Zoran Đorđević: "Ta Amerika"

Tekst prenosimo u celosti:&quot;Svaki narod u svojoj spoljnoj politici pre ili kasnije stigne do trenutka kada vi&scaron;e nije dovoljno da zna &scaron;ta pamti, već mora da odluči &scaron;ta želi da postane. Sećanje čuva dostojanstvo, ali samo odluka otvara budućnost. U toj tački, između istorije koja nas obavezuje i vremena koje ne čeka, počinje i ozbiljna priča o odnosu Srbije i Sjedinjenih Američkih Država.Na&scaron; odnos nikada nije bio prazna stranica koju treba ispuniti lepim rečima, već složen rukopis od savezni&scaron;tava, razočaranja, uzajamnog po&scaron;tovanja i propu&scaron;tenih &scaron;ansi. Taj odnos nikada nije bio jednostavan, ali upravo zato može biti važan. Jednostavni odnosi pripadaju narodima koji nemaju zajedničku težinu, dok složeni odnosi nose i nesporazume i po&scaron;tovanje, i rane i mogućnosti. U na&scaron;oj zajedničkoj istoriji postoji Pupin, srpska zastava na Beloj kući i Halijard, ali postoje i trenuci dubokih razlika. Zato sa Amerikom ne treba govoriti ni jezikom zanosa ni jezikom inata. Zanos kvari meru, inat kvari korist. Prvi vodi u servilnost, drugi u samopovređivanje. Zrela politika ne bira samo ono čega želi da se seća, već prihvata celinu, jer samo iz cele istine može nastati celovito partnerstvo.Amerika nije samo sila, ona je sistem za pretvaranje znanja u moć, ideje u industriju, rizika u kapital, a krize u novu organizaciju. Ko je posmatra samo kao vojnu i političku težinu video je njenu senku, ali ne i njeno teži&scaron;te. Njena prava snaga nalazi se u sposobnosti da univerzitet, laboratoriju, trži&scaron;te, energetiku, odbranu i institucije spoji u isti civilizacijski obrazac. Srbija ne treba da kopira taj obrazac, niti da u njemu izgubi sebe, ali mora da razume da se budućnost vi&scaron;e ne dobija samo pregovorima, nego pristupom krugu pravila, znanja, tehnologije i za&scaron;tite. Bliskost sa Amerikom zato nije pitanje imidža, već pitanje toga kakva Srbija želi da postane.Amerika je za Srbiju važna ne zato &scaron;to od nje treba očekivati sentimentalnost, nego zato &scaron;to je ona jedan od ključnih centara sveta u kome se povezuju znanje, tehnologija, bezbednost, kapital, univerziteti i politički uticaj. Približavanje tom prostoru ne znači odricanje od sopstvenog identiteta. Naprotiv, ozbiljne države ulaze u velika partnerstva upravo zato da bi pro&scaron;irile mogućnost da sačuvaju sebe. Samopouzdanje se ne dokazuje odbijanjem saradnje, već sposobno&scaron;ću da se iz saradnje izvuče ono &scaron;to zemlju čini uređenijom, sigurnijom i snažnijom. Srbija je poslednjih godina pokazala da ume da razgovara sa različitim centrima moći, da čuva sopstvene interese i da u složenim međunarodnim okolnostima ostane vidljiva i uvažena. Takva pozicija nije mala stvar i ne treba je potcenjivati. Ali svaka dobro sačuvana pozicija dobija puni smisao tek kada se pretvori u dugoročan rezultat. Sledeći korak zato nije prekid sa dosada&scaron;njom politikom, već njeno prirodno sazrevanje: vi&scaron;e institucionalnih veza, vi&scaron;e strate&scaron;kog dijaloga, vi&scaron;e univerzitetske i naučne saradnje, vi&scaron;e zajedničkog rada u energetici, digitalnim tehnologijama, bezbednosti i obrazovanju. Najbolji odnosi između država nisu oni u kojima nema neslaganja, već oni u kojima neslaganje ne uni&scaron;tava sve ono &scaron;to može biti korisno. Srbija i Amerika ne moraju isto gledati na svako pitanje da bi zajedno gradile ono &scaron;to je važno za naredne