Eparhija raško-prizrenska: "Srbi i SPC na Kosovu i Metohiji pod sve većim pritiskom"

Saop&scaron;tenje prenosimo u celosti:&quot;Saop&scaron;tenje Eparhije ra&scaron;ko-prizrenske Gračanica-Prizren, 17. juli 2026. god.Posle dugog perioda uzdržanosti, brojnih razgovora sa međunarodnim predstavnicima i nastojanja da se postojeći problemi re&scaron;avaju mirno, neposredno i u duhu dobre volje, Eparhija ra&scaron;ko-prizrenska oseća pastirsku i moralnu obavezu da javno ukaže na sve teži položaj Srpske Pravoslavne Crkve i srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, koji je vi&scaron;estruko pogor&scaron;an odnosom kosovskih institucija prema srpskoj zajednici. Posebno ističemo kr&scaron;enje prava Crkve i njenih vernika od strane Kosovske policije, koja na terenu sprovodi aktivnosti koje su usmerene protiv pripadnika srpskog naroda i Srpske Pravoslavne crkve, i koja se od strane srpskog naroda ne doživljava kao institucija čiji je zadatak da &scaron;titi i pomaže sve građane jednako, već sve vi&scaron;e kao neposredni instrument pritiska sa ciljem otežavanja života na&scaron;eg naroda i Crkve.Sa dubokim žaljenjem moramo da kažemo da odnosi srpske zajednice i na&scaron;e Crkve sa kosovskim institucijama, a naročito poverenje u Kosovsku policiju, nisu bili na ovako niskom nivou u čitavom posleratnom periodu. Ovo nije zaključak zasnovan na jednom izdvojenom događaju, već na dugotrajnom nizu postupaka koji se nikako ne mogu pravdati kao pojedinačni propusti i koji iz dana u dan dobijaju obeležja sistematske diskriminacije.Iako redovno izbegavamo o&scaron;trije ocene, na&scaron;e je duboko uverenje da ako se ovakva situacija nastavi bez međunarodne reakcije može doći do potpunog nestanka srpskog naroda sa ovog prostora. I međunarodni izve&scaron;taji u poslednje vreme ukazuju na pogor&scaron;anje odnosa sa srpskom zajednicom, nizak nivo poverenja u institucije, krajnje provokativne i agresivne postupke policije i mere koje otežavaju pristup osnovnim javnim uslugama i primenu za&scaron;titnih mehanizama koji &scaron;tite prava srpske zajednice i Crkve.Kosovska policija bi, po svojoj prirodi i proklamovanoj multietničkoj ulozi, trebalo da bude u službi svih građana, da &scaron;titi najugroženije i da doprinosi izgradnji poverenja među zajednicama. Ne želimo ovde da nepravedno okrivimo pojedince koji se trude da svoj posao obavljaju korektno, ali rad jedne institucije se ne procenjuje po izuzecima, već po op&scaron;tem načinu postupanja i po tome da li najugroženije zajednice u njoj vide za&scaron;titu ili izvor pretnje. Za sve veći broj Srba, Kosovska policija vi&scaron;e ne predstavlja most poverenja, već se doživljava kao sredstvo pritiska, selektivne kontrole i sistematskog zastra&scaron;ivanja.Nedavno obeležavanje Vidovdana na Gazimestanu 28. juna pokazalo je svu dubinu tog nepoverenja. Ukupno je 37 Srba, uključujući i jedno maloletno lice, privedeno, a 36 ih je zadržano nakon mirno zavr&scaron;enog parastosa, iako je i sama policija saop&scaron;tila da nije bilo incidenata koji su ugrozili tok skupa. Javnosti nisu predočeni dokazi da su privedena lica upotrebila bilo kakvu silu protiv policajaca ili bilo kog građanina. Postupci su, prema dostupnim informacijama, pokretani prevashodno zbog pevanja rodoljubivih pesama i drugih