Kompas: Nezavisnost Crne Gore – geopolitička pozadina i uticaj stranog faktora

Razbijanje zajedničke države Srbije i Crne Gore, koje se često pogre&scaron;no smatra zavr&scaron;nim činom rastakanja Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, od rađanja ideje do zavr&scaron;nog čina imalo je snažnu podr&scaron;ku u uticajnim stranim krugovima, pre svega na Zapadu, ali ne i isključivo u tom delu sveta. Ta podr&scaron;ka najvećim delom nije bila motivisana razmi&scaron;ljanjem o dobrobiti građana Crne Gore, koliko pronalaženjem jo&scaron; jednog načina da se zada udarac srpskim vitalnim i strate&scaron;kim interesima u na&scaron;em regionu.Upravo stoga referendum iz 2006. godine nije predstavljao kraj tog procesa, već je jedna od njegovih funkcija bilo i stvaranje uslova i atmosfere pogodne za dalje komadanje Srbije, odnosno progla&scaron;enje nezavisnosti lažne države Kosovo, manje od dve godine kasnije. &Scaron;tavi&scaron;e, kredibilni izvori tvrde da je u zapadnim centrima moći nekoliko godina pre crnogorskog referenduma razmatran scenario u kome bi Kosovo u prvoj fazi &quot;osamostaljenja&quot; dobilo status republike u okviru državne zajednice Srbija i Crne Gora, zatim da kroz promenu državnog uređenja uđe u konfederaciju sa njih dve, a da u trećoj etapi Crna Gora zatraži da napusti zajedničku državu i time otvori put i za &quot;kosovsku nezavisnost&quot;.Vraćajući svojevrsni dug stranim mentorima, tada&scaron;nje crnogorsko rukovodstvo nije dugo oklevalo da prizna tu nakaradnu kvazidržavnu tvorevinu, u čije temelje su, između ostalog, ugrađeni svi zločini terorističke organizacije Oslobodilačke vojske Kosova. Dogodilo se sve bolno suprotno od onoga o čemu je sanjao jedan od najvećih vladara Crne Gore, kralj Nikola I Petrović Njego&scaron;, kada je u zanosu nizao stihove: &quot;Onamo, &lsquo;namo&hellip; da viđu Prizren! Ta to je moje &ndash; doma ću doć&rsquo;! Starina mila tamo me zove, tu moram jednom oružan poć&rsquo;&quot;, te ovaj pesnički biser zavr&scaron;io potresnim rečima: &quot;Onamo, &lsquo;namo&hellip; za brda ona, Milo&scaron;ev, kažu, prebiva grob! Onamo pokoj dobiću du&scaron;i, kad Srbin vi&scaron;e ne bude rob.&quot;Ono &scaron;to nikako ne smemo smetnuti sa uma, podseća Kompas, i čega se odgovorni predstavnici na&scaron;ih institucija, uključujući i bezbednosne, stalno moraju podsećati, jeste da čak i okupacija južne srpske pokrajine Kosovo i Metohija nije bila viđena kao kraj ovog kompleksnog i krajnje destruktivnog antisrpskog procesa. Odmah po progla&scaron;enju &quot;kosovske nezavisnosti&quot;, neki od njenih najznačajnijih stranih sponzora pokrenuli su posredstvom &scaron;iroke i razgranate mreže međunarodnih i domaćih nevladinih, medijskih i drugih organizacija i uticajnih pojedinaca, novu, intenzivniju i opasniju fazu svog decenijama dugog prikrivenog delovanja u severnoj srpskoj pokrajini Vojvodini, ulažući u to velika finansijska sredstva. Dugoročan krajnji cilj bio je istovetan. Na sreću, njegovo ispunjenje svaki put je zavr&scaron;eno neuspehom.Specijalizovani arhivi brojnih obave&scaron;tajno-bezbednosnih službi &scaron;irom regiona i sveta, uključujući i na&scaron;e, ostaće trajno nedostupni za &scaron;iru javnost, zbog čega će mnoge bitne epizode, relevantni učesnici i