Deset minuta istine: Aplauz protestanata zakucao poslednji ekser u "politiku" obojene revolucije

Tek tada ostaje pitanje koje je jedino važno &ndash; da li je taj događaj promenio političku dinamiku ili nije.Upravo zato scena u kojoj predsednik Srbije Aleksandar Vučić izlazi pred građane koji su do&scaron;li da protestuju zaslužuje mnogo ozbiljniju analizu od one koju smo gledali prethodnih dana. Nije ovde reč samo o jednom razgovoru niti o jo&scaron; jednom političkom događaju koji će za nekoliko dana biti zamenjen nekom novom temom. Reč je o trenutku koji je pokazao koliko brzo politička stvarnost može da sru&scaron;i narativ koji je mesecima pažljivo građen.Vi&scaron;e od godinu građena slika jedne SrbijePoslednjih godinu i kusur dana javni prostor bio je preplavljen slikom Srbije kao države u kojoj između vlasti i značajnog dela građana vi&scaron;e ne postoji nikakav prostor za razgovor. Iz dana u dan stvaran je utisak da su političke razlike postale nepremostive, da je dru&scaron;tvo podeljeno na dva potpuno suprotstavljena tabora i da vi&scaron;e ne postoji mogućnost da se bilo kakav sukob re&scaron;i političkim sredstvima. Takav narativ nije nastajao spontano. Građen je uporno, sistematski i sa jasnom političkom namerom da se javnost uveri kako je institucionalni dijalog zavr&scaron;ena priča i da jedino ulica može proizvesti političku promenu.Upravo zbog toga ono &scaron;to se dogodilo deluje mnogo značajnije od samog događaja.Deset minuta koji su promenili političku slikuAleksandar Vučić nije odgovorio saop&scaron;tenjem. Nije birao televizijski studio niti unapred pripremljenu publiku. Iza&scaron;ao je pred ljude koji nisu do&scaron;li da ga podrže, nego da iskažu nezadovoljstvo. Takav potez sam po sebi ne znači samo političku pobedu, ali menja prirodu političkog sukoba. Onog trenutka kada predsednik države prihvati neposredan razgovor sa ljudima koji ga kritikuju, te&scaron;ko je održati tezu da između dve strane vi&scaron;e ne postoji nikakav prostor za komunikaciju.Možda upravo zato najveći politički značaj ovog događaja ne leži u onome &scaron;to je Vučić rekao, već u reakciji ljudi koji su stajali ispred njega.Aplauz koji je promenio perspektivuJer aplauz koji se na kraju čuo nije do&scaron;ao sa partijskog skupa. Nije ga proizvela organizovana grupa pristalica. Nije reč o političkom mitingu na kojem se unapred zna kako će publika reagovati. Naprotiv. Aplauz je do&scaron;ao od dela ljudi koji su na tom mestu bili upravo zato &scaron;to imaju primedbe na vlast i koji nisu do&scaron;li da predsedniku pruže političku podr&scaron;ku, pi&scaron;e Borba.To toj reakciji daje sasvim drugačiju težinu.Ne samo zato &scaron;to nekoliko minuta razgovora može promeniti politička uverenja ljudi, već zato &scaron;to pokazuje da politička stvarnost nije onako jednostavna kako je često predstavlja opozicija. Građanin može biti nezadovoljan radom vlasti, a da istovremeno smatra ispravnim to &scaron;to je predsednik iza&scaron;ao pred njega. Može imati ozbiljne zamerke na državnu politiku, a da pritom ceni spremnost na razgovor. Upravo te nijanse najče&scaron;će izostaju iz političkih analiza, iako one mnogo vi&scaron;e govore o stvarnom raspoloženju dru&scaron;tva nego najglasnije parole.Kada propaganda poveruje sama sebiNajveća slabost svakog političkog projekta nastaje onda kada njegovi autori počnu da veruju isključivo sopstvenoj propagandi. Tada se gubi sposobnost da se prepozna stvarno raspoloženje građana. Politički protivnik prestaje da se posmatra onakav kakav jeste i počinje da se posmatra onakav kakvim ga želi prikazati sopstvena politička strategija. Upravo iz takvih pogre&scaron;nih procena nastaju najveći politički porazi.U ovom slučaju mesecima je stvarana slika predsednika koji navodno vi&scaron;e nema kontakt sa građanima i koji nije spreman da se suoči sa ljudima koji ga kritikuju.Jedan susret bio je dovoljan da se ta slika ozbiljno dovede u pitanje. Ne zato &scaron;to je re&scaron;io političku krizu, već zato &scaron;to je pokazao da stvarnost ne prati uvek unapred napisane scenarije.Možda će upravo zbog toga ovaj događaj ostati upamćen mnogo duže nego &scaron;to danas izgleda. Ne zbog nekoliko minuta razgovora, niti zbog aplauza koji je usledio na kraju, već zbog činjenice da je jo&scaron; jednom pokazao kako politički narativi opozicije mogu trajati mesecima i godinama, ali da ih ponekad jedna scena iz stvarnog života dovede u pitanje mnogo brže nego &scaron;to su njihovi autori očekivali.Jer obojene revolucije ne gube samo onda kada nestanu protesti.One gube onda kada ljudi odbiju da mrze jedni druge.A juče, između prvog zvižduka i poslednjeg aplauza, upravo se to dogodilo.Aplauz koji je usledio stavio je tačku na jo&scaron; jedan poku&scaron;aj prepisivanja tuđih, neuspe&scaron;nih geopolitičkih scenarija na srpskom tlu. Revolucija je zavr&scaron;ena i pre nego &scaron;to je počela, a njen kraj su, ironično, odjavili upravo oni koji su je najavljivali, navodi Borba.

Deset minuta istine: Aplauz protestanata zakucao poslednji ekser u "politiku" obojene revolucije

2 Komentari