Komšiluk

Ulaz je običan, takvih ima na milione u Nemačkoj. Tamo gde su stanovi ne&scaron;to jeftiniji &ndash; a to je u ovom kraju &ndash; imena na pločicama pored dugmeta za zvono nisu pedantno jednoobrazna, kao u zgradama sa skupljim kvadratima. Obično su prelepljivana vi&scaron;e puta. Novi stanari bi jednostavno prekrili stara imena papirićem sa svojim imenom. Poneko bi se potrudio i kroz &scaron;tampač provukao jasna, ozbiljna slova na plastificiranom papiru. Neko je samo ispisao svoje ime hemijskom olovkom na običnom papiru, otrgnutom iz detetove &scaron;kolske sveske. Novi stanar bi odoka makazama izrezao papirić veličinu pločice i pored zvona zalepio svoju rukotvorinu selotejpom. Ki&scaron;a i vetar bi posle izvesnog vremena učinili svoje, novi papirić bi dobio u&scaron;i, onda bi, sa jedne strane odlepljen, neko vreme landarao na vetru, dok ne bi sasvim otpao. Kada bi stanar to primetio nalepio bi novu cedulju sa imenom. Ne zbog smisla za red, već da bi dostavljači hrane ili Amazonovih paketa znali gde da zvone.Među tim imenima je i moje. Izabrao sam karton koji se nalazi u pakovanjima odevnih predmeta, kao čuvar njihovog oblika. Izmerio sam povr&scaron;inu koja mi je na raspolaganju. Izrezao pravougaonu pločicu. Plavim flomasterom, pravilno koliko sam umeo, &scaron;tampanim slovima ispisao sam prezime poreklom iz Polimlja. Upotrebio sam lepak koji se brzo steže. Posle toga sam jedva oprao prste. Ali ime pored zvona stoji. Brano, nastavnik op&scaron;tetehničkog vaspitanja u mojoj osnovnoj &scaron;koli, dao bi mi za ovo četvorku.Stanujem na trećem spratu četvorospratnice koja je posle Drugog svetskog rata brzo podignuta u bombama razorenom Kelnu. To znači da su zidovi tanki. Zgrada se nalazi odmah do one na ćo&scaron;ku gde je u prizemlju radionica za popravku bicikala, a sa druge strane ulice je italijanska picerija.Trideset i prva adresa u životu. Ulazim u uzak i mračan hodnik. Prekidač za svetlo je skoro moj vr&scaron;njak, dugme koje mora duboko da se utisne u leži&scaron;te da bi &scaron;kljocnula rasveta. Svetla ima dovoljno da se razaberu stepenice, ali je toliko prigu&scaron;eno da ne može da se razazna adresa po&scaron;iljaoca na pismu koje vadim iz po&scaron;tanskog sandučića, sme&scaron;tenog u vertikalni niz, desno od ulaza.Na jednoj strani stepenice vode dole u podrumski mrak, koji je od one zagonetne vrste &scaron;to pla&scaron;i decu. Ali ovde dece nema. Ispred podrumskih sandučića stoji uvek sklopljena ortopedska hodalica. Siguran znak da je u ulazu neko ostareo zajedno sa zgradom.Čekaju me stepenici, njih 37. Ono &scaron;to mi je zaista od početka prijalo, a toga nisam bio potpuno svestan, jeste mustra na tim stepenicima. Starinski teraco. Nije to nikakva mozaička skupocenost. To su kamenčići. &Scaron;to crni, &scaron;to oker, uz poneki crvenkasti u tkivu glaziranog betona. Takva su bila stepeni&scaron;ta u mom detinjstvu. Svakodnevni uspon, nekada po vi&scaron;e puta, jeste dobar kondicioni trening, naročito kada nosim veliko pakovanje vode i kese iz samoposluge.Kom&scaron;ije sam upoznao uglavnom kada jedni drugima preuzimamo pakete koje svakodnevno donose DHL, Hermes ili neki drugi dostavljač. Konzumeristička solidarnost nadvladava otuđenje.Prvi stan desno, gospodin S. je rajnlađanski ljubazan i vedar. Levo