njihovi dubinski tajni i, povr&scaron;no gledano, javni postupci ostati nedovoljno osvetljeni i obja&scaron;njeniPosebno je značajno istaći da su &quot;izvođači radova&quot; među tzv. vojvođanskim autonoma&scaron;ima, a zapravo istinskim separatistima, bili i jo&scaron; uvek su, fascinirani &quot;likom i delom&quot; nekada&scaron;njeg neprikosnovenog crnogorskog vlastodr&scaron;ca Mila Đukanovića, kome su zdu&scaron;no pružali podr&scaron;ku u svim njegovim aktivnostima usmerenim na &scaron;tetu Srba, a posebno na &scaron;tetu Srpske pravoslavne crkve (SPC). Svedoci smo da takva retorika ne izostaje ni danas, mada su im mogućnosti i konkretni dometi daleko skromniji nego pre 2020. godine.Naravno, Đukanovića je uvek odlikovala velikodu&scaron;nost prema onima koji mu na različite načine služe i nije im ostao dužan za tu podr&scaron;ku, naročito dok je njegova Demokratska partija socijalista bila na vlasti i raspolagala respektabilnim materijalnim resursima, ali i posle toga.Jo&scaron; je važnije znati i da su isti ti &quot;izvođači radova&quot; iz AP Vojvodine bili među ključnim ideolozima, pokretačima i operativcima neuspe&scaron;nog poku&scaron;aja obojene revolucije u Srbiji, započetog krajem 2024. godine. Nije te&scaron;ko zaključiti kako su na to gledali i &scaron;ta danas o tome misle njihovi saveznici iz Crne Gore.Međutim, nije uvek bilo tako u savremenoj Crnoj Gori. Đukanović je u početku reaktiviranja ideje o nezavisnosti posle poznatih zbivanja na tlu biv&scaron;e SFRJ sa početka devedesetih godina pro&scaron;log veka, kao premijer, uz crnogorskog predsednika, pokojnog Momira Bulatovića, bio predvodnik prosrpske opcije koja je tesno sarađivala sa tada&scaron;njim predsednikom Srbije, pokojnim Slobodanom Milo&scaron;evićem i dala veliki doprinos da u martu 1992. godine, kada je održan prvi referendum o crnogorskoj nezavisnosti, gotovo 96% glasača (na izlaznost koja je dostigla 66%) podrži ostanak Crne Gore u zajedničkoj državi sa Srbijom, nakon čega je u aprilu iste godine formirana SR Jugoslavija. Uz to, zanimljivo je podsetiti se primera u kojima se Đukanović tada javno divio Milo&scaron;eviću.Takav razvoj prilika se nije uklapao u planove stranog faktora za region Zapadnog Balkana, pa su pokrenute opsežne i složene političke, diplomatske, obave&scaron;tajne i subverzivne operacije, kako bi se situacija na terenu preokrenula u njihovu korist. Jedna od tih operacija je podrazumevala i skaradno i potpuno nekanonsko formiranje tzv. Crnogorske pravoslavne crkve (CPC) kao lažne &quot;alternativne&quot; verske institucije suprotstavljene SPC, na čelu sa opskurnim ličnostima čiji motivi i profili ne zavređuju dublje analize.Nakon toga, usledio je perfidan poku&scaron;aj eliminacije termina &quot;srpska&quot; u nazivu SPC u javnoj upotrebi, umesto čega je tendenciozno i manipulativno insistirano na odrednici &quot;Pravoslavna mitropolija crnogorsko-primorska&quot;, a potom i na krajnje malicioznom i netačnom nazivu &quot;Crkva Srbije&quot;, &scaron;to se čini sve do danas na pežorativan i omalovažavajući način. Elementi propagandno-subverzivnog delovanja, sa odlikama psiholo&scaron;kog i hibridnog ratovanja, svojstvenog ofanzivnom nastupu obave&scaron;tajnih službi, ovde su vi&scaron;e nego očigledni.Optimizam uliva činjenica