Jet(set) lag

Zajednicka nit u komentarima je da smo svi protracili bar neko vreme svog zivota zbog ovakvog razmisljanja. To je 'laka' opcija, ne moras ni malo da se trudis, i jos se potpuno predajes (i uzivas) u nihilistickim mislima. Super! I onda se jednog dana okrenes i shvatis da ti je zivot prosao. NEMOJTE LJUDI! PRENITE SE! Niko, ama bas niko vam ne moze pomoci sem vas samih. Nista se ne desava tek onako - stvari se desavaju samo ako se potrudite. Mene su isterali iz MOJE zemlje, i sada zivim na zapadu. Trebalo mi je dugo da zalecim rane, ali sada shvatam koliko je to bilo dobro. Radim kao pas, imam dvoje dece, i NE BIH SE MENJALA. Trudim se svom snagom da nadjem vreme za prijatelje, kao i oni za mene - i svi zajedno uzivamo u dobro zasluzenom ali kratkom slobodnom vremenu.

Potpuno razumem da je u danasnjoj Srbiji tesko zadrzati pozitivne vizije, ali TO JE JEDINA ALTERNATIVA! NE DAJTE SE, GDE GOD DA STE!

Nikako ne delim lepo mišljenje o tekstu prethodnih komentatora. Zapravo ton tog teksta podsetio me je na divno "Osvajanje sreče" Bertranda Rasela. Rasel je tu knjigu napisao kada je bio na pragu 9. decenije života i ne bez samoironije napisao da je u 20 godini bio očajni pesimist, a omoljeni stihovi su mu bili o zemlji kao dolini plača. Mnogo decenija kasnije, on govori o osećaju punoće života, osećanju sreće u malim i jednostavnim stvarima. Možda bi i autor mogao nešto od toga da preuzme.
Žurba!? I to u Srbiji u kojoj je 20% nezaposlenih, 40% poluzaposlenih, a i oni koji rade ne žure baš suviše. Dinamika našeg svakodnevnog života mnogo je sporaija od života u mnogim drugim (nama sličnim) zemljama. Razume se da ljudi na najrazličitije načine žele da obave poslove koji se jednostavno moraju obaviti, da se samoorganizuju i da budu efikasni. Zar bi život u haosu bio ugodniji? Možda odavde život bez obaveza i satnica izgleda kao raj, ali u tom raju vladala bi neopisiva dosada, a stanovnici bi izgubili bilo kakvu šansu da se samopotvrđuju kao ličnosti.

IMA sanse da iskocis iz sistema, dovoljno je da kazes NECU ono sto svi misle da treba da hoce, po zapadnom burzujskom sistemu. Hocu svoju slobodu, a cenu za to sam spreman da platim skromnim zivotom, na pocek. I vredi!

Slazem se sa komentatorom koji je pomenuo filozofa i potpisao se kao on, Rasel.
Ko kaze da je zivot kao na koloseku, samo ukoliko ne mozete da nadjete smisla u svemu onome sto radite bice vam turoban.
Ne moze zivot da bude toliko "smor", koliko ja mogu da u njemu i u svemu sto radim u njemu, nadjem zabavu!!...
...I uzivam u njoj!!!
I ko kaze da je na zapadu sve 'u sistemu iz koga se ne iskace'.
U Americi, na primer, radite 5 dana x 8 sati, sto je za Srbiju apsolutno nepojmljivo, jer ovde se radi 6 dana po 9 ili mozda vise sati. HEJ! ljudi, vi u Americi imate dva cela dana slobodna u nedelji!!! I plus danima kada radite, ne ustajete kao ovde u 6h ujutru ili mozda ranije, radite od 9h, uglavnom. I naravno, imate sve sto vam je potrebno za zivot.
A tamo, itekako ljudi znaju da uzivaju u malim stvarima i da imaju vremena za sve.
U Srbiji mozete da radite kao konj, ali cete opet jedva da sastavljate kraj sa krajem, i naravno, necete imati slobodnog vremena ili cete ga imati veoma malo, pa ni to necete znati kako pre da iskoristite, jer ga je jako malo.
Samo mi nije jasno da li se ovaj tekst odnosio na zivot u Srbiji ili na zapadu, ako je u pitanju Srbija onda je 100% TACAN!
Na zapadu je slobodno vreme zaposlenog ZAKONSKI REGULISANO.
Oni su se izborili za to davno, jednog 1. maja, cini mi se u Cikagu.
Ovde su to mnogi zaboravili, zato i radimo toliko a nemamo nista.
Pozdrav svima