je mladi par, ne mogu da procenim da li su studenti ili rade. Pred njihovim vratima je često kutija sa svežim povrćem firme koja garantuje da ne koristi pesticide. Iznad njih stanuje gospođa koja nosi naočare Rip Kirbi iza kojih vreba ledeni pogled. Na sledećem spratu &ndash; to je ispod mene &ndash; žive majka i sin. Ona je histerična, a on narkoman. Često ulaz odzvanja od njihovih glasnih svađa. Preko puta njih je devojka sa prstenovanim nosom, uvek nasmejana i ljubazna. &Scaron;to se vi&scaron;e približavam svom spratu to mi snažnije nozdrve puni miris marihuane.Momak desno od mene &ndash; simpatičan tip latinoameričkog izgleda &ndash; očigledno neprestano mota debele džointe. Ponekad mu u posetu dolazi devojka. Zajedno se smeju satima. Otkako je trava u Nemačkoj dekriminalizovana, to je normalna pojava na svakom drugom ćo&scaron;ku u kraju. U svojim dugim &scaron;etnjama udahnem taj miris onako usputno, najmanje četiri ili pet puta,.Balkonski pejzažPogled na unutra&scaron;nje dvori&scaron;te sa balkona u sebi ima ne&scaron;to od dekirkovske, bezljudne melanholije. Turski kom&scaron;ija iz zgrade levo ponekad pu&scaron;ta svog dečaka da satima &scaron;utira loptu o zid garaže. Krupna plavokosa žena za lepog vremena sedne na beton dok oko nje jurca njen kevtavi psić. Iza zida, automehaničar ponekad turira automobile. Katkad pusti muzički &scaron;und na nekom nepoznatom jeziku. Ali uglavnom je mirno.Velika kro&scaron;nja drveta iz susednog dvori&scaron;ta već je počela da lista. Ćudljivi april joj ne da da se razma&scaron;e. Čim se vreme popravi, kro&scaron;nja će postati kraljica ovog dvori&scaron;ta. Verovatno sa kom&scaron;ijama nikada neću popiti kafu ili rakiju. Ni kod njih, ni kod mene. Previ&scaron;e smo &scaron;arolika zajednica, veže nas samo situacioni interes da živimo koliko toliko neometano u svoja četiri zida.I ovde, kao i u Srbiji, zvone vam na vratima po&scaron;tari, majstori za gasne instalacije, đubretari, Jehovini svedoci. U početku sam otvarao svima, sada otvaram samo kada očekujem nekoga. Po&scaron;to nemam interfon, izađem ispred vrata i uputim dole jedno o&scaron;tro &bdquo;molim, zvonili ste kod mene&ldquo;.Nomen est omenZnam da mnogi ljudi nikada ne postave pitanje ko je bio čovek po kojem se zove ulica u kojoj žive. Ja sam odveć radoznao pa se uvek raspitam.Imena mojih ulica katkad su bila živopisna. Naročito na jugu Nemačke. U varo&scaron;i Vangen bila je to ulica Zur Wanne &ndash; Ka koritu. U Regenzburgu sam neko vreme stanovao u srcu starog grada, u Sokaku belog petla. Srednjovekovne građevine nisu imale brojeve niti nazive ulica. Ali su često imale ambleme na fasadama koji su onda služili kao znak raspoznavanja. Jedna bogata kuća nadomak Dunava zvala se &bdquo;Kod belog petla&ldquo; po kočopernom nosiocu kreste na fasadi. Posle je i ulica tako nazvana.U Berlinu sam živeo nadomak Aleksanderplaca, u ulici koju su istočnonemačke vlasti 1969. nazvale po berlinskom sajdžiji i jednom od pionira radničkog i komunističkog pokreta iz 19. veka, Jozefu Molu. Mol je zbog političkog rada bežao u London, vratio se u Nemačku revolucionarne 1848. i pao je kao republikanski vojnik u Badenskom ustanku. A u Kelnu, u biv&scaron;oj belgijskoj kasarni, u četvrti Osendorf dugo sam živeo u ulici nazvanoj po radniku u fabrici cigara i radničkom prvaku Peteru Rezeru, koji je zbog svojih ranokomunističkih ideja u 19. veku bio na robiji.