vidova izražavanja srpskog identiteta, koji su po ustavu i zakonima dozvoljeni za sve zajednice, pa i srpsku, ali se u praksi njihova upotreba od strane Srba progoni i kažnjava a toleri&scaron;e kosovskim Albancima.Istovremeno su se pojavila i dokumentovana svedočenja o ponižavajućim kontrolama, arogantnoj primeni policijske sile, onemogućavanju rada novinara, i &scaron;to posebno zabrinjava o te&scaron;kom i ponižavajućem zlostavljanju pojedinih privedenih lica, zbog čega je postupak pokrenula i Institucija Ombudsmana.Nažalost, u albanskoj javnosti sve zloupotrebe policije su prećutane, a Srbi su kolektivno prikazani kao naru&scaron;itelji mira iako nije zabeležen nijedan jedini slučaj nasilja ili materijalne &scaron;tete. Takođe je po analizama pravnih eksperata i sudski proces protiv optuženih vođen sa mnogo nepravilnosti, bez po&scaron;tovanja prava okrivljenih, i sa jasnim ciljem da se privedeni &scaron;to pre i &scaron;to o&scaron;trije kazne. Na ovaj način, poslata je poruka da ne može biti mirne proslave Vidovdana za Srbe, kao &scaron;to jedino za Srbe ne postoji sloboda isticanja nacionalnih simbola. Međunarodni izve&scaron;taji o ovim zloupotrebama kosovske policije su po na&scaron;im saznanjima poslani i u Ženevu i u Njujork.Na&scaron;a Crkva ne traži da bilo ko bude iznad zakona i nikada nije opravdavala pozive na mržnju, nasilje ili ugrožavanje drugih ljudi, već na miran zajednički život i slobodu svih bez obzira na etničko poreklo. Ali zakoni se moraju pravedno primenjivati, bez predrasuda i na osnovu proverljivih dokaza. Pesma, molitva, tradicionalna odeća, nacionalni simbol ili mirno izražavanje identiteta ne mogu sami po sebi biti tretirani kao bezbednosna pretnja. Kada se prema pripadnicima jedne zajednice primenjuju drastične mere koje se ne primenjuju u uporedivim okolnostima prema drugima, onda se vi&scaron;e ne radi samo o javnom redu, već o pitanju jednakosti pred zakonom i za&scaron;tite od diskriminacije.Bezbednost se zato ne može meriti samo odsustvom te&scaron;kih zločina, otmica ili otvorenih masovnih napada. Jedna zajednica nije istinski bezbedna ako njeni pripadnici žive u stalnom strahu od privođenja, pretresa, administrativnih kazni, zabrana ulaska, raznih oblika maltretiranja i ponižavanja ili nemogućnosti da koriste svoje &scaron;kole, zdravstvene ustanove i verske objekte. Postepeno otežavanje svakodnevnog života može biti manje vidljivo od otvorenog nasilja, ali njegova krajnja posledica je jednako te&scaron;ka i vodi iseljavanju ljudi i nepovratnom nestajanju čitave zajednice pod kontinuiranim i sistematskim pritiscima.Posebnu zabrinutost izaziva nedelotvorna primena Zakona o specijalnim za&scaron;titnim zonama. Taj zakon nije politička preporuka, već obavezujući pravni mehanizam uspostavljen radi mirnog života i delovanja Srpske Pravoslavne Crkve i za&scaron;tite njenih svetinja, prvenstveno za&scaron;tite od kosovskih institucija. U poslednjih ne&scaron;to vi&scaron;e od godinu dana zabeležena su ozbiljna naru&scaron;avanja za&scaron;titnih zona kod Isposnice Svetog Petra Kori&scaron;kog, manastira Bogorodice Hvostanske i za&scaron;titne zone oko manastira Gračanica, bez primene i po&scaron;tovanja zakonom propisanih postupaka. Odsustvo blagovremene i odlučne reakcije nadležnih institucija