...another brick in the wall...

Sasvim na mestu, i nema sanse da iskocis iz sistema, samo konstantujes da se eto ponovo spremas za docek nove godine, a prosli kao da je bio juce. Welcome to american dream :), ali ipak mislim da bolja alternativa ne postoji. Cool tekst!

Sjajno, sjajno, hvala autoru. Nazalost nemam vremena da procitam ceo. Probacu da ga dovrsim za vikend (stavicu to na private spisak), hm. Eto dokaza da je sve u tekstu fenomenalno, napeto i tuzno istinito. Uf.

sasvim dobro postavljen princip (ne)funkcionisanja vecine nas. malo svedeno, ali kontam da je to zbog efektnosti texta. postoje razne alterantive al sve su radikalne. anyway bilo je fino prochitati ovo.

Jednog dana kad zavrsim sve obaveze, dokazem se i postanem odvratno bogat,odoh na Krit da pecam ribu i farbam stare camce...Ako u medjuvremenu ne dobijem na Lotou pa to uradim malo ranije...

Zbog takvih ljudi mi i jeste muka što živim u današnje vreme u ovoj zemlji. Svaki drugi kaže "u gužvi sam, frka..ovo...ono", a ne radi nigde, ne studira, ne bavi se ničim u svom životu...

Potpuno tacno - lep clanak!
Dok sam citala tekst cupkala sam jer vec uveliko kasnim, al' eto bio je dovoljno zanimljiv da izdvojim jos minut da napisem komentar!

Izvanredno sazeto! Odlican tekst.

odlican tekst. svaka cast. razmisljao sam bas pre neki dan o tome kako sam usavsi u masinu takvog nacina razmisljanja upropastio dobar deo svog zivota. Kako nikad nisam znao da uzivam u trenutku, u onome sto trenutno radim, ma sta da je to. Kako sam ziveo bez svesti o ucescu u svom zivotu, automatski i cekajuci uvek da se nesto desi.

brzina nije vise vrlina. bar ne sebi samom. ako moram ceo vek da radim da bi tek u penziji otisao da pecam i farbam camce onda bolje odmah da odem da pecam i farbam camce. zapravo nista se ne mora, moze i da se da otkaz u dobroj firmi i radi sve po svome samo mi nemamo hrabrosti da izadjemo makar malo iz sistema jer ne znamo sta ima napolje pa se bojimo nepoznatog.

A da li je autor pomoslio da možda postoje ljudi koji na oko imaju sve uključujući tu i enormno slobodno vreme i koji bi sve to 'ladno menjali za jedan rokovnik popunjen obavezama?

Apccccija

Sjajan tekst i tako tacan, prepoznala sam se ... onoliko. Kada sam davne 1987. bila u Americi mislila sam da su oni budale koje ne umeju da uzivaju, a ovo sada u BGD je 100 puta gore.
Nije mi jasno kako so dovde dosli, .. a bili smo sampioni u zgubidanisanju...

Ima i dodatak, valjda smo samo mi to i primenili:
"Ne mogu tako malo da me plate koliko malo mogu da radim", tekst je pun pogodak, nazalost nema nam spasa, to je zapadni nacin zivota, samo jos da je love da nas malo utesi...

