Bojanić: Kada je profesor izabrao robiju umesto ćutanja – zato se Mihailo Đurić i danas pamti

Zbog reči je izgubio katedru, zavr&scaron;io u zatvoru i ostao jedan od najupečatljivijih primera moralne odgovornosti srpskog intelektualca. Istorija pamti mnoge profesore, akademike i naučnike. Ali samo mali broj njih ostao je upamćen zato &scaron;to je bio spreman da zbog svojih reči izgubi sve &scaron;to je godinama stvarao. Jedan od takvih bio je prof. dr Mihailo Đurić &ndash; srpski filozof, pravnik, univerzitetski profesor i akademik, čovek koji je verovao da je dužnost intelektualca da govori istinu čak i onda kada je ona opasna.Bio je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, a predavao je i na brojnim fakultetima, naučnim skupovima i seminarima u zemlji i inostranstvu. Kao redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i sekretar Odeljenja dru&scaron;tvenih nauka SANU, ostavio je dubok trag u srpskoj pravnoj i filozofskoj misli. Njegov naučni autoritet bio je priznat daleko izvan granica Srbije.Ipak, njegovo ime nije ostalo upamćeno samo po naučnim delima. Ostalo je upamćeno po hrabrosti.Početkom sedamdesetih godina, u vreme kada je komunistički sistem zahtevao jednoumlje, podani&scaron;tvo i bezuslovnu poslu&scaron;nost, Mihailo Đurić je javno upozoravao da predložene ustavne promene su&scaron;tinski menjaju položaj Srbije unutar Jugoslavije. Smatrao je da se tim procesom naru&scaron;ava ustavni položaj Srbije i pitanje autonomije Kosova i Metohije i Vojvodine i da će takva re&scaron;enja ostaviti duboke političke posledice. Ono &scaron;to su mnogi mislili u ti&scaron;ini i glumili &bdquo;gnjide&rdquo;, on je izgovorio javno.Cena je bila surova.U julu 1972. godine udaljen je sa Univerziteta, sudski gonjen i osuđen na dve godine zatvora. Kazna mu je u januaru 1973. smanjena na devet meseci, koje je i izdržao. Nije osuđen zbog nasilja, niti zbog bilo kakvog krivičnog dela u klasičnom smislu, već zbog javno iznetih ličnih stavova i kritike političkog kursa tada&scaron;nje države i tog podaničkog sistema.Njegov otpor nije se zavr&scaron;io samo na kritikama ustavnih promena. U tekstu &bdquo;Kamen razdora&ldquo;, objavljenom u časopisu Umetnost (br. 27&ndash;28, 1971), zajedno sa brojnim istaknutim javnim ličnostima, osudio je ru&scaron;enje Njego&scaron;eve kapele na Lovćenu, koje su sprovodile tada&scaron;nje crnogorske komunističke vlasti. Za mnoge Srbe ta kapela nije bila samo građevina, već simbol duhovnog i nacionalnog nasleđa koje je povezivalo Njego&scaron;evo delo, pravoslavnu tradiciju i istorijsko pamćenje naroda.To je bio period kada se neslaganje sa državnom politikom nije vodilo naučnom raspravom, već sudskim procesima. Umesto argumenata &ndash; presuda. Umesto akademske debate &ndash; zatvorska kazna. Upravo zato Mihailo Đurić ostaje jedan od najznačajnijih primera intelektualne hrabrosti u srpskoj istoriji XX veka.Njegova sudbina postavlja pitanje koje je i danas aktuelno: čemu služi intelektualac ako ćuti onda kada smatra da se donose odluke od istorijskog značaja? Univerzitet nije stvoren da proizvodi poslu&scaron;nike, već slobodne mislioce. Akademik nije pozvan da bude glas bilo koje vlasti, već savest naroda i branilac naučne istine.Mihailo Đurić nije postao veliki zato &scaron;to je bio bezgre&scaron;an ili zato &scaron;to su se svi slagali sa njegovim stavovima. Postao je veliki zato &scaron;to je bio spreman da za svoja uverenja plati ličnu cenu. Upravo u tome leži razlika između karijere i karaktera.Danas, kada su mnogi spremni da se odreknu svojih uverenja i stavova radi položaja, funkcije ili lične koristi, primer Mihaila Đurića deluje jo&scaron; snažnije.On nas podseća da se obraz ne stiče diplomama, već delima, i da je ćutanje pred nepravdom često najopasniji oblik pristajanja.Godine 1989. biva rehabilitovan i vraća se na Pravni fakultet. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda za 1990. godinu.Profesor Mihailo Đurić preminuo je 2011. godine. U znak sećanja na njegov naučni rad i moralnu postojanost, u Beogradu su mu podignuti bista u Malom Ta&scaron;majdanu i spomen-ploča u Ulici Ivana Đaje na Vračaru&hellip; za to delo, svaka čast.Vreme je pokazalo da zatvorske kazne mogu uti&scaron;ati čoveka, ali ne i ideju. Upravo zato ime Mihaila Đurića i danas živi&hellip; ne kao simbol političke prolaznosti, već kao simbol slobodne misli, lične odgovornosti i istrajnosti.Istorija će uvek pamtiti one koji su imali hrabrosti da govore onda kada je bilo najteže. A narod koji zaboravi takve ljude, rizikuje da zaboravi i vrednosti na kojima počiva njegova sloboda.

Bojanić: Kada je profesor izabrao robiju umesto ćutanja – zato se Mihailo Đurić i danas pamti

0 Komentari