Zoran Ćirjaković: "Kako je pobedio obojenu revoluciju"

Tekst prenosimo u celosti: &quot;Te&scaron;ko je onima koji su prethodnih godinu dana ru&scaron;ili Aleksandra Vučića. Neretko (samo)hipnotisani, ubeđeni ne toliko da će pasti koliko da je već pao. Nije lako dočarati spoj razočaranja, frustracija i neverice koji je okovao akademsku i selebriti avangardu druge srpske obojene revolucije kada je, negde polovinom novembra, shvatila da ni Dijana Hrka, spojem svog ogromnog ličnog bola i predivo velikog jeda, nije uspela da oživi njihovu klinički mrtvu nekropolitičku pobunu &#39;krvavih &scaron;aka&#39; (i &scaron;apa).Mogu misliti koliko je te&scaron;ko kada poverujete da će, ako ga ne oborite, kraj sveta doći sutra, a onda se, godinu dana kasnije, suočite sa činjenicom da nije pao, a apokalipsa se de&scaron;ava samo u va&scaron;oj glavi. Kako li je tek onome &scaron;to je na Sajmu nudio lažnu Vučićevu knjigu &ndash; sugeri&scaron;ući da su nepobedivi. Da bi knjiga o njihovom porazu bila bela, bez teksta.Samo Vučić može da nam kaže kako je pobedio obojenu revoluciju. Ovo je tekst o tome kako su mu pomogli da ih pobedi. Trajalo je mnogo duže nego &scaron;to je očekivao, ali tako to ide sa fundamentalističkim pokretima, posebno kada su udvojeni &ndash; s jedne strane, komandne, sekularno-kosmopolitski, s druge, pe&scaron;ačke, loknasto-isusovski.SRPSKA &#39;TINA&#39;: Ne verujem da će nam Predsednik reći kako ih je porazio &ndash; čak i ako objavi knjigu &#39;Kako sam pobedio obojenu revoluciju&#39;. Srbija se nije vratila u stanje u kome je bila pre pada nadstre&scaron;nice. Nije malo onih koji čekaju sledeću nekropolitičku priliku, i znaju da se, ako je ne bude, obojene revolucije najbolje me&scaron;aju sa izborima.Ovde mnogo toga nije onako kako je bilo, ali ključne su stvari koje su ostale onakve kakve su bile. Vučić je, i dalje, ne&scaron;to kao neoliberalizam. I njemu, rečima Margaret Tačer, &#39;ne postoji alternativa&#39;. Deluje da je gotov, kriza je tu, ili stalna ili velika; ali ni&scaron;ta.To da &#39;ne postoji alternativa&#39; Vučiću i dalje važi iz oba relevantna ugla. I dovoljne većine glasača u Srbiji, &scaron;to ne znači da je ona apsolutna ili blizu apsolutne, i Zapada, koji je Srbiju opkolio, zarobio i pri tome nam stavio dvostruke bukagije &ndash; &#39;NVO sektor&#39; i &#39;Junajted medije&#39;. Da ne ulazim i ovde u okove Kumanovskog sporazuma, &#39;ustava&#39; Ustava Srbije, koji (ni)je potpisao Slobodan Milo&scaron;ević. Krovni razlog za&scaron;to nisu pobedili je ubeđenost pismenih i svezubih studentista, raznih generacija, da ovde važi &#39;država to smo mi&#39;. Pored upadljive činjenice da nisu, koju sam izrazio pomoću, trži&scaron;no obojene, klasno-starosne metafore &#39;Ortomol&#39; (7000 dinara) nasuprot &#39;Kardiopirina&#39; (350 dinara) &ndash; ovde za državu nema &#39;mi&#39;.DRŽAVA TO (NI)SU ONI: U Srbiji važi država to je &#39;On&#39;. Sem u zagradama na&scaron;e istorije, poslednja je trajala od oktobra 2000. do jula 2012. godine, kada čekamo da se pojavi &#39;On&#39;. Da