Mediji: Predsednik Republike i Ustavni sud

Tekst portala &quot;Politika&quot; prenosimo u celosti:Često je i konstitucionalistima (a kamoli &quot;običnim&quot; građanima) te&scaron;ko da prihvate da se u detinjstvu neke bolesti moraju preležati kako bi sazreo jedan zdrav, otporan organizam; kako su demokratska lutanja jedna neumitnost koju (zbog na&scaron;ih propalih socijalističkih eksperimenata) prolazimo sa zaka&scaron;njenjem spram zapadnih demokratija; te da svaki poku&scaron;aj &quot;presecanja Gordijevog čvora&quot; nekakvim čarobnim &scaron;tapićem najče&scaron;će u konačnici biva samo jo&scaron; jedan korak unazad. Neke stvari se prosto ne mogu ubrzati preko određene mere, ma koliko bilo na&scaron;e nestrpljenje. S druge strane, te&scaron;ko se navikavamo i na određene procedure (koje su na zapadu &quot;ne&scaron;to &scaron;to je normalno&quot;), da se pojedine stvari &quot;ne rade, jer se prosto ne rade&quot;, te u stremljenju ka onima koji su trku započeli decenijama (a neki i vekovima pre nas), zaboravljamo da se ponekad osvrnemo na puteve koje smo ipak uspe&scaron;no pro&scaron;li, pobede koje jesmo izvojevali, a slobode osvojili.Predsednik Republike, kao &scaron;ef države i jedan od dve glave na&scaron;e bicefalne izvr&scaron;ne vlasti, te Ustavni sud kao institucija najvi&scaron;eg ranga u na&scaron;em ustavnopravnom sistemu, permanentno su, i sa razlogom, u fokusu javnosti od te sada već daleke 1990. godine pa do danas. Zanimljivo je zato, u kontekstu toga gde smo, skinuti veo zaborava i podsetiti se pojedinih političkih de&scaron;avanja od pre dvadesetak godina, kao i jedne zanimljive odluke Ustavnog suda, kojoj se ove godine navr&scaron;ava jubilarnih petnaest leta.Sve je počelo 2005. godine, kad je tada&scaron;nji predsednik Srbije Boris Tadić iskoristio svoje pravo suspenzivnog veta i tek usvojeni Zakon o radu vratio Narodnoj skup&scaron;tini na ponovno odlučivanje. Povod je bio kontroverzan &ndash; predsedniku Republike je na progla&scaron;enje zakona dostavljena verzija zakonskog teksta različita od one koju su usvojili narodni poslanici. Uočene su konkretne razlike u sadržini, uključujući pogre&scaron;no unete amandmane i naknadno dodate delove teksta (npr. rečca &quot;ne&quot; koja potpuno menja smisao odredbe), a &scaron;to je sve ukazivalo na povredu zakonodavne procedure i postojanje formalne neustavnosti. Narodna skup&scaron;tina, uprkos ukazivanju na nepravilnosti, ponovo je izglasala zakon. U skladu sa svojom ustavnom obavezom, predsednik Tadić je sporni Zakon o radu proglasio, ali je odmah potom pokrenuo postupak pred Ustavnim sudom radi ocene ustavnosti spornog akta.Taj postupak pred Ustavnim sudom, međutim, oti&scaron;ao je u neočekivanom pravcu i ostao kao spomenik kontroverzne političke i ustavne prakse. Trajao je godinama, a sporni zakon je pritom sve vreme proizvodio pravno dejstvo. Krajem 2010. godine, dakle gotovo &scaron;est godina posle obraćanja predsednika predlogom za ocenu ustavnosti, Ustavni sud i dalje nije doneo odluku, već je sada pozvao predsednika da se izjasni da li &quot;ostaje pri podnetom predlogu&quot; s obrazloženjem da se u međuvremenu promenio Ustav, da je sam Zakon o radu pretrpeo vi&scaron;e izmena, te da je on &quot;već &scaron;est godina deo pravnog poretka Republike Srbije&quot;. Dakle posle &scaron;est godina od predloga (ni manje ni vi&scaron;e) predsednika Republike da se ispita ustavnost jednog akta, za koji se već u startu na osnovu javno dostupnih podataka osnovano moglo sumnjati da je neustavan, Ustavni sud je odlučio &ndash; da je najbolje da ne odlučuje.Dopisom od 31. marta 2010. godine predsednik Republike je konačno odustao i izvestio Ustavni sud da povlači svoj predlog, pa je Ustavni sud tako zvanično &quot;obavio&quot; svoj posao donev&scaron;i 2011. godine Zaključak o okončanju postupka za ocenu ustavnosti Zakona o radu. Tako je Zakon o radu, striktno formalno gledano, bio i ostao ustavno perfektan zakon, uprkos otvorenom priznanju tada&scaron;njeg predsednika Narodne skup&scaron;tine da je tekst po usvajanju naknadno menjan (&scaron;to je on pravdao &quot;tehničkim korekcijama&quot;). U pomenutom Zaključku, koji je potpisao tada&scaron;nji predsednik Ustavnog suda Dragi&scaron;a Slijepčević, svoje mi&scaron;ljenje je izdvojila sudija Bosa Nenadić, i u njemu potanko navela i obrazložila sve razloge zbog kojih je ovakva odluka Suda neprihvatljiva, kao i sve procesne radnje koje su preduzete i činjenice koje su bile utvrđene u ovom slučaju. Ovaj slučaj tako ostaje podsetnik na svu moć i nemoć Ustavnog suda, evoluciju funkcionisanja ustavnih mehanizama i sazrevanja ustavnopolitičke kulture. On je eho jednog vremena, kojeg se valja s vremena na vreme podsetiti.

Mediji: Predsednik Republike i Ustavni sud

0 Komentari