Ćirjaković za "Kompas": "Naličje policentričnog srpstva"

Na&scaron;e nacionalne elite se te&scaron;ko nose sa srpskom policentrično&scaron;ću. Zavodljiva misao Samjuela Hantingtona je osnažila njihovu sklonost da pojednostave sliku srpstva, potcene različitosti unutar pravoslavne civilizacije i nekritički posmatraju njenu različitost u odnosu na zapadnu, koja je od kraja Drugog svetskog rata postala neočekivano jedinstvena.Jednodimenziono, hantingtonovsko shvatanje civilizacija je doprinelo učvr&scaron;ćivanju osiroma&scaron;enog shvatanja srpstva i ignorisanja složenosti civilizacijskih lokacija u koje nas je ugurala istorija obeležena izme&scaron;tanjima. Ona su Srbe vodila preko najvi&scaron;e unutarevropske barijere, koja prati Savu i Dunav i predstavlja vi&scaron;u civilizacijsku branu od međukontinentalne granice, koju čine Mramorno more, Bosfor i Dardaneli. Hantingtonova teorija je gurnula u drugi plan i prirodu razlika između pravoslavnih zemalja. Davno je to uočio istoričar Predrag Marković, iako pravoslavna, Rusija je u Srbiji bila vektor pozapadnjačenja. Rusko evroazijstvo je mnogo bliže zapadnosti nego srpsko drugovropejstvo, prokazano i u samoj Srbiji, ne samo na slučajno srpskoj levici &ndash; iznad svega zato &scaron;to je preoblikovano osmanskim uticajima. Srpska istorija je poni&scaron;tila značaj geografije i učinila je da Beograd, civilizacijski, postane &quot;istok&quot; Moskve.U Srbiji je najekstremnija &quot;plemenska&quot; komponenta &quot;dinarskog&quot; suprematizma, uspostavljena u sklopu vi&scaron;evekovnog unutarsrpskog kretanja koje je korisno posmatrati kao &quot;naseljenički kolonijalizam&quot; dugog trajanjaTo je važan razlog za&scaron;to Rusija nije ostala samo srpska &quot;majka&quot; već su vodeće ruske elite &quot;prihranjivale&quot; srpski samoprezir. Iz ugla najuticajnijih stručnjaka za Balkan u Ruskoj akademiji &ndash; ovde nije bilo ni većeg ni veće od Latinke Perović. Odnos dominantne ruske elite prema srpstvu i modernosti Srbije ne razlikuje se od odnosa majke &quot;Druge Srbije&quot; i političke komesarke srpskog auto&scaron;ovinizma. To je jedna od neprijatnih činjenica koje je na srpskoj desnici Hantingtonova misao gurnula u jo&scaron; dublji zapećak.Njena popularnost među ponosno srpskim elitama je ohrabrivala ignorisanje raselina koje su smestile unutar kako srpstva tako i same Srbije, njegove sistematski klevetane matice. Upadljiva je sklonost intelektualca koji je postao nacionalistička &quot;ikebana&quot; slučajno srpske obojene revolucije da, s jedne strane, omalovaži različitosti unutar srpstva, i svede ih na &quot;regionalizam&quot;, i, s druge, da pluralizam srpskoti koji se smestio ispod jedinstvenog identitetskog krova gurne pod tepih &quot;kontaktne kulture&quot;.Srpski kulturni obrasciNije bez posledica ni iluzija da je o &quot;srpskom kulturnom obrascu&quot; potrebno razmi&scaron;ljati u jednini. U stvarnosti, broj podjednako srpskih kulturnih obrazaca jednak je broju živih centara srpske policentričnosti. Zato se o kulturnom obrascu, koji se ovde uporno brka sa kulturnim identitetom, može govoriti samo kao o njihovom zajedničkom sadržaocu. Ono &scaron;to različite srpske kulturne obrasce čini srpskim jeste činjenica da su to kulturni obrasci ljudi koji se osećaju kao Srbi. Zato će oni, u centrima