dovodi u pitanje sam smisao zakona i podstiče uverenje da se prava Crkve mogu zanemariti bez ikakvih posledica. Postoji i vi&scaron;e nego opravdana bojazan da kosovske institucije, u odsustvu rada za&scaron;titnih mehanizama, mogu da na silu preuzmu specijalne za&scaron;titne zone i pona&scaron;aju se upravo na načinzbog kog su te zone i uspostavljene, da ignorisanjem ili namernim pogre&scaron;nim tumačenjem sopstvenih zakona kr&scaron;e prava Crkve i na taj način joj otežavaju opstanak na Kosovu.Istovremeno, brojni napadi, provale, krađe i skrnavljenja srpskih pravoslavnih hramova gotovo po pravilu nisu dobili delotvoran sudski i policijski epilog. Ukazujemo na opasnu praksu Kosovske policije, koja se na&scaron;la i u međunarodnim izve&scaron;tajima, da napade protiv Crkve tretira kao o&scaron;tećenja imovine ili vandalizme, kako bi sakrila razmere međuverskog i međuetničkog nasilja koje je na Kosovu i dalje prisutno i tolerisano. Posebno je zabrinjavajući slučaj dvostrukog provaljivanja u srpsku pravoslavnu crkvu Svetog Arhangela Mihaila u Rakitnici, gde je Eparhija u dva navrata, u prisustvu predstavnika EULEKS-a, poku&scaron;avala da prijavi prvi upad, ali policija prijavu nije želela da primi i sprovede istragu. &Scaron;tavi&scaron;e, u poslednjem slučaju kada su službenici Eparhije prijavili slučaj provale od strane Nikole Džufke, albanskog građanina koji je vodio ove provale, policija je pretila službenicima Eparhije i čak ih ispitivala, upravo po sumnji za postojanje onog dela za koje su prijavili provalnika. Istovremeno, Nikola Džufka slobodno &scaron;eta Kosovom i lažno se predstavlja kao &ldquo;arhiepiskop&rdquo; kanonski i zakonski nepostojeće crkve, javno se hvaleći provalom u crkvu koja pripada SPC i pokazujući pretenzije prema crkvama i manastirima SPC. Redovno se promovi&scaron;e u medijima i čak biva priman od strane kosovskih gradonačelnika uspe&scaron;no ignori&scaron;ući krivičnu prijavu koju je Eparhija podnela. Kada se počinioci krivičnih dela pu&scaron;taju da rade &scaron;ta hoće, a policija i sudovi ne preduzimaju ono &scaron;to zakon zahteva, stvara se opasna atmosfera nekažnjivosti, koja deluje negativno prema najugroženijim zajednicama.Istovremeno, desetine Srba se hapse po Kosovu i Metohiji 27 godina nakon rata na osnovu najče&scaron;će nedovoljno utvrđenih činjenica o njihovom navodnom uče&scaron;ću u ratnim zločinima iako su 27 godina mirno živeli i niko nije podizao pitanje njihove odgovornosti, a način prikupljanja dokaza, neograničene vere u svedoke, i vođenja sudskih postupaka im ne daje nikakve garancije pravednog postupka, &scaron;to je dokumentovano i skorim izve&scaron;tajem OEBS-a.Mnogi su i zaboravili na slučaj monaha na&scaron;e Eparhije oca Fotija Kostovskog koji je bez ikakvog obrazloženja policije pre tri godine poteran sa Kosova. Obrazloženje nije dato ni predstavnicima EULEKS-a i OEBS-a, &scaron;to stvara opasan presedan i pokazuje jasne namere kosovske policije.Posebno bolno svedočanstvo institucionalne samovolje predstavlja položaj Hrama Hrista Spasa u Pri&scaron;tini. Hram i zemlji&scaron;ne parcele na kojima se nalazi uredno su upisani kao vlasni&scaron;tvo Srpske Pravoslavne Crkve i na&scaron;e vlasni&scaron;tvo nikada sudski nije osporeno. Ipak, policija je u vi&scaron;e