Kako je Deligrad odbranjen od 55.000 Turaka: Velika pobeda Karađorđevih ustanika

Na Deligardu, na ulazu u Đuniski tesnac, između Aleksinca i Ražnja, Srbi su pod vođstvom Karađorđa tada odbili napad brojnijih turskih trupa, odbacivši ih ka Nišu. 

Velika ofanziva na Karađorđevu Srbiju, po nalogu Visoke Porte odnosno sultana, pripremana je već izvesno vreme, pa je ustaničko vođstvo odlučilo da prepreči verovatne pravce nadiranja Turaka. 

Karađorđe je tako Jakovu Nenadoviću naložio da zapreči pravac nadiranja iz Bosne, dok je vojvoda Milenko Stojković trebalo da onemogući udar od Vidina, odakle su ranije u više navrata provaljivale grupe razbojnika iz okruženja vidinskog uzurpatora Osmana Pazvanoglua.

Glavni napad na Karađorđevu Srbiju očekivan je pritom sa juga, iz pravca Niša, što je trebalo zaprečiti u Đuniskom tesnacu. Tako je početkom 1806. po Karađorđevom nalogu, započelo utvrđivanje tog pravca izgradnjom Deligrada. 

Među Karađorđevim ustanicima našao se u to vreme, srećnim sticajem okolnosti, Vuča Žikić odnosno Džikić, koji je austrijski oficirski čin kapetana stekao tokom Kočine krajine u vreme Austro turskog rata 1788/1791. Odlučan da pomogne srpskim ustanicima napustio je siguran život u Sremu, iako je to podrazumevalo i gubljenje austrijske penzije, u čemu su mu se pridružili brat i unuk.  

Vuča Žikić dobro je vladao veštinom fortifikacije i njegova stručnost posebno je došla do izražaja upravo prilikom izgradnje Deligrada, utvrđenja koje se za Turke ispostavilo kao neosvojivo, sve do gušenja Karađorđeve bune, odnosno Prvog srpskog ustanka 1813. godine. 

Utvrđenje je podignuto na ulazu u Đuniski tesnac, otprilike na sredini puta između Aleksinca i Ražnja. 

Dolina Morave na tom potezu bila je trasa drevnog Carigradskog druma, još od rimskih vremena, koji je vitalnu važnost zadržao i tokom turske okupacije.

Braći Vuči i Jovanu uspelo je da stručno i velikom brzinom izgrade utvrđenje. Prvobitno je podignut Barjaktarevićev šanac, za posadu dva do tri bataljona. 

Ukupno je oblikovano devet šančeva, uz zemljišna utvrđenja, kao i četiri bastiona, pri čemu su utvrđenja organizovana tako da imaju velika podzemna skladišta, kako bi svako od njih moglo samostalno da opstane. 

Ona su, svako pojedinačno, snabdevena ne samo municijom, već i hranom i vodom.

Takođe, sa smederevske tvrđave dopremljena su četiri topa, a podno utvđenja napravljeni su duboki opkopi, prožeti preprekama. 

Istovremeno, na suprotnoj, levoj strani Morave izgrađeno je utvrđenje nazvano Topoljak.  

Na taj način pravac nadiranja od Niša je zaprečen, makar što se glavne, najpogodnije, trase tiče.

Ibrahim Bušatli, skadarski paša, određen je na Visokoj Porti za zapovednika napada na Srbiju, verovatno i zbog činjenice da je prethodno pretio masivnom pohodom na Karađorđeve ustanike.

Uz njega se osim osvedočene borbenosti, pa i jačine snaga kojima je raspolagao, nalazila i podrška turske rumelijske (evropske) vojske, što je po procenama Istanbula obezbeđivalo pobedu.   

Sa druge strane, vidinski uzurpator Pazvanoglu, nesumnjivo poučen prethodnim iskustvima, iako je imao nalog da udari na Srbe, izvrdavao je učešće u pohodu, a slično se poneo i tadašnji turski zapovednik Negotina Redžep aga, što se po ustanike ispostavilo kao povoljna okolnost.

Stoga je sa istoka na Srbe nastupio jedino Jusuf paša, sa približno 4.000 ljudi. Vojvoda Milenko Stojković ga je potukao, da bi se ostaci njegovih snaga zatim razbežali. 

Shutterstock/Marko Duca

Ibrahim paša Bušatli, koji se krajem juna pokrenuo iz Niša, raspolagao je sa približno 55.000 vojnika, sa 14 topova. 

Srba je na tom potezu bilo ukupno do 37.000.

Pošto su prednja odeljenja turske vojske izbila pred Deligrad 16. jula započele su čarke. Tokom više sedmica Ibrahim paša je svakodnevno napadao srpska utvrđenja na Deligradu, nastojeći da razlabavi srpsku odbranu i otvori prostor za proboj put Beograda.

Krajem jula, ustanici vojvode Petra Dobrnjca, kojima je u pomoć pritekao i Mladen Milovanović vrativši se sa Topljaka, gde je tukao Jusuf pašu, ispadom u tursku pozadinu potukli su i pomoćne snage Šait paše, Ibrahim pašinu prethodnicu.

Sredinom avgusta Ibrahim paša dobija i znatna ojačanja iz Rumelije.

Istovremeno, pošto je sredinom avgusta na Mišaru u Mačvi potukao Turke iz Bosne pod vođstvom Sulejman paše Skopljaka, Karađorđe se zaputio na Deligrad, gde dovodi oko 10.000 ratnika i preuzima komandu. 

Presudne borbe na Deligradu vođene su 3. septembra 1806. godine, kada se dogodio masivan frontalni napad Turaka. 

Celodnevna borba okončana je bez turskog uspeha. 

Predveče istog dana, Stanoje Glavaš je sa odredom od 2.500 pušaka i 500 konjanika, preko Kruševca i Jastrepca zauzeo Prokuplje, čime je ugrožen i Niš.

Pošto je o tome obavešten, Ibrahim paša se odlučuje na povlačenje put Niša, što je značilo da su Srbi odbranili Deligrad. 

Uslediće, na zahtev Turaka, usaglašavanje primirja u Lomu.

Deligrad nikada nije pao, a Turci su ga zaposeli tek pošto je Karađorđeva buna, odnosno Prvi srpski ustanak ugušen u jesen 1813. godine.

Neizmerno zaslužni kapetan Vuča Žikić ili Džikić, tvorac utvrđenog Deligrada, stradao je u borbi protiv Turaka već aprila naredne 1807. godine.

Turski zapovednik Ibrahim paša Bušatli vratio se osramoćen u Skadar, gde u nemirnim prilikama, sve vreme na ivici da bude oboren, umire 1810. sa samo 34 godine.

U međuratnom periodu 1930/33, zalaganjem kralja Aleksandra Karađorđevića, na mestu gde se nalazio glavni šanac srpskih ratnika na Deligradu, podignut je spomen hram posvećen Svetim arhangelima Mihailu i Gavrilu, kao izraz sećanja i poš,tovanja srpskim ratnicima palim za oslobođenje od Karađorđeve bune do 1918. godine.