li je to dobro ili lo&scaron;e je pitanje koje nekome može delovati važno, ali svako ko ga ovde postavlja je u političkom problemu.Sa tim glavnim, &#39;država to smo mi&#39; razlogom povezano je nekoliko drugih. Zapad je poverovao, mnogo vi&scaron;e nego ponosno srpski glasači, da će, takvi kakvim su se lažno predstavljali, kao nacionalisti, loknasto-isusuovski i lomparovski, ako vi&scaron;e Vučić ne bude na vlasti u Srbiji važiti &ndash; &#39;država to su Oni&#39;.Nezgodno je kada pogre&scaron;ni ljudi, oni od čije milosti u velikoj meri zavisite u zemlji koju je NATO opkolio i okovao, poveruju u va&scaron; spin namenjen domaćoj publici. U zapadnim rukama su važne alatke korisne za uspeh svake obojene revolucije, pa i ove. Na&scaron;i &#39;Lujevi&#39; su dobijali materijalnu i drugu pomoć sa Zapada &ndash; ali ne i dovoljnu. Za&scaron;to?REALPOLITIKA ANTI-PALANKE: Najvi&scaron;i državni, i ključni duboko-državni, zapadni akteri se malo toga u Evropi pla&scaron;e vi&scaron;e od srpskog nacionalizma. Putin je, naravno, glavni izuzetak, ali i važan razlog za&scaron;to je njihova fobija od srpskog nacionalizma toliko velika. &Scaron;tavi&scaron;e, malo &scaron;ta im je odbojno, gadno i odvratno kao srpski nacionalizam &ndash; svaki srpski nacionalizam.Zapad je toliko antisrpski da se njegova paranoja, ne volim žargon psihopatologije ali on nekada najbolje ilustruje veličinu i prirodu problema, ogleda u činjenici da su odavno u&scaron;ančio na Konstantinovićevom stanovi&scaron;tu, na koje je postavljena (samoprogla&scaron;ena) &#39;Druga Srbija&#39; &ndash; koje kaže da je srpski nacionalizam nacitvoran, odnosno, da je Srebrenica ne samo &#39;ime genocida&#39; već i &#39;ime srpstva&#39;.Drugim rečima, da su &#39;srpstvo&#39; i &#39;genocid&#39; sinonim. Taman sam počeo da se pitam da li, možda, preterujem, da bi mi sticaj okolnosti nedavno pokazao da je tu nemoguće preterati. Mislim da je politiku Zapada prema Srbiji (i Srbima) korisno posmatrati kao realpolitiku anti-palanke. Ili ti, probaću da je izrazim malo slikovitije, bitno je da se ne toliko &#39;srpska govna&#39; koliko Srbi shvaćeni kao govna ne prelivaju u &#39;Evropu&#39;.Tu stižemo do, za &#39;država to smo mi&#39; Lujeve, nekoliko povezanih problema.&#39;VANISH&#39; ZA OBOJENU REVOLUCIJU: Obojena revolucija je egzonim &ndash; obojeni revolucionari ga nisu dali sami sebi. Pri tome, pojam je ovde shvaćen kao pežorativan, ime neautentičnog bunta sprovedenog po zapadnoj volji. Često se gubi iz vida da bunt može biti istovremeno autentičan i po zapadnoj volji. Uostalom, ba&scaron; takva je bila petooktobarska, prva srpska &ndash; i prva svetska &ndash; obojena revolucija. Poznata i kao &#39;buldožer revolucija&#39;, a ponekad su je pominjali i kao &#39;kajgana revoluciju&#39;, po jajima kojima je gađana &#39;TV Bastilja&#39;, ali to ime nije zaživelo.U toj prvoj nije bilo potrebno ni&scaron;ta &#39;farbati&#39; i &#39;zakrvljavati&#39;, kako su u drugoj činili obojeni revolucionari kojima nadstre&scaron;nica nije darivala dovoljno mrtvih tela &ndash; glavnog