loš kvalitet magnetofonskog snimanja sa srednjih talasa, pa smo sa slavistom sredili sve ono što nisam mogao da čujem. Želeo sam tada da napravim ansambl od nekoliko ljudi, želeo sam da privučem modernu omladinu nacionalnom stvaralaštvu balkanskih naroda, ali nažalost nije bilo voljnih, a na mom kursu nije bilo ni pevača.Intervju vodi Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija -Poštovani Ćirilo, reci nam nešto o sebi, kako si započeo svoj put u scensku umetnost, pa i na srpskom jeziku? Zdravo, poštovani urednici sajta Srpska istorija i ljubitelji srpske kulture i istorije. Pričaću malo o sebi. Moje ime je Ćiril Ponomarev-Zorin. Rođen sam 1983. godine u Moskvi. Slep sam od detinjstva. Godine 2002. završio sam specijalnu školu za slepe, a zatim sam upisao studije na Fakultetu ruskog jezika i književnosti regionalnog pedagoškog instituta u Moskvi, ali moja duša nije težila pedagogiji. Težio sam vokalu i radu na radiju. Osam godina sam bio inženjer zvuka na internet radiju za slepe, a sada radim posao koji volim. Sada ću vam reći kako sam došao do srpske kulture, jezika i narodne pesme. Daleke 1994. godine, na srednjim talasima starog radio prijemnika, uhvatio sam signale &bdquo;Radio Beograd, Prvi program&rdquo; i zaljubio se u emisije radio stanice. Odmah sam počeo da primam signale emisije &laquo;Pesmarica&raquo; (od 21č do 22č po Moskovskom vremenu). Ovaj veličanstveni program o narodnoj muzici toliko me je pogodio da u početku nisam mogao da slušam ništa drugo. Snimao sam epizode &#8203;&#8203;Pesmarice na audio kasetama, pevao uz narodne pevače i bio veoma srećan! Tada još nisam mogao u potpunosti da razumem raznolikost žanrova srpske narodne muzike: nizak kvalitet prijema na srednjim talasima sprečavao me je da uživam u magičnim melodijama. Ali nešto mi je ipak ostalo u sećanju, u 1999. godine Radio Beograd je zatvoren iz poznatih političkih razloga, a od omiljenog radia morao sam da se oprostim na duže vreme &ndash; do marta 2011. godine. U tom periodu sam bio veoma zabrinut, tražio sam susrete sa srpskom narodnom muzikom i nisam je našao. Ruski radio i TV kanali ponekad emituju srpske pesme, ali sam osetio da ova jeftina, ponekad čak i agresivna pop muzika uopšte nije žanr na koji sam navikao od detinjstva. Vreme je prolazilo. Institucionalna užurbanost svakodnevnog života, predavanja, seminari i vežbe nisu mi dozvolili da se u potpunosti uživim u dalje proučavanje balkanske muzike i lingvistike. Mora se reći da na fakultetu nije bilo posebnih kurseva srpskog, bugarskog i makedonskog jezika. Samo uvod u gramatiku savremenih slovenskih jezika doneo je sate radosti. Sećam se da sam i tada pokušao pred drugovima da otpevam onih nekoliko srpskih pesama koje sam zapamtio kao dete. I tu opet moramo uzeti u obzir loš kvalitet magnetofonskog snimanja sa srednjih talasa, pa smo sa slavistom sredili sve ono što nisam mogao da čujem. Želeo sam tada da napravim ansambl od nekoliko ljudi, želeo sam da privučem modernu omladinu nacionalnom stvaralaštvu balkanskih naroda, ali nažalost nije bilo voljnih, a na mom kursu nije bilo ni pevača.