Jako dobar tekst,mislim da se vecina nas moze prepoznati u celoj prici s' tim sto je ok imati neke obaveze kako bi se odrzao pozitivan nacin misljenja..Vecina mojih prijatelja kao i ljudi koje srecem, nose u sebi nevidjeni bes i nezadovoljstvo i jednostavno ne znam sta bi sa tim trebalo uraditi..

Ja mislim da je ovo gomila gluposti, i da ljudi iz Srbije kukaju na prvom mestu zato što vole da kukaju, a na drugom zato što nisu navikli na normalan životni tempo (pri kome čovek još nešto i može da stigne da uradi sa svojim životom). To kako se danas u Beogradu živi je, prirodno, mnogo brže nego u "zlatnom" dobu samoupravljanja ili u miloševićevim "godinama koje su pojeli skakavci", ali je još uvek prilično sporo za bilo koji veći grad u zapadnoj Evropi, o SAD i da ne govorimo. Druga je stvar što uglavnom žurite i jurite za male pare, pa ne vidite mnogo smisla u tome (ni ja na vašem mestu ne bih video, ali setite se svih onih straćenih godina i svih glupih izbora koje ste kolektivno napravili, i to mora neko da plati, a taj neko ste vi), što uglavnom ne možete da sebi priuštite adekvatne uslove za tu jurnjavu (dobar auto, skup i dug odmor, adekvatnu ishranu ili privatne trenere, masere, psihijatre i slične korisne sitnice), što još uvek ima dosta neradnika koje oni koji rade vuku na grbači (to je, nažalost, sveevropski problem, i biće sve dok socijalističke budalaštine ne budu sahranjene barem toliko duboko kao na onoj boljoj i uspešnijoj strani Atlantika), što je infrastruktura loša, država neorganizovana a ljudi ludi, primitivni i agresivni pa u svakodnevnom životu ima mnogo više stresa i frikcije nego što bi moralo da bude (tu nema drugog recepta osim biranja boljih "organizatora" i zavođenja principa "nulte tolerancije" u svakodnevnom životu, odnosno učtivog ali veoma oštrog reagovanja na svaku glupost i bezobrazluk, i zahtevanja konkretne odgovornosti i sankcija, jer samo tako se primitivci mogu postepeno privesti redu i odučiti od svojih hobija), i, konačno, što u velikoj većini morate da radite to što radite, jer živite u siromašnoj zemlji koja je sve svoje zajedničke i lične rezerve bezumno protraćila (a nije da većina od vas nije učestvovala u tome). Ali prizivati nekakav metafizički i civlizacijski pesimizam u vremenu u kome za čoveka koji hoće da radi i stvara konačno postoje idealni uslovi za to meni jednostavno izgleda kao tačka gledišta klasičnog beogradskog lelemuda iz "Cvetića" ili nekog drugog obližnjeg kafića (gde sam i ja, doduše, problejao poveliki deo mladosti), koji je, za razliku od kolega za istim stolom, pročitao i par debelih knjiga, pa odmah misli da ceo svet treba da mu se pokloni i da se skromno prilagodi njegovim željama i navikama. Videćete, za koju godinu, kada se nekakve pare konačno naprave, i kada bude moglo lakše da se diše, da ta prokleta žurba u suštini čini slobodne trenutke vrednijim, a oni kojima se posreći da u jednom trenutku dođu u poziciju da mogu da biraju da li će i dalje da rade ili ne, po svoj prilici će nastaviti, ne iz slepe inercije ili workoholizma (to je bolest i leči se kao i svaka druga) ili zato da zarade još par stotina ili hiljada evra i kupe nešto "neophodno", već zato da nešto naprave od svoga života, da vreme ne ode uludo, da kada se jednog dana osvrnu za sobom imaju šta da vide. Srećno...

Super tekst, samo tako nastavi Leone... Imas obozavaoce, cela porodica te cita... Kada ce sledeci tekst?