nekropolitičkog goriva. Jednostavno, o Milo&scaron;eviću se nije moralo lagati, iako su i to činili. O Vučićevoj Srbiji toliko lažu da Predsednik, koji u istini ne vidi vrlinu, deluje kao istinoljubac.Za&scaron;to toliko ovda&scaron;njih autoriteta insistira da ovo nije bila obojena revolucija, i pojam stavlja pod navodnike? Za&scaron;to čak i Slobodan Antonić, koji je uglavnom bio jako kritičan, poku&scaron;ava da primeni analitičarsko-sociolo&scaron;ki &#39;VANISH&#39; na obojenu revoluciju koja se nije uflekala krvavo crvenom bojom već umočila u nju?Te&scaron;ko je, naime, naći vi&scaron;e bojenu i obojeniju revolucije od ove. Ona je, bukvalno, počela farbanjem &scaron;aka, ulica, trgova, i svačega jo&scaron;, u krvavo crvenu boju. Boja krvi je bila ne samo njeno najvoljenije oružje, moto i za&scaron;titni znak već je, transponovana na &#39;ne-Andreja&#39;, posmatrana i kao boja pobede nekropolitičke borbe u ime krvi i za jo&scaron; krvi.Hranjena ozverivanjem Vučića, i svakoga ko ga podržava, ostalo je jo&scaron; da dobije svoju krvavu basnu. Mislim da su mnogi (samo)obojeni revolucionari priželjkivali rasplet koji bi mogao da stane u krvavo crvene, &#39;ispravno&#39; &scaron;estooktobarske stihove: &#39;Bilo je to u jednoj zemlji građana u Jugoistočnoj Evropi, poklan je čopor ćacija u jednom danu.&#39;AUTOKOLONIJALNE POLITIKE U SENCI KULTURE AUTO&Scaron;OVINIZMA: S jedne strane, po&scaron;to su one najuspe&scaron;nije, po pravilu, bile anti-ruske, na&scaron;i nacionalistički javni intelektualci su skloni da sasvim zanemare činjenicu da se zapadno me&scaron;anje, na primer u Ukrajini, oslanjalo na jednu jako lo&scaron;u, korumpiranu, bahatu &ndash; prorusku vladavinu.Mislim da je korisno posmatrati je kao autokolonijalizam okrenut ka Moskvi &ndash; uostalom, pojam &#39;autokolonijalizam&#39; je originalno uveden u kontekstu država nastalih na ru&scaron;evinama Sovjetskog Saveza. (To sam otkrio tek po&scaron;to sam ga upotrebio u kontekstu Srbije, gde imamo sukob autokolonijalizama i iluziju &#39;suverenizma&#39;, čiji mesto u srpskoj politici ilustruje &#39;stelt&#39; Mi&scaron;a Đurković, njegova žalosna sinegdoha.)Srpski nacionalisti su skloni da &#39;obojeno revolucionarne&#39; Ukrajince vide kao stado volova ispranog mozga, &scaron;to je glupo koliko i neprimereno. U stvarnosti, u Ukrajini je autokolonijalizam okrenut kao Briselu i Va&scaron;ingtonu, koji je delovao u sinergiji sa neokolonijalizmom, &scaron;to je zapadnocentričan pojam, dakle pojam koji, za razliku od autokolonijalizma, nema množinu, pobedio autokolonijalizam okrenut ka Moskvi. Rat u Ukrajini je tragična ilustracija mere u kojoj je to bila pirova pobeda.U Srbiji, Rusija je daleko, ishod sukoba autokolonijalizama je predvidiv. Zato nisu moguće tragedije već isključivo (samo)povređivanja &ndash; kakvo su svojim sugrađanima studentisti nanosili vođeni verovanjem da iluzija da Vučić oseća bol opravdava svaki drugi bol.Mera u kojoj su bili ne toliko spremni da povređuju Srbe i Srbiju, i koliko veliki ponos su osećali &scaron;to to