da i posle decenija snažne podr&scaron;ke biv&scaron;ih crnogorskih vlasti, CPC ostaje beznačajna sekta koja ne može da motivi&scaron;e &scaron;ire dru&scaron;tvene krugove u Crnoj Gori na antisrpsko ekstremističko delovanje, &scaron;to su najjasnije pokazali međusobno povezani politički procesi i dru&scaron;tveni događaji iz 2019. i 2020. godine, uključujući i uporna i vi&scaron;e nego delotvorna litijska okupljanja vernika SPC, navodi Kompas.Mnogo direktniji od dubinskog, strpljivog i ponekad te&scaron;ko vidljivog upliva u duhovnu sferu, bio je pristup stranog faktora u preoblikovanju Đukanovićevog političkog profila i ideolo&scaron;kog usmerenja. Upućeni krugovi to vide kao direktnu posledicu žestokog pritiska, uz pretnju pokretanjem međunarodnih krivičnih postupaka protiv njega zbog uče&scaron;ća u organizaciji kriminalnih aktivnosti, koje su se prevashodno odnosile na &scaron;verc cigareta prema Italiji i posledičnog pranja enormnih količina novca u Crnoj Gori i inostranstvu.Potpuni zaokret je tako krenuo 1996. godine, a su&scaron;tinski je zaokružen sa protekom jedne decenije, vremenskog perioda koji je često bio potreban i za okončanje drugih važnih geopolitičkih procesa u na&scaron;em regionu, ali i &scaron;irom sveta. Intrigantno je i saznanje da odbacivanje pomenutih optužbi za kriminalno delovanje u međunarodnim razmerama vremenski u određenoj meri koincidira sa procesom jačanja &quot;međunarodnog položaja&quot; lažne države Kosovo.O pripremama referenduma, izbornom inženjeringu i manipulacijama, obezbeđivanju novca za realizaciju ove operacije, potpunom vezivanju crnogorskih vlasti za američku stranu, saradnji podgoričkih vlasti sa kosovskim Albancima i zvaničnim Zagrebom, ali i sa Ruskom Federacijom, stvaranju svih potrebnih uslova da rezultat bude povoljan isključivo po interese Đukanovićevog režima i njegovih saveznika u svetu, reakcijama domaće i međunarodne javnosti, bilo je i biće napisano jo&scaron; mnogo toga, verodostojnog, &quot;romansiranog&quot;, pa i potpuno falsifikovanog.Logično je da proces koji po svemu ima istorijski karakter iznedri i brojne značajne ili manje bitne, pa čak i komične, ali javnosti dopadljive aktere koji će, najče&scaron;će vođeni ličnim motivima i željom da istoj toj javnosti pruže pozitivnu predstavu o sebi, ponuditi jednu ili vi&scaron;e verzija istine ili &quot;istine&quot;. Ne treba zaboraviti da su čak i neki od glavnih &quot;autoriteta&quot; regionalnog podzemlja, odnosno vođe međunarodnih organizovanih kriminalnih grupa, javno isticale pomoć koju su pružili da referendum prođe onako kako je pro&scaron;ao. Pored eksponenata tzv. albanske mafije, reč je i o autohtonim kriminalnim klanovima poteklim na tlu Crne Gore, čije naslednike danas predstavljaju kavački i &scaron;kaljarski klan, navodi Kompas.Osim toga, specijalizovani arhivi brojnih obave&scaron;tajno-bezbednosnih službi &scaron;irom regiona i sveta, uključujući i na&scaron;e, ostaće trajno nedostupni za &scaron;iru javnost, uključujući i naučne istraživače i radoznale amatere, zbog čega će mnoge bitne epizode, relevantni učesnici i njihovi dubinski tajni i, povr&scaron;no gledano, javni postupci ostati nedovoljno osvetljeni i obja&scaron;njeni. Za pojedine od njih, razlike u onome &scaron;to je poznato