srpske policentričnosti u kojima Srbi žive sa drugim zajednicama u nepodeljenim dru&scaron;tvima, biti jako slični, ili isti, kao kulturni obrasci ne-Srba sa kojima su bivali socijalizovani. Treći suprematizam u Vojvodini je elitistički. On je poražavajuće često upadljiva odlika pripadnika &quot;prosvećenih&quot; staleža, posebno otuđenih &quot;meritokrata&quot; koji veruju ne samo da ni&scaron;ta ne duguju Srbiji već da ih srpstvo davi.Iako je, naravno, pravoslavlje identitetski jako važno, često ključno, ono je sekundarno kada razmi&scaron;ljamo o kulturnim obrascima Srba. Koliko je malo važno nekada se videlo u Zagrebu, a danas se jo&scaron; bolje vidi u Podgorici. Jednostavno, tamo su (etnički) Srbi i Crnogorci &quot;isti ljudi&quot;. Sva razlika između njih staje u lično osećanje nacionalne pripadnosti. Nažalost, različito samorazumevanje je postalo važnije od svih istosti.Ono &scaron;to je ključno, i jako lo&scaron;e, civilizacijske različitosti koje su smestile unutar srpstva su shvatane hijerarhijske, i to po dva osnova. &quot;Na dnu&quot; obe zami&scaron;ljene hijerarhije se nalazi najveći deo Srbije, koji je vekovima bio pod okupacijom Osmanlija. Okrutna osmanska vladavina je bila transformativna, nalik kolonijalnoj, i pretvorila se u jedan od ključnih oblikotvornih činilaca srpstva kakvo postoji južno od Save i Dunava.Dobili smo dva srpska &quot;suprematizma&quot;, bitno različita i po dru&scaron;tvenim posledicama i po svojoj logici, da bi se iz jednog od njih u Beogradu razvio treći. Suprematizam je pojam koji se danas koristi kako bi bila istaknuta sklonost jedne grupe ljudi da poveruju da su superiorni u odnosu na druge, sa kojima dele važne identitetske repere. Kada govorimo o srpstvu, to znači da su podložni da poveruju da su, ako ne ba&scaron; nad-ljudi, onda nad-Srbi. Srpski suprematizmi su vezani ili za prostore koji su manje orijentalizovani ili za odnos prema &quot;učenosti&quot;. Jedan je &quot;dinarski&quot;, delom &quot;plemenski&quot;, drugi je &quot;habzbur&scaron;ki&quot;, dok je treći, derivativni, elitistički. On je neodvojiv od načina kako je dositejev&scaron;tina &quot;kolonizovala&quot; umove srpskih elita, i učinila ih sklonim samopreziru i samoporicanju. Pečat koji su Osmanlije ovde utisnule, pretvoriv&scaron;i najveći Srbije u jedno od orijentalnih dru&scaron;tava u Evropi, pogodovao je falsifikovanju dve unutar srpske hijerarhije. Jedna, koja &quot;na vrh&quot; postavlja Srbe u Crnoj Gori, u su&scaron;tini je rasistička. Druga, koja &quot;na vrh&quot; postavlja &quot;habzbur&scaron;ke&quot; Srbe, ne samo u Vojvodini već, nekada, i u Zagrebu i drugim velikim gradovima u Hrvatskoj koji vi&scaron;e nisu srpski, jeste kultur-rasistička.Mentaliteti nasuprot identitetaU Srbiji je najekstremnija &quot;plemenska&quot; komponenta &quot;dinarskog&quot; suprematizma, uspostavljena u sklopu vi&scaron;evekovnog unutarsrpskog kretanja koje je korisno posmatrati kao &quot;naseljenički kolonijalizam&quot; dugog trajanja. Nije malo crnogorskih Srba odnosno Srba-Crnogoraca koji su postali skloni da posmatraju Srbijance na način kako su navodno &quot;inferiorni&quot; urođenici shvatani u zapadnim kolonijama, na primer u Alžiru i Keniji, kao i da vide Srbiju, i sve u njoj, kao &quot;plen&quot; koji im pripada kao &quot;superiornim&quot; Srbima. Tu