navrata bez predočene sudske odluke kojom bi Crkvi bilo uskraćeno pravo pristupa sprečavala mitropolita Teodosija, sve&scaron;tenstvo i vernike da uđu u hram, očiste ga i odsluže liturgiju. U ovom slučaju policijska odluka u praksi postaje jača od imovinskih prava, slobode veroispovesti i odsustva bilo kakve sudske zabrane, a policija, služeći se verbalnim pretnjama, sprečava jednu versku zajednicu da koristi sopstveni verski objekat.Eparhija je posebno zabrinuta zbog situacije oko manastira Visoki Dečani. Pitanje gradnje magistralnogputa pored samog manastira, i pored toga &scaron;to su EU i OEBS isti proglasili za nezakonit, kao i razvojnih i urbanističkih planova i odsustva pune primene režima posebne za&scaron;titne zone &scaron;alju jasnu poruku manastiru da ne može da dobije institucionalnu za&scaron;titu. Manastir je u toku prethodnih 27 godina četiri puta oružano napadan. Eparhija u poslednje vreme prima i sve vi&scaron;e svedočenja da policija zaustavlja, ispituje i pretresa posetioce nakon &scaron;to napuste neposredno područje koje obezbeđuje KFOR, iako su njihove posete bile mirne i isključivo pokloničke. Takvo postupanje stvara utisak da poseta jednom hri&scaron;ćanskom manastiru sama po sebi predstavlja krivicu. Zbog svega toga, nastavak neposredne za&scaron;tite Visokih Dečana od strane KFOR-a ostaje vi&scaron;e nego ikada do sada nezamenjiva bezbednosna garancija, a ne bilo kakva privilegija. Pozivi kosovskih političkih predstavnika da treba ukloniti prisustvo KFOR-a oko manastira u postojećoj situaciji bio bi ogroman faktor jačanja nestabilnosti. Kosovska policija nije izgradila ni poverenje ni kapacitet da &scaron;titi manastir Visoki Dečani umesto KFOR-a.U slučaju ponovne nelegalne gradnje magistralnog puta do čijeg poku&scaron;aja će sigurno doći, te&scaron;ko se može očekivati od Kosovske policije da tu gradnju na licu mesta zaustavi kao &scaron;to je to činio KFOR. Na taj način, obezvredila bi se jo&scaron; jedna specijalna zona a &scaron;irom sveta poznati srednjovekovni manastir i Crkva doveli pred svr&scaron;en čin do kog se do&scaron;lo kr&scaron;enjem zakona od vitalnog interesa. Odsustvo ozbiljnih incidenata u novije vreme nije posledica pobolj&scaron;anja op&scaron;te situacije, već pre svega posledica efikasnosti i značaja prisustva KFOR-a oko ovog manastira koji je sa Pećkom Patrijar&scaron;ijom, Gračanicom i Bogorodicom Ljevi&scaron;kom na listi ugrožene svetske kulturne ba&scaron;tine jo&scaron; od 2005. godine.Dodatnu zabrinutost Eparhije izazivaju i diskriminatorne mere i najave koje mogu ugroziti rad zdravstvenih, obrazovnih i socijalnih ustanova u srpskim većinskim sredinama, kao i pravo zaposlenih i korisnika tih ustanova da ostanu u svojim domovima i nastave normalan život. Zatvaranje ili onemogućavanje rada ovih ustanova koje su od ključnog značaja za srpski narod direktno pogađa stare i bolesne osobe, decu, studente i porodice. I izve&scaron;taji Evropske komisije ukazali su da su nekoordinisane mere prema ustanovama koje funkcioni&scaron;u u srpskim sredinama ograničile pristup osnovnim uslugama i dodatno umanjile poverenje lokalnog stanovni&scaron;tva. Uz sprovođenje spornog zakona o strancima kojim su mnogi Srbi koji žive na ovom prostoru ili su ovde rođeni i prinuđeni na egzodus i