javnosti i onome &scaron;to se zaista dogodilo, a &scaron;to službe imaju dokumentovano, poprimaju čak &scaron;okantne forme, i u pozitivnom, i u negativnom smislu.Jedna od najinteresantnijih i najvažnijih dimenzija ove složene teme tiče se i pitanja ko su bili ključni strani akteri. Iako jo&scaron; uvek nisu (a izvesno je i da iz već pomenutih razloga nikada neće biti) obelodanjeni svi detalji, može se formirati dovoljno jasna i precizna slika o tome ko je i kakva ovla&scaron;ćenja i zadatke imao. Sve &scaron;to do sada znamo jeste da je jedno od centralnih i javno eksponiranih mesta zauzimao &scaron;panski političar i generalni sekretar NATO tokom agresije na SR Jugoslaviju 1999. godine Havijer Solana, koji se u vreme izlaska Crne Gore iz državne zajednice nalazio na mestu visokog predstavnika za spoljnu i bezbednosnu politiku EU. Ne uvek naklonjen i blag prema Đukanoviću, Solana je u kratkom vremenskom periodu od svega nekoliko godina imao istaknutu neslavnu ulogu u dva snažna udarca na Srbiju i srpstvo, od kojih je prvi bio vojne, a drugi nevojne prirode, pri čemu su oba imala izraženu komponentu hibridnog ratovanja, o čemu bi se mogli napisati tomovi knjiga.Uz Solanu, tu je bio i slovački diplomata Miroslav Lajčak, tada&scaron;nji specijalni izaslanik EU za nadgledanje i posredovanje u procesu referenduma u Crnoj Gori, koji je imao zadatak da bude direktna veza između Solane i Podgorice. Istaknutu i, prema onome &scaron;to do sada znamo o tome, negativnu ulogu u procesima imao je i drugi slovački diplomata Franti&scaron;ek Lipka, koji je sa mesta predsednika Republičke referendumske komisije u Crnoj Gori pristrasno i vođen ne ba&scaron; uzvi&scaron;enim idealima, dao snažan podstrek konačnom ishodu referenduma. Opipljivu podr&scaron;ku Đukanoviću i njegovom režimu u odvajanju od Srbije pružao je svojevremeno i tada&scaron;nji &scaron;ef Misije Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) u Beogradu, italijanski diplomata Mauricio Masari.Spisak stranih zvaničnika koji su igrali aktivne role u epizodi sa crnogorskim referendumom sa ovih nekoliko imena nikako nije iscrpljen. Pojedini od znanih i neznanih kreatora tih događaja bogato su nagrađeni od novih &quot;gospodara Crne Gore&quot;, zbog čega su na sebe rado uzeli da budu i lobisti njihovih interesa u inostranstvu. Neki od njih su to i danas. Pri tome njima nisu deljene &quot;evropske i demokratske vrednosti&ldquo;&quot;, već luksuzne nekretnine, krupne svote novca, &quot;izmi&scaron;ljena&quot; radna mesta i obezbeđivani drugi uslovi za upražnjavanje različitih poroka i ljudskih slabosti.Dvadeset godina posle referenduma i &scaron;est godina posle pada sa vlasti Mila Đukanovića i njegovog režima, oko 33% stanovnika Crne Gore čine Srbi, 71% građana Crne Gore izja&scaron;njavaju se kao pravoslavni hri&scaron;ćani, pri čemu se rađaju, kr&scaron;tavaju, venčavaju, odgajaju decu i umiru kao vernici SPC. Srpski jezik kao maternji označava ubedljiva većina od preko 43% ukupnog broja stanovnika. Vrlo je moguće da će ti procenti u budućnosti samo rasti. Postoji mnogo načina da se tekst efektno zavr&scaron;i, ali mislim da ove brojke predstavljaju najbolji, pi&scaron;e Željski.

Kompas: Nezavisnost Crne Gore – geopolitička pozadina i uticaj stranog faktora

0 Komentari