generacije. Upravo u tome se meri diplomatska zrelost: da se o te&scaron;kim temama govori mirno i argumentovano, a da se istovremeno &scaron;iri prostor poverenja tamo gde interesi mogu da se sretnu. Zato nam nije potrebna ni idealizovana Amerika ni Amerika pretvorena u trajni predmet ljutnje. Potrebno nam je tačno razumevanje Amerike. Velika sila ne menja svoju prirodu zato &scaron;to je mi volimo ili ne volimo. Ona ostaje ono &scaron;to jeste: država interesa, institucija, moći i inovacija. Na nama je da u toj činjenici prepoznamo mogućnost, da ponudimo pouzdanost i da tražimo po&scaron;tovanje. U diplomatiji se po&scaron;tovanje ne dobija povi&scaron;enim tonom, već dosledno&scaron;ću, znanjem i sposobno&scaron;ću da partner vidi da pred sobom ima državu koja zna &scaron;ta hoće. U tome posebno mesto imaju ljudi koji umeju da približe jedan svet drugom. Pupin je upravo zato veći od spomenika koji mu podižemo. On je razumeo da između dve zemlje ne postoji samo prostor između vlada, već i prostor između univerziteta, naučnika, privrednika, umetnika, studenata i dijaspore. Takvi mostovi traju duže od političkih mandata. Oni stvaraju onu vrstu poverenja koja se ne ru&scaron;i pri prvom nesporazumu. Zrela Srbija mora da zna da kaže gde se ne slaže, a zatim da jo&scaron; odlučnije gradi sve ono u čemu se interesi podudaraju. Najbolji odnosi nisu oni bez rana, nego oni u kojima rana vi&scaron;e ne upravlja svakim sledećim potezom. Ako želimo vrhunske odnose sa Amerikom, onda moramo da ih gradimo kao sistem, a ne kao raspoloženje. To znači strate&scaron;ki dijalog, dugoročni obrazovni programi, zajednički fondovi za inovacije, snažnije povezivanje dijaspore sa Srbijom, energetska saradnja koja smanjuje ranjivost i razgovori u oblasti bezbednosti koji će povećati predvidljivost. Lideri mogu da otvore vrata, ali samo institucije mogu da obezbede da ona ostanu otvorena. Takvo partnerstvo prirodno približava Srbiju i evropskom prostoru kome pripada po geografiji, kulturi i interesima. Dublja saradnja sa Amerikom ne udaljava Srbiju od Evrope, već može da ubrza njeno uključivanje u svet pravila, standarda i sigurnosti u kome male države najvi&scaron;e dobijaju kada su pouzdane, uređene i strate&scaron;ki jasne. To nije izbor protiv bilo koga. To je izbor za veću sigurnost sopstvenog naroda.Na kraju, Srbija ne postaje ozbiljna država onda kada je velika sila pohvali, nego kada velika sila shvati da bez nje neke stvari vi&scaron;e ne može lako da zavr&scaron;i. Tu počinje pravo po&scaron;tovanje. Srbija zato ne treba da traži od Amerike ljubav, već odnos u kome će njena trezvenost biti cenjena, njena pouzdanost tražena, a njen interes dovoljno jasno oblikovan da ga drugi mogu uvažiti. Prava mera srpsko američkih odnosa neće biti u broju svečanih reči, već u tome koliko smo zajedno izgradili stvari koje će trajati i kada dana&scaron;nji akteri vi&scaron;e ne budu na sceni. Srbija danas ima retku priliku da svoje istorijsko pamćenje pretvori u politički kapital, a svoj međunarodni položaj u trajnu prednost. U voz koji se zove Amerika Srbija ne sme da uđe kao putnik koji pita kuda se ide, već kao država koja zna gde želi da stigne: u Evropsku Uniju, &scaron;iri krug bezbednosti i među uređene zemlje koje ne traže za&scaron;titu od istorije. Jer narod koji nema odredi&scaron;te postaje tuđa stanica, a država koja zna svoj cilj prestaje da bude predmet tuđih odluka i postaje činilac sopstvene budućnosti.&quot;

Zoran Đorđević: "Ta Amerika"

0 Komentari