Hronojed, uzmi me za zenu tada, pa da zajedno na Kritu farbamo camce... :)))

Naravno da ima sanse da iskocis iz sistema! Pa mi pravimo sistem. Ne moraju svi da se savijaju kako vetar duva. Jos uvek verujem da je zaklon od takvih vetrova u nama samima i da mi kafenisanje sa drugaricama, nedeljni rucak kod mame ili nespretno penjanje na majsku tesnju vise znace i cine srecnijom nego parkirani C3 ispred zgrade koga je zli komsija ogulio slucajno u prolazu. Ne daj se generacijooo...

Leon prekinuo/prekinula terapiju. Da nije, mozda bi ziveo/la u realnom svetu. Koliko god mi nemali vremena a zeleli nda ga imamo opstanak nas tera da trcimo. Ako on ne mora bas lepo, neki ne morjau da rade samo da zvrljaju. Od mog posla zavisi jos dvadeset pet radnika, njihove plate i njihove porodice. Zivot izgleda lepo kad se gleda iz drugog sazvezdja, mozda sa Vege.

Slazem se sa autorom, ali postoji nesto sto se zove free will. Sami pristajemo na robovanje. Tako sam i ja startovala, posao je bio centar mog zivota,jer za nista drugo nisam imala energije.Drustveni zivot - nula, all work & no fun. Dok jednog leta nisam otisla na letovanje i...jos se nisam vratila.Izabrala sam slobodu umesto karijere.Treba samo imati hrabrosti iskociti iz kolotecine i zameniti staro - dobro poznato za novo - nepoznato.Sve zavisi od vas!

Teks je extra,mnogi ljudi oko mene tako funkcionisu .Ja cu za prijatelje i za sebe uvek naci vremena. Rintanje na poslu i pare nisu najbitniji u zivotu. Pare kako dodju tako i odu, a unutrasnji mir, pozitivnost i lepi trenuci(smeh, toplina, opustenost...) sa bliskim ljudima ostaju..nekom bar u secanju.Pozdrav svima!

Svaka cast bar neko da ukapira šta je život.
Ja za malo da zaglavim na psihijatriji koliko sam se prepustio poslu,ali sva sreca mlad poludeo sto kazu ljudi blago meni...

Sasvim na mestu, i nema sanse da iskocis iz sistema, samo konstantujes da se eto ponovo spremas za docek nove godine, a prosli kao da je bio juce. Welcome to american dream :), ali ipak mislim da bolja alternativa ne postoji. Cool tekst!

Sjajno, sjajno, hvala autoru. Nazalost nemam vremena da procitam ceo. Probacu da ga dovrsim za vikend (stavicu to na private spisak), hm. Eto dokaza da je sve u tekstu fenomenalno, napeto i tuzno istinito. Uf.

sasvim dobro postavljen princip (ne)funkcionisanja vecine nas. malo svedeno, ali kontam da je to zbog efektnosti texta. postoje razne alterantive al sve su radikalne. anyway bilo je fino prochitati ovo.

Jednog dana kad zavrsim sve obaveze, dokazem se i postanem odvratno bogat,odoh na Krit da pecam ribu i farbam stare camce...Ako u medjuvremenu ne dobijem na Lotou pa to uradim malo ranije...

Zbog takvih ljudi mi i jeste muka što živim u današnje vreme u ovoj zemlji. Svaki drugi kaže "u gužvi sam, frka..ovo...ono", a ne radi nigde, ne studira, ne bavi se ničim u svom životu...

Potpuno tacno - lep clanak!
Dok sam citala tekst cupkala sam jer vec uveliko kasnim, al' eto bio je dovoljno zanimljiv da izdvojim jos minut da napisem komentar!