progla&scaron;avaju se automatski strancima, stvara se atmosfera u kojoj se srpskom narodu &scaron;alje direktna poruka da nije poželjan i da treba da se iseli ili potpuno pristane da izgubi svoj identitet, istoriju i prava.Sve ovo prati kontinuirano slabljenje prava koja su Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi garantovana Aneksom V Ahtisarijevog plana i zakonima koji su iz njega proiza&scaron;li. Prava na upravljanje, pristup, obnovu i za&scaron;titu crkvene imovine nisu privremene povlastice koje se mogu proizvoljno sužavati ili drugačije tumačiti u zavisnosti od političkih okolnosti. Ona predstavljaju pravne garancije bez kojih nema ni verske slobode, ni za&scaron;tite kulturnog nasleđa, ni verodostojnog multietničkog poretka.&Scaron;tavi&scaron;e, pona&scaron;anje kosovskih institucija, koje je kulminiralo u svom intenzitetu u poslednjih nekoliko godina, u potpunosti opravdava ne samo čvrsto sprovođenje za&scaron;titnih mehanizama, već i hitnost re&scaron;avanja statusa SPC u skladu sa sporazumima iz Brisela, kako bi se u najmanju ruku Crkvi vratila preko potrebna za&scaron;tita.Institucionalni pritisak od strane kosovskih institucija prati i zabrinjavajuća atmosfera u delu kosovskih medija, u kojima se Srpska Pravoslavna Crkva predstavlja kao tuđ, politički nepoželjan ili istorijski nelegitiman činilac i javno se negira identitet srpske duhovne i kulturne ba&scaron;tine. Javni nekažnjeni pozivi na ru&scaron;enje ili prenamenu hramova, osporavanje crkvene imovine i predstavljanje sve&scaron;tenstva, mona&scaron;tva i vernika kao bezbednosnog problema dodatno podstiču nepoverenje i stvaraju dru&scaron;tvenu klimu progona i kolektivne krivice na etničkoj osnovi.Prostor na Internetu je preplavljen koordinisanim radom naloga koji negiraju istorijski neupitne činjenice, najvulgarnije pozivivaju na nano&scaron;enje zla SPC i njenim pripadnicima, kao i veličanjem lica koja urade bilo &scaron;ta na &scaron;tetu Crkve ili srpskog naroda. Time se među mlađim generacijama ubrzano gradi animozitet prema svemu srpskom i povećava rizik od nasilja.Nažalost, ovakvo dru&scaron;tvo na Kosovu je daleko od evropskih vrednosti i izgradnje tolerantnog i multikulturnogdru&scaron;tva, iako smo u to bili uveravani od strane međunarodne zajednice kada je jedan broj zemalja priznao Kosovo. Upravo zato, očekujemo i javne reakcije i za&scaron;titu od strane iste te međunarodne zajednice, jer smo na vreme upozoravali na mogućnost stvaranja upravo ovakvog dru&scaron;tva i sistema.Nadamo se i molimo se da međunarodna zajednica ne dopusti ovakav ishod i da se njene reakcije neće zavr&scaron;iti na verbalnim notama bez javne reakcije, već će pokrenuti i konkretne mehanizme kako bi pokazala kakvo je dru&scaron;tvo prihvatljivo u Evropi dvadeset i prvog veka. Odnos kosovskih institucija prema Srbima predstavlja ozbiljan faktor nestabilnosti i ohrabrenja za slične modele pona&scaron;anja na drugim prostorima i zato ovi problemi imaju &scaron;iru regionalnu dimenziju.Eparhija ra&scaron;ko-prizrenska godinama je nastojala da ničim ne doprinosi zapaljivoj retorici i zalaže se za prava svih građana. Sve probleme smo iznosili odgovorno, u neposrednim razgovorima sa međunarodnim predstavnicima i, kada je bilo moguće, sa kosovskim institucijama. Na&scaron;a