treba imati u vidu da je uticaj osmanske vladavine u Crnoj Gori, glavnom vrelu ovog srpskog suprematizma, bio mnogo &quot;plići&quot; nego u Srbiji, iako je vodio islamizaciji dela stanovni&scaron;tva. Osmanlije su bitno manje uticale na kulturne obrasce odnosno mentalitete gor&scaron;tačkih plemenskih dru&scaron;tava, u Aziji (u Jemenu) koliko i Evropi (Malisori i Crnogorci). S mukom su vladali tim prostorima &ndash; kao i Britanci Avganistanom, koji je deo iste gor&scaron;tačke odnosno montanjarske &quot;ekumene&quot;. Da bih istakao prirodu unutarsrpskih razlika koje su pogodovala verovanju u superiornost &quot;plemenske&quot; grane srpstva, kada govorim o Srbima u Crnoj Gori stalno ističem da je njihov kulturni obrazac, nalik albanskom, važan koliko i njihov srpski identitet. Su&scaron;tina policentričnosti, svake pa i srpske, tiče se velikog značaja različitosti unutar istog. Pripadnici dve &quot;grane&quot; srpstva, &quot;plemenske&quot; i &quot;habzbur&scaron;ke&quot;, skloni su da vide sebe kao najbolje i najvrednije Srbe, dok razlike između ta dva suprematizma postaju jasnije kada posmatramo kako vide navodnu srbijansku &quot;inferiornost&quot;, &quot;slabost&quot;, &quot;zaostalost&quot;&hellip; Srpska policentričnost, originalno uslovljena geografijom, zatim vekovima osnaživana istorijom, koja je seobama uvećala broj srpskih &quot;centara&quot; i značajno usložnila policentričnost srpstva, koja je po sebi teret, na kraju je cementirana uspostavljanjem nacionalnih država ne-Srba &ndash; koji su skloni da defini&scaron;u sebe kao negativ Srba. U Crnoj Gori Mila Đukanovića je postala jo&scaron; transparentnija stara sklonost izgradnji i &quot;dograđivanju&quot; mlađih balkanskih nacija, i pratećem državograditeljstvu pod patronatom NATO pakta, natopljena samorazumevanjem &ndash; mi smo ono &scaron;to Srbi nisu.Đukanović i mitropolit Amfilohije su, ponekad zajedničkim snagama, osnažili dva samopoimanja koja su zanemarljive razlike, i rastući animozitet, smestile pod dva identitetska ki&scaron;obrana. Lak&scaron;e je razumeti prirodu jaza ako razmi&scaron;ljamo o neizrečenoj potki dva samorazumevanja: rastući broj Slučajno pravoslavnih Hrvata sa albanskim mentalitetom&quot; nasuprot manjine Ponosno pravoslavnih Srba sa albanskim mentalitetom. Etnogeneza &quot;Milogoraca&quot; rasrbljivljem Srba je važan razlog za&scaron;to u Crnoj Gori nema srpskog auto&scaron;ovinizma. Oni koji su mu bili skloni, postali su (etnički) Crnogorci i zato mogu biti samo antisrpski &scaron;ovinisti. Imam utisak da ih je sve vi&scaron;e. Du&scaron;egupke srpstvaOd početka druge, slučajno srpske obojene revolucije novembra 2024. godine, slično (samo)razumevanje je ponovo sve prisutnije u Vojvodini, iako, za sada, nije praćeno (etno)genezom nove nacije (Srba) &quot;Vojvođana&quot;. Ono kaže &ndash; mi smo ono &scaron;to &quot;Srbijanci&quot; nisu. &quot;Kulturni&quot;, &quot;civilizovani&quot;, &quot;pravi&quot; Evropljani&hellip; u zapadnocentričnoj jednini.Koliko je policentričnost težak teret danas se najbolje vidi ba&scaron; u Vojvodini. U nju se smestila jedna &ndash; nažalost ne i jedina &ndash; &quot;du&scaron;egupka&quot; srpstva. Kako je do&scaron;lo do toga? Koje su snage, sem Zapada, titoizma i priključenija, doprinele ovom poražavajućem ishodu?U Vojvodini, u