Nikako ne delim lepo mišljenje o tekstu prethodnih komentatora. Zapravo ton tog teksta podsetio me je na divno "Osvajanje sreče" Bertranda Rasela. Rasel je tu knjigu napisao kada je bio na pragu 9. decenije života i ne bez samoironije napisao da je u 20 godini bio očajni pesimist, a omoljeni stihovi su mu bili o zemlji kao dolini plača. Mnogo decenija kasnije, on govori o osećaju punoće života, osećanju sreće u malim i jednostavnim stvarima. Možda bi i autor mogao nešto od toga da preuzme.
Žurba!? I to u Srbiji u kojoj je 20% nezaposlenih, 40% poluzaposlenih, a i oni koji rade ne žure baš suviše. Dinamika našeg svakodnevnog života mnogo je sporaija od života u mnogim drugim (nama sličnim) zemljama. Razume se da ljudi na najrazličitije načine žele da obave poslove koji se jednostavno moraju obaviti, da se samoorganizuju i da budu efikasni. Zar bi život u haosu bio ugodniji? Možda odavde život bez obaveza i satnica izgleda kao raj, ali u tom raju vladala bi neopisiva dosada, a stanovnici bi izgubili bilo kakvu šansu da se samopotvrđuju kao ličnosti.

Izvanredno sazeto! Odlican tekst.

odlican tekst. svaka cast. razmisljao sam bas pre neki dan o tome kako sam usavsi u masinu takvog nacina razmisljanja upropastio dobar deo svog zivota. Kako nikad nisam znao da uzivam u trenutku, u onome sto trenutno radim, ma sta da je to. Kako sam ziveo bez svesti o ucescu u svom zivotu, automatski i cekajuci uvek da se nesto desi.

brzina nije vise vrlina. bar ne sebi samom. ako moram ceo vek da radim da bi tek u penziji otisao da pecam i farbam camce onda bolje odmah da odem da pecam i farbam camce. zapravo nista se ne mora, moze i da se da otkaz u dobroj firmi i radi sve po svome samo mi nemamo hrabrosti da izadjemo makar malo iz sistema jer ne znamo sta ima napolje pa se bojimo nepoznatog.

A da li je autor pomoslio da možda postoje ljudi koji na oko imaju sve uključujući tu i enormno slobodno vreme i koji bi sve to 'ladno menjali za jedan rokovnik popunjen obavezama?

Apccccija

Sjajan tekst i tako tacan, prepoznala sam se ... onoliko. Kada sam davne 1987. bila u Americi mislila sam da su oni budale koje ne umeju da uzivaju, a ovo sada u BGD je 100 puta gore.
Nije mi jasno kako so dovde dosli, .. a bili smo sampioni u zgubidanisanju...

IMA sanse da iskocis iz sistema, dovoljno je da kazes NECU ono sto svi misle da treba da hoce, po zapadnom burzujskom sistemu. Hocu svoju slobodu, a cenu za to sam spreman da platim skromnim zivotom, na pocek. I vredi!

Ima i dodatak, valjda smo samo mi to i primenili:
"Ne mogu tako malo da me plate koliko malo mogu da radim", tekst je pun pogodak, nazalost nema nam spasa, to je zapadni nacin zivota, samo jos da je love da nas malo utesi...

Jako dobar tekst,mislim da se vecina nas moze prepoznati u celoj prici s' tim sto je ok imati neke obaveze kako bi se odrzao pozitivan nacin misljenja..Vecina mojih prijatelja kao i ljudi koje srecem, nose u sebi nevidjeni bes i nezadovoljstvo i jednostavno ne znam sta bi sa tim trebalo uraditi..