uzdržanost, međutim, ne sme biti pogre&scaron;no protumačena kao indiferentno prihvatanje postojećeg stanja u kome smo svedoci sistematske erozije na&scaron;ih prava. Kada se problemi ponavljaju, kada dogovori ne donose promenu na terenu i kada posle svakog upozorenja slede novi i intenzivniji pritisci, Crkva ima dužnost da podigne svoj glas.Stvarnost na terenu je u dubokom raskoraku sa zvaničnom slikom o bezbednom i ravnopravnom životu svih zajednica. Kosovo se u institucionalnom i javnom životu sve vi&scaron;e oblikuje bez stvarnog uče&scaron;ća i poverenja srpske zajednice, kao etnički albansko dru&scaron;tvo, suprotno proklamovanom multietničkom karakteru njegovog pravnog poretka. Ne može se govoriti o uspe&scaron;nom dru&scaron;tvu ako jedna zajednica živi pod kontinuiranim pritiskom i pod nametnutom kolektivnom krivicom bez mogućnosti da realno dobije za&scaron;titu od institucija.Zato pozivamo kosovske institucije da obezbede punu i jednaku primenu zakona, delotvornu istragu svih napada na crkve i srpske sredine, nesmetan pristup Crkve njenoj imovini, po&scaron;tovanje specijalnih za&scaron;titnih zona i nezavisnu kontrolu postupanja Kosovske policije u slučajevima u kojima postoje dokumentovani navodi o prekoračenju ovla&scaron;ćenja, ponižavanju ili etnički selektivnom postupanju. Policija mora da &scaron;titi zakon, ali i da svojim postupanjem pokaže da zakon važi jednako za sve.Istovremeno pozivamo međunarodnu zajednicu da ne smanjuje svoje diplomatsko i bezbednosno prisustvo i angažovanje u trenutku kada je međuetničko poverenje na najnižem nivou, a mehanizmi institucionalne za&scaron;tite bez ikakvog efekta.Prisustvo KFOR-a, uključujući neposrednu za&scaron;titu manastira Visoki Dečani, kao i njegovo vidljivo bezbednosno i civilno-vojno delovanje u osetljivim i izolovanim srpskim sredinama, ostaje od su&scaron;tinske važnosti. Ukidanje ili smanjenje postojećeg režima međunarodne za&scaron;tite koje se najavljuje može da bude ogroman faktor jačanja dalje nestabilnosti i ohrabrenje ekstremnim krugovima da nastave sa pritiscima na srpski narod i Crkvu.Smanjenje ili ukidanjemeđunarodnog prisustva u ovakvim okolnostima ne bi bilo dokaz normalizacije, već povećanje rizika da Kosovo i Metohija ponovo postanu izvor ozbiljne nestabilnosti u celom regionu, i da se skoro nemogućim učini i proces normalizacije između Beograda i Pri&scaron;tine, koji se dodatno usporava svakim aktom pritiska na srpski narodod strane kosovskih institucija.Srpska Pravoslavna Crkva ostaje evanđelski opredeljena za mir, dijalog, vladavinu prava i dostojanstvo svakog čoveka bez obzira na etničko ili versko poreklo, ali ističe da mir ne može počivati na strahu jedne zajednice, na selektivnoj primeni zakona i diskriminaciji, niti se stabilnost u regionu može graditi sistematskim ignorisanjem problema jedne zajednice koja je već 27 godina izložena bojnim aktima nasilja, progona i pritisaka.Vladavina zakona mora da služi pravdi i životu, a ne da postane izgovor kosovskim institucijama da nastave sa pona&scaron;anjem koje direktno vodi nestanku srpskog naroda i onemogućavanju života Srpskoj pravoslavnoj crkvi koja sa svojim vernicima ovde vekovima živi.&quot;

Eparhija raško-prizrenska: "Srbi i SPC na Kosovu i Metohiji pod sve većim pritiskom"

0 Komentari