Vedrana Rudan u nikad lošijem stanju: "Kao kostur sam prekriven kožom, kosti su mi osute metastazama"

Na svom blogu Rudan.info objavila je novu kolumnu pod naslovom &quot;Sestre&quot;, u kojoj snažno i neposredno opisuje svakodnevni život onkolo&scaron;kog pacijenta, uz poseban akcenat na posvećenost i humanost medicinskih sestara koje o obolelima brinu.U tekstu koji je snažno odjeknuo &scaron;irom regiona, Vedrana Rudan pi&scaron;e o te&scaron;kim bolovima, metastazama i osećaju gubitka dostojanstva, ali i o ženama i jednom mladiću koji, kako navodi, u tom okruženju predstavljaju jedine &quot;kockice leda&quot; sposobne da ublaže vatru bolesti.Njenu kolumnu prenosimo u nastavku:Sestre&quot;Juče sam po ko zna koji put u&scaron;la u bolnicu. Jedva sam napravila tri koraka &ndash; tri koraka su maraton za ovakve poput mene &ndash; i sru&scaron;ila se u stolicu.Uz mene se stvorila negovateljica sa kolicima i odvezla me do kreveta.Kosti su mi posute metastazama, svaka je u meni vri&scaron;tala na svoj način.Zazivala sam smrt, kao &scaron;to to već godinu i po dana redovno radim. Uzalud.Svaki lekar s kojim razgovaram ima svoj recept kako da ukloni bol. Ubice bola ili ne deluju ili deluju slabo, jer bolesnici od karcinoma uglavnom imaju i čitav niz drugih bolesti.Nezamisliv je užas umirati od raka. Lečenje je najče&scaron;će skupo i za neke od nas besmisleno, kvalitet života ne postoji, a odlaganje smrti postaje najveća kazna.U tom paklu postoje i kockice leda. One gase plamen koji ti proždire i du&scaron;u i telo.Ovo nije fraza kojom ja, bespomoćna nesrećnica, poku&scaron;avam da kupim njihovu milost.Te žene i jedan mladić su bića koja nas, bar po mom osećaju, drže u ovom besmislenom životu.Mnogi srećnici koji ovo čitate nemate pojma o čemu govorim.Izgledamo jezivo. U nas ubrizgavaju hemoterapiju i druge otrove, ali lica sestara koje nas okružuju nisu na&scaron;e ogledalo.One nam se sme&scaron;e kao da smo lepi. Drže posudu dok povraćamo, menjaju nam pelene, izbacuju na&scaron;a gov*a u WC-&scaron;olju, dok se nama okreće želudac jer ne možemo da podnesemo sopstveni smrad.Izgledam kao kostur presvučen kožom. Najmiliji me mole da ne&scaron;to pojedem, a meni se sve gadi.Pre petnaest minuta u sobu je u&scaron;la spremačica i tepajući mi kako je mane&scaron;tra &quot;lagana, ba&scaron; lagana&quot;, nagovorila me je da je progutam.Ni sama nisam mogla da verujem da sam to učinila.Noćas nisam spavala. Ne znam koliko puta je sestra bila uz mene &ndash; skidala jednu bocu, name&scaron;tala drugu, pitala me treba li mi ne&scaron;to.Često ih pitam kakve su im smene. Nikako da zapamtim, ili one nisu precizne. Stalno su u bolnici. Mnoge se usput &scaron;koluju i brinu o porodici.&quot;Kako?&quot;, pitam ih.&quot;Ne spavamo.&quot;&quot;Za&scaron;to ne pobegnete? Sestre se traže svuda.&quot;&quot;Samo ovde možemo dati sve od sebe. Samo ovde možemo pomoći onima kojima je pomoć zaista potrebna.&quot;Iskreno, ne razumem ih. Ne znam za koje bih pare, da sam zdrava, izdržala na ovom odeljenju i jednu smenu.U razvijenom svetu jedna sestra brine o pet onkolo&scaron;kih pacijenata. Kod nas sestra svoje pacijente ni ne broji.A plate? Kad se setimo da olo&scaron; u saboru već na startu dobije 4.000 evra da bi, blago rečeno, s*ao o usta&scaron;ama i četnicima, dođe ti da &scaron;majserom sredi&scaron; te &quot;časne&quot; smradove.A sestre? Koliko one zarađuju? Kada se doslovno ubiju od posla, na papiru imaju 2.200 evra, a onda i na taj &quot;astronomski&quot; iznos moraju da plate porez.Ima li u Hrvatskoj jo&scaron; jedna Dalija koja će sa istom stra&scaron;ću kojom govori o kolegama po plati i neprijateljima po stavovima, ne&scaron;to reći o hrvatskim ropkinjama koje će kad-tad dotaći i njihova čela?Sa definicijom &quot;hrvatske ropkinje&quot; moje dobre vile se nikada ne bi složile.&quot;Na&scaron; posao nije robija. To je poziv. Volimo ljude. Volimo da pomažemo&quot;, rekle su joj sestre.

Vedrana Rudan u nikad lošijem stanju: "Kao kostur sam prekriven kožom, kosti su mi osute metastazama"

4 Komentari