Zoran Đorđević: "Između nije pravac"

Tekt Zorana Đorđevića prenosimo u celosti:&quot;Postoji jedna zabluda koja lepo zvuči, dugo traje i skupo ko&scaron;ta: da je mudrost stajati između. Između velikih sila, između suprotnih interesa, između istorijskih vetrova, između juče i sutra. Na prvi pogled, to deluje razumno Čovek je pomislio da je najbolje ne zaletati se, ostaviti sva vrata otvorena, uzeti od svakoga po ne&scaron;to i nikome se ne zameriti previ&scaron;e. Ta logika ume da zvuči i gospodski i oprezno. Problem je samo u tome &scaron;to između nije pravac. Između je položaj. A položaj bez pravca, ako predugo traje, postaje samo bolji naziv za odlaganje odluke.Ozbiljni sistemi ne žive od toga gde se nalaze, nego čemu pripadaju. To je razlika koju mnogi ne razumeju dok je vreme mirno. U miru svi mogu da trguju. U miru svi mogu da razgovaraju sa svima. U miru i neodlučnost ume da liči na sofisticiranost. Ali svet nije uređen za neodlučne, nego za jasne. Kada dođe do ozbiljnih vremena, vi&scaron;e nije presudno ko vas je srdačno primio, nego ko sa vama dele pravila, standarde, bezbednost, kapital, tehnologiju i predstavu budućnosti. Tek tada se vidi ko je imao odnose, a ko je imao oslonacNajskuplje gre&scaron;ke ne nastaju iz slabosti. Nastaju iz samouverenosti. U onom trenutku kada neko poveruje da je njegova pozicija sama po sebi dovoljna. Kada mu se učini da će mu istorija odrediti posao strategije. Kada misli da je dovoljno biti koristan drugima, a ne postati neofodan u svetu koji se gradi. Tada oko svakog vrha počinju da se okupljaju ljudi kojima nije stalo do pravca, nego do pristupa. Oni ne pitaju &scaron;ta je ispravno, nego &scaron;ta je korisno za sledeći mesec. Ne mere dubinu puta, nego toplotu fotelje. Ne donose procenu, nego udobnost. I upravo zato postaju poželjni Jer procena ume da bude neprijatna. Komfor je uvek mek&scaron;i. Čovek se, uostalom, na dobre vesti navikne brže nego na lo&scaron;e. Lo&scaron;a vest zaboli i pokrene. Dobra uspeva. A kada dobra vest nije sasvim laž, nego me&scaron;avina stvarnosti i želja da se sve predstave skladnije nego &scaron;to jeste, ona postaje najopasniji oblik samozavarivanja. Tada se sistem vi&scaron;e ne upravlja činjenicama, nego raspoloženjem. Svaka pukotina dobija blaže reč. Svaka opomena postane nervoza. Svaka ozbiljna primedba deluje kao manjak vere. Tako se istina ne zabranjuje otvoreno, samo postane nepoželjna jer remeti ton. A kad ton postane važniji od smera, počinje pad koji spolja jo&scaron; izgleda kao red.U takvim okolnostima prvi ne odlaze nužno najslabiji, nego najkorisniji. Odlaze oni koji umeju da kažu: ovo nije stabilnost, ovo je navika; ovo nije snaga, ovo je inercija; ovo nije ravnoteža, ovo je odlaganje izbora. Takvi ljudi retko odlaze uz buku. Oni se sklone tiho, umorni od toga da budu korektiv u prostoru koji je počeo da ceni prijatnost vi&scaron;e od istine Posle njih ostaju oni koji znaju da ublaže reč, promene naziv i odlože odluku. Sistem tada izgleda uređenije nego pre, ali je zapravo ostao bez najvažnijeg instrumenta opstanka: bez kompasa. A bez kompasa ni najbolji položaj ne vrede mnogo. U svetu koji se ubrzano preuređuje, nije dovoljno imati puteve, trži&scaron;ta, mostove, veze i talenat za razgovor. Sve su to korisni