sinergiji, deluju sva tri srpska suprematizma.Dinarski je stigao &quot;vozovima bez voznog reda&quot; kao udarna pesnica &quot;osme ofanzive&quot; &ndash; zajedno sa svojim crnogorskim, hercegovačkim, ličkim i drugim kraji&scaron;kim &quot;domaćinima&quot;. On je civilizacijski, ali vitalistički i impulsivan, i zato žestok. Pije se sa majčinim mlekom, ne samo u Crnoj Gori u kojoj je najže&scaron;ći, pri tome ponosno plemenski, i ne priznaje (novouspstavljenu) etničku podelu na Srbe i Crnogorce. &quot;Vozovi bez voznog reda&quot; su taj žilavi mentalitet, koji je u stanju da sebi potčini okruženje u koje je izme&scaron;ten, preneli u Vojvodinu. Ako ga ignori&scaron;emo, nije moguće razumeti erupcije mržnje i besa kojima je bila obeležena slučajno srpska obojena revolucija, čiji je epicentar bio u Novom Sadu. Tu treba imati u vidu i da Vojvodina, ne samo zbog političkog poraza autonoma&scaron;a koji su se razmahali u &quot;toplom krilu&quot; Bojana Pajtića, predstavlja najvažniji unutra&scaron;njopolitički uspeh Aleksandra Vučića.Drugi suprematizam je, takođe, civilizacijski, ali nije vitalistički i zato je &quot;pitomiji&quot;. Ako Vojvodinu posmatramo kao &quot;petrijevu posudu&quot;, onda ovaj neupadljivi, potmuli srpski suprematizam, izdanak njene mitelojropske, habzbur&scaron;ke pro&scaron;losti, predstavlja idealnu podlogu za &quot;uzgajanje&quot; i bujanje druga dva, mnogo destruktivnija srpska suprematizma. Odnos dominantne ruske elite prema srpstvu i modernosti Srbije ne razlikuje se od odnosa majke &quot;Druge Srbije&quot; i političke komesarke srpskog auto&scaron;ovinizmaTreći suprematizam u Vojvodini je elitistički. On je poražavajuće često upadljiva odlika pripadnika &quot;prosvećenih&quot; staleža, posebno otuđenih &quot;meritokrata&quot; koji veruju ne samo da ni&scaron;ta ne duguju Srbiji već da ih srpstvo davi. Učinio je i da ovde meritokaratija, dominacija &quot;zaslužnih&quot;, postane veće zlo od nepotizma, koji nije malo zlo.No&scaron;en dositejev&scaron;tinom, najpodmuklijim otrovom koji je proizvela srpska policentričnost, ovaj suprematizam je &quot;kolonizovao&quot; samorazumevanje elita u ostatku Srbije. Kumovao je vi&scaron;e antinarodnom nego nadnarodnom samovrednovanju &quot;učenih&quot;. Učinio je i da, mnogo pre Vojvodine, Univerzitet u Beogradu postane &quot;du&scaron;egupka&quot; srpstva. Uokviren kao sukob civilizovanosti, prljavi obračun sa Srbijom koji se u Vojvodini rasplamsao posle 5. oktobra, da bi jedno vreme utihnuo zahvaljujući Vučiću, doživeo je novi klimaks tokom godinu dana duge, slučajno srpske obojene revolucije &ndash; ukra&scaron;ene &quot;loknastim Isusom&quot; i maskirane verbalnom dijarejom Mila Lompara, moćnog začinskog nacionaliste koji se gadi živog srpstva koje ne prepoznaje u ogledalu. Malo &scaron;ta je u vezi destruktivnosti i bogomdanosti glavnih aktera poslednje obojene revolucije moguće razumeti bez uvažavanja srpske policentričnosti &ndash; i suprematizama koji su se smestili u nju. Nad budućno&scaron;ću Srbije nastavlja da se nadvija koalicija zami&scaron;ljenih srpskih nadljudi, vođenih fundamentalističkim besom. Glavna razlika je u tome da jedni veruju da treba da vladaju Srbijom, a drugi da Srbija ne treba da vlada njima.

Ćirjaković za "Kompas": "Naličje policentričnog srpstva"

0 Komentari