Čim sam doselio u Kalk, odmah sam se zapitao ko je čovek čije ime stoji na svakom pismu koje primim. Ovaj put sam počastvovan životom u ulici koja je nazvana po Johanu Klasenu, kelnskom industrijalcu i liberalnom političaru iz iste epohe u kojoj su nastradali i Rezer i Mol. I njega je pruska vlast htela strpati u zatvor, ali je on na vreme pobegao u belgijsku varo&scaron; Vervije.Zaključujem da me u nemačkim adresama prate bizarni srednji vek i politička represija iz 19. veka.&Scaron;etnje bez krajaOvde nema parkova koji izmamljuju uzdah, ali ima lepih ulica, zanimljivih restorana, jedan bazen, sijaset prodavnica koje kao komparativnu prednost ističu poreklo vlasnika. Sirijski, bugarski, poljski, turski, italijanski specijaliteti. Ali tu su i balkanska pekara i ćevabdžinica. U biv&scaron;oj klasičnoj nemačkoj kafani sa smeđim drvenim stolovima smestila se azijska kuhinja. U sasvim mirnoj ulici je neupadljiv etiopski restoran. Zapravo jedan od najboljih u gradu. Tu je i nenadma&scaron;na libanska piletina sa ro&scaron;tilja.A iza jednog železničkog nadvožnjaka, u ulici sa radnjama koje prodaju jeftinu robu, nalazi se turski restorančić u kojem peku ribu. Ponekad navratim tamo. Otkako sam jeo ribu u Izmiru, verujem turskom umeću pripremanja ove vrste hrane. Žena koja sprema ribu jedva da govori nemački, ali je u kuhinji sjajna.Nekada su kafići sa najboljim kapućinom u kraju bili u rukama nemačkih pekara i italijanskih barova. Vremena se menjaju. Sedim ponekad u turskom lokalu koji je moderan u najboljem smislu te reči i ima odličnu kafu.Sećam se da je jednom, dok su gosti tiho razgovarali, na vrata banuo potpuno urađen tip, staklastog pogleda. Zakoračio je pravo prema toaletu i dok su se konobarica i vlasnica sna&scaron;le zaključao se unutra. Gazdarica je zvala muža. Ovaj je do&scaron;ao posle petnaestak minuta. Dugo je lupao na vrata. Urađeni tip je otvorio &ndash; spu&scaron;tenih pantalona. Gazda ga je ubedio da se obuče i izađe. Posle je gazda seo meni za sto da se izjada. Zna tipa. Kruži ujutro po okolnim lokalima i ako se dočepa toaleta &ndash; ne izlazi.I to je ovaj kraj. Beskućnici, alkoholičari i narkomani su takođe deo kom&scaron;iluka. Viđam ih prilikom dugih &scaron;etnji na klupama u parkovima, pred samoposlugama gde prose ili naprosto zamrznute na trotoaru, u razgovoru sa samim sobom. &Scaron;to ste bliže glavnoj ulici ili stanicama metroa, to ih je vi&scaron;e. Poneki ukočena pogleda fiksira tačku, nevidljivu običnim smrtnicima. Mislim da nisu oni prodali du&scaron;u đavolu, kao &scaron;to povr&scaron;no zaključuju gnevni građani. Njih samo ja&scaron;u demoni. Oni ih vide, a mi ne.&Scaron;ator božjiNeke sam stvari zavoleo na prvi pogled. Park koji je nastao na biv&scaron;em groblju. Žena na klupi čita knjigu. Misli da je sama, a dru&scaron;tvo joj prave toliko mrtvih.Obližnji biv&scaron;i manastir pretvoren je u naselje za izbeglice, osobe sa posebnim potrebama i građane. Manastirska crkva je kulturni centar.