Ja mislim da je ovo gomila gluposti, i da ljudi iz Srbije kukaju na prvom mestu zato što vole da kukaju, a na drugom zato što nisu navikli na normalan životni tempo (pri kome čovek još nešto i može da stigne da uradi sa svojim životom). To kako se danas u Beogradu živi je, prirodno, mnogo brže nego u "zlatnom" dobu samoupravljanja ili u miloševićevim "godinama koje su pojeli skakavci", ali je još uvek prilično sporo za bilo koji veći grad u zapadnoj Evropi, o SAD i da ne govorimo. Druga je stvar što uglavnom žurite i jurite za male pare, pa ne vidite mnogo smisla u tome (ni ja na vašem mestu ne bih video, ali setite se svih onih straćenih godina i svih glupih izbora koje ste kolektivno napravili, i to mora neko da plati, a taj neko ste vi), što uglavnom ne možete da sebi priuštite adekvatne uslove za tu jurnjavu (dobar auto, skup i dug odmor, adekvatnu ishranu ili privatne trenere, masere, psihijatre i slične korisne sitnice), što još uvek ima dosta neradnika koje oni koji rade vuku na grbači (to je, nažalost, sveevropski problem, i biće sve dok socijalističke budalaštine ne budu sahranjene barem toliko duboko kao na onoj boljoj i uspešnijoj strani Atlantika), što je infrastruktura loša, država neorganizovana a ljudi ludi, primitivni i agresivni pa u svakodnevnom životu ima mnogo više stresa i frikcije nego što bi moralo da bude (tu nema drugog recepta osim biranja boljih "organizatora" i zavođenja principa "nulte tolerancije" u svakodnevnom životu, odnosno učtivog ali veoma oštrog reagovanja na svaku glupost i bezobrazluk, i zahtevanja konkretne odgovornosti i sankcija, jer samo tako se primitivci mogu postepeno privesti redu i odučiti od svojih hobija), i, konačno, što u velikoj većini morate da radite to što radite, jer živite u siromašnoj zemlji koja je sve svoje zajedničke i lične rezerve bezumno protraćila (a nije da većina od vas nije učestvovala u tome). Ali prizivati nekakav metafizički i civlizacijski pesimizam u vremenu u kome za čoveka koji hoće da radi i stvara konačno postoje idealni uslovi za to meni jednostavno izgleda kao tačka gledišta klasičnog beogradskog lelemuda iz "Cvetića" ili nekog drugog obližnjeg kafića (gde sam i ja, doduše, problejao poveliki deo mladosti), koji je, za razliku od kolega za istim stolom, pročitao i par debelih knjiga, pa odmah misli da ceo svet treba da mu se pokloni i da se skromno prilagodi njegovim željama i navikama. Videćete, za koju godinu, kada se nekakve pare konačno naprave, i kada bude moglo lakše da se diše, da ta prokleta žurba u suštini čini slobodne trenutke vrednijim, a oni kojima se posreći da u jednom trenutku dođu u poziciju da mogu da biraju da li će i dalje da rade ili ne, po svoj prilici će nastaviti, ne iz slepe inercije ili workoholizma (to je bolest i leči se kao i svaka druga) ili zato da zarade još par stotina ili hiljada evra i kupe nešto "neophodno", već zato da nešto naprave od svoga života, da vreme ne ode uludo, da kada se jednog dana osvrnu za sobom imaju šta da vide. Srećno...

Slazem se sa komentatorom koji je pomenuo filozofa i potpisao se kao on, Rasel.
Ko kaze da je zivot kao na koloseku, samo ukoliko ne mozete da nadjete smisla u svemu onome sto radite bice vam turoban.
Ne moze zivot da bude toliko "smor", koliko ja mogu da u njemu i u svemu sto radim u njemu, nadjem zabavu!!...
...I uzivam u njoj!!!
I ko kaze da je na zapadu sve 'u sistemu iz koga se ne iskace'.
U Americi, na primer, radite 5 dana x 8 sati, sto je za Srbiju apsolutno nepojmljivo, jer ovde se radi 6 dana po 9 ili mozda vise sati. HEJ! ljudi, vi u Americi imate dva cela dana slobodna u nedelji!!! I plus danima kada radite, ne ustajete kao ovde u 6h ujutru ili mozda ranije, radite od 9h, uglavnom. I naravno, imate sve sto vam je potrebno za zivot.
A tamo, itekako ljudi znaju da uzivaju u malim stvarima i da imaju vremena za sve.
U Srbiji mozete da radite kao konj, ali cete opet jedva da sastavljate kraj sa krajem, i naravno, necete imati slobodnog vremena ili cete ga imati veoma malo, pa ni to necete znati kako pre da iskoristite, jer ga je jako malo.
Samo mi nije jasno da li se ovaj tekst odnosio na zivot u Srbiji ili na zapadu, ako je u pitanju Srbija onda je 100% TACAN!
Na zapadu je slobodno vreme zaposlenog ZAKONSKI REGULISANO.
Oni su se izborili za to davno, jednog 1. maja, cini mi se u Cikagu.
Ovde su to mnogi zaboravili, zato i radimo toliko a nemamo nista.
Pozdrav svima

...another brick in the wall...