alati, ali alat nije isto &scaron;to i civilizacijska orijentacija. Nije dovoljno da kroz vas prolaze tokovi robe ako kroz vas ne prolaze i tokovi znanja. Nije dovoljno da budete zanimljivi investitorima ako niste deo prostora u kome su pravo, ugovor, bezbednost i pretpostavka jači od trenutne volje pojedinca. Nije dovoljno da vas svi slu&scaron;aju ako niko sa vama ne planira naredne decenije. Budućnost se ne gradi od prolaza. Budućnost se gradi od pripadnosti. Tu je su&scaron;tina. Ozbiljne države i sistemi ne pitaju samo kako da zarade danas, nego u kom svetu žele da traju sutra. Sa kim će deliti standarde. Čijim će se univerzitetima, laboratorijama, finansijskim tokovima i za&scaron;titnim okvirima približavati. Od koga će učiti upravljanje, a ne samo retoriku. Gde će njihovi ljudi biti sigurniji, kapital mirniji, a razvoj brži. To nisu sentimentalna pitanja. To su pitanja razuma. Samo nezreo svet misli da se takve odluke donose iz ljubavi. Zreo svet zna da se donose iz tačne procene gde pravila duže traju od improvizacije.Mnogi to ne vole da čuju, jer zvuči manje romantično od velikih reči o posebnosti, istorijskoj ulozi i ponasu. Ali ponos bez oslonca lako postaje elegantno ime za samoću. A samoća nije strategija. Neko vreme može da liči na dostojanstvo. Može da deluje kao sloboda manevr Može čak i da bude korisna dok svi jo&scaron; imaju interes da vas drže u blizini. Ali kada se svet zaista podeli po linijama kapitala, tehnologije, bezbednosti i političke odgovornosti, tada se vidi razlika između onih koji su sedeli između I onih koji su na vreme razumeli kome prirodno gravitiraju.Najgore je kada se taj nedostatak pravca pokrije unutra&scaron;njom dekoracijom. Kada se pojača ton umesto sadržaja. Kada se broje aplauzi umesto savezni&scaron;tava. Kada se raspoloženje proglasi za strategiju. Kada se najbolji ljudi zamene najprijatnijima. Tada nastaje stanje koje spolja izgleda kao stabilnost, a iznutra je samo lepo raspoređen nered. U takvom stanju pristojni zaćute, ozbiljni se sklone, a najglasniji počnu da tro&scaron;e sistem kao da je njihova privatna imovina. Tu se zavr&scaron;ava svaka ozbiljna priča: ne kada nestane energije, nego kada nestane kriterijuma. Zato je možda najvažnije pitanje za svaki poredak veoma jednostavno: da li živimo od položaja ili od pravca? Da li nam je važnije da budemo svima prihvatljivi ili nekome pouzdani? Da li hoćemo da kroz nas prolazi svet ili da budemo deo sveta koji određuje pravila prolaska? Jer nije opasno kada je svet složen. Opasno je kada neko, usred složenog sveta, poveruje da se budućnost može dobiti bez opredeljenja, samo dobrim položajem i nekoliko umirujućih glasova.Na kraju, nije pitanje da li ćemo stajati između, već da li imamo snage da izaberemo pravac onda kada vi&scaron;e nema zaklona u pozi, utehe u balansu, niti vremena za odlaganje. Život ne priznaje neodlučnost kao vrlinu. I Sunce, iz dana u dan, neumorno ide ka zapadu, ne zato &scaron;to okleva, već zato &scaron;to zna svoj put. Da li je to i na&scaron; pravac? Zar to nije dovoljna opomena da ne čekamo? Sve ostalo može ličiti na mudrost samo onima koji jo&scaron; nisu shvatili da istorija, kao i život, najskuplje naplaćuje zaka&scaron;njenje.&quot;

Zoran Đorđević: "Između nije pravac"

0 Komentari