Život tako hoće.Klarise, ženski pandan mu&scaron;kom redu franjevaca, ovde su bile kod kuće. Ali monahinja vi&scaron;e nema. Iznad portala manastirske crkve stoji latinski natpis: Ecce tabernaculum dei. Evo Božijeg &scaron;atora. Otkrovenje Jovanovo kaže da će Novi Jerusalim biti večni dom Božijem narodu. Rajski &scaron;ator u večnosti. Meni se sviđa biblijsko obećanje da će im On obrisati svaku suzu iz očiju i vi&scaron;e nikad neće biti smrti, ni jada ni jauka, ni bola vi&scaron;e neće biti, jer je pro&scaron;lo ono &scaron;to je bilo pre.Tako me u mojim &scaron;etnjama krajem spopadaju metafizičke misli, jer čitam latinske nazive na zapustelim manastirskim crkvama. Pa krenem dalje.Naspram afričkog udruženja Baobab, skupi gruzijski restoran. U kafeu Orijent &ndash; ljudi orijentalnog izgleda. Prekoputa, u kafeu Humbolt, ljudi za koje bih se zakleo da su Nemci. Pasivna miroljubiva koegzistencija.Pođem li u &scaron;etnju drugim putem, na sever, pa prema zapadu vidim biv&scaron;e fabrike, pretvorene u hale za razne događaje, od pentranja na ve&scaron;tački zid do buvlje pijace. Ovaj kraj je nekada bio industrijski mravinjak. Od svega je ostao poneki usamljeni dimnjak. Poslednji uspravni simbol već upokojenog sveta.Nekada su okolnim ulicama dominirale turske i italijanske radnje. Sada su arapski berberski saloni nikli kao pečurke posle ki&scaron;e. U njima stalno ima ljudi. To me podseća na bosansko detinjstvo. Kod brice Nemanje ljudi su rado čekali na red razgovarajući o svemu i svačemu. To mi pomaže da sada razumem kulturu berbernica ovda&scaron;njih Arapa. Za razliku od običnih frizerskih salona u berberske radnje zalaze samo mu&scaron;karci.Mustafa poznaje BeogradMoj frizer se zove Mustafa. On je 2015. proveo 12 dana u Beogradu. Nije iz Sirije, ali se pridružio arapskom talasu. Kaže da je iz Emirata. Beograd mu se svideo. Ali je bio skup. I nije bilo posla. Dok Mustafa pripoveda, berbernicom se iz zvučnika razliva ugodan glas &ndash; melodična recitacija kuranskih ajeta. Brica je već deset godina u Nemačkoj. Ne ume ba&scaron; tečno da govori nemački. Ali ume da &scaron;i&scaron;a.Musti, kako ga zovu prijatelji, jedan je od mnogih koji su u ovom istorijskom radničkom kraju započeli novi život. Na pro&scaron;lim izborima u ovom kraju grada je za Levicu glasao svaki treći čovek. A za AfD tek svaki deseti. Partije levog spektra imaju dve trećine podr&scaron;ke. Nema ovde puno prostora za kapitalizaciju mržnje.Iz &scaron;etnje se vraćam uvek drugim putem. Viđao sam usput najrazličitije ljude. Devojku sa hidžabom na trotinetu &ndash; vozi i pevu&scaron;i. Staricu te&scaron;kog pogleda kako poku&scaron;ava da dohvati sok na gornjoj polici samoposluge. Mladića sa stotinama tetovaža na rukama, vratu i licu. Ljude kod kioska u majicama i trenerkama po prohladnom danu, nji&scaron;u se u ritmu turskog turbofolka. Crnkinju koja dečija kolica upotrebljava kao borbeno vozilo za prolazak kroz masu. Pankerku koja radi kao kasirka u piljari. Ljude koji glasno pričaju na &scaron;tucavom jeziku, telefonirajući u hodu sa svojima, negde na drugi kontinent.Mirisi marihuane, belog luka na maslinovom ulju, čekinja i kolonjske vode, miris proleća u mom kom&scaron;iluku.Popnem se, naposletku, uz onih 37 stepenika, izađem na balkon. Kro&scaron;nji koja se polako stapa sa sumrakom poželim laku noć. Ona mi ne&scaron;to nežno do&scaron;apne na jednom od stotinak jezika iz kom&scaron;iluka. Ne razumem je, ali shvatam &scaron;ta hoće da kaže.

Komšiluk

0 Komentari