Zajednicka nit u komentarima je da smo svi protracili bar neko vreme svog zivota zbog ovakvog razmisljanja. To je 'laka' opcija, ne moras ni malo da se trudis, i jos se potpuno predajes (i uzivas) u nihilistickim mislima. Super! I onda se jednog dana okrenes i shvatis da ti je zivot prosao. NEMOJTE LJUDI! PRENITE SE! Niko, ama bas niko vam ne moze pomoci sem vas samih. Nista se ne desava tek onako - stvari se desavaju samo ako se potrudite. Mene su isterali iz MOJE zemlje, i sada zivim na zapadu. Trebalo mi je dugo da zalecim rane, ali sada shvatam koliko je to bilo dobro. Radim kao pas, imam dvoje dece, i NE BIH SE MENJALA. Trudim se svom snagom da nadjem vreme za prijatelje, kao i oni za mene - i svi zajedno uzivamo u dobro zasluzenom ali kratkom slobodnom vremenu.

Potpuno razumem da je u danasnjoj Srbiji tesko zadrzati pozitivne vizije, ali TO JE JEDINA ALTERNATIVA! NE DAJTE SE, GDE GOD DA STE!

Super tekst, samo tako nastavi Leone... Imas obozavaoce, cela porodica te cita... Kada ce sledeci tekst?

Hronojed, uzmi me za zenu tada, pa da zajedno na Kritu farbamo camce... :)))

Naravno da ima sanse da iskocis iz sistema! Pa mi pravimo sistem. Ne moraju svi da se savijaju kako vetar duva. Jos uvek verujem da je zaklon od takvih vetrova u nama samima i da mi kafenisanje sa drugaricama, nedeljni rucak kod mame ili nespretno penjanje na majsku tesnju vise znace i cine srecnijom nego parkirani C3 ispred zgrade koga je zli komsija ogulio slucajno u prolazu. Ne daj se generacijooo...

Leon prekinuo/prekinula terapiju. Da nije, mozda bi ziveo/la u realnom svetu. Koliko god mi nemali vremena a zeleli nda ga imamo opstanak nas tera da trcimo. Ako on ne mora bas lepo, neki ne morjau da rade samo da zvrljaju. Od mog posla zavisi jos dvadeset pet radnika, njihove plate i njihove porodice. Zivot izgleda lepo kad se gleda iz drugog sazvezdja, mozda sa Vege.

Slazem se sa autorom, ali postoji nesto sto se zove free will. Sami pristajemo na robovanje. Tako sam i ja startovala, posao je bio centar mog zivota,jer za nista drugo nisam imala energije.Drustveni zivot - nula, all work & no fun. Dok jednog leta nisam otisla na letovanje i...jos se nisam vratila.Izabrala sam slobodu umesto karijere.Treba samo imati hrabrosti iskociti iz kolotecine i zameniti staro - dobro poznato za novo - nepoznato.Sve zavisi od vas!

Teks je extra,mnogi ljudi oko mene tako funkcionisu .Ja cu za prijatelje i za sebe uvek naci vremena. Rintanje na poslu i pare nisu najbitniji u zivotu. Pare kako dodju tako i odu, a unutrasnji mir, pozitivnost i lepi trenuci(smeh, toplina, opustenost...) sa bliskim ljudima ostaju..nekom bar u secanju.Pozdrav svima!

Svaka cast bar neko da ukapira šta je život.
Ja za malo da zaglavim na psihijatriji koliko sam se prepustio poslu,ali sva sreca mlad poludeo sto kazu ljudi blago meni...