čine i dok to čine, neodvojiva je od činjenice da je ovoj sadističkoj obojenoj revoluciji kumovala ista ona sila koja je omogućila da (elitni) auto&scaron;ovinizam, otrovan ali na marginama, preraste u (srednjoklasnu) kulturu auto&scaron;ovinizma, koja danas ima centralno mesto u dinamici dru&scaron;tvenih odnosa u Srbiji. Ta sila su (luksembur&scaron;ki) &#39;Junajted mediji&#39;.I&#39;LUJEVI&#39; I &#39;KARDELjI&#39;: S druge strane, autoriteti sa fakulteta kome bi, bojim se, danas vi&scaron;e pristajao naziv &#39;Fakultet auto&scaron;ovinističkih nauka&#39;, veruju da pojam obojena revolucija, dakle istina o prirodi mesijanskog ustanka koji je krenuo da davi Vučića tako &scaron;to davi Srbiju, devalvira ne samo autohtoni već i, navodno, jedinstven karakter fundamentalističkog kulta Bogostudenata, u čijem stvaranju su odigrali važnu ulogu.(Samo)oboženi, naime, nisu poverovali samo da imaju pravo i dužnost da sami upravljaju Srbijom, već i da su novi Kardelji. Da su izmislili ne&scaron;to &scaron;to je ne samo originalno, kao Kardeljevo &#39;samoupravljanje&#39;, već i da će to, u su&scaron;tini, biti titoizam 2.0 &ndash; vi&scaron;e &#39;pravi&#39; kraj srpske (ne samo političke) istorije nego uvertira u njen &#39;dobar&#39; kraj.Na&scaron;i &#39;Lujevi&#39;, mamina sunca koja su, možda, dala poneki ispit, nisu zaključili samo da su izmisli toplu vodu, oni su ubeđeni da su izmislili vodu &ndash; gde je važan deo njihovog problema, i Vučićevog re&scaron;enja, vezan za činjenicu da im je mnogo njih koji imaju &#39;dr&#39;, iz politikologije, inih dru&scaron;tvenih nauka i humanistike, reklo da su u pravu.Naravno, među &#39;balvanima&#39; o koje su Studenti serijski saplitali, sve dok nisu pali, ne treba zaboraviti ekonomiste. Jednom od tih &#39;raspametivača&#39;, koga vidim kao &#39;Jova Bakića&#39; sme&scaron;tenog u fizionomiju Ratka Mladića, ime je &#39;Ognjen&#39;. Ime nije uvek znak. Nekada je karikatura.Obojene revolucije su, jednostavno, poku&scaron;aji da mimo izbora, masovnim protestima, u jednom dru&scaron;tvu bude uspostavljen liberalni poredak kakav postoji na Zapadi, ili kakav učesnici te obojene revolucije veruju da postoji na Zapadu. Naravno svaka obojena revolucija ima svoje specifičnosti, a ovde je posebno važan ambivalentan zapadni odnos prema njoj. Zapad nije prigrlio autokolonijalne &#39;maratonce&#39;, koji su trčali i biciklarili ka njemu. Naravno, i ka Matijinoj (kulturno) dekontaminiranoj ćerki.REVOLUCIJA LAŽIMA: Tu stižemo do, možda, drugog najvažnijeg razloga za&scaron;to druga srpska obojena revolucija nije uspela. A to je činjenica da može da postoji ne&scaron;to jo&scaron; samodestruktivnije od činjenice da lažete druge. A to je kada slažete sebe &ndash; i poverujete u tu laž.Da su, sami sebi, rekli da njihov bunt može da uspe samo kao ne&scaron;to, da kažem tako, nalik obojenoj revoluciji, da nisu ubedili sebe, ne sami, u laž da ona to ne može biti, da je nadpolitički unikum, i kao takva postistorijski istorijska, možda bi razumeli koliko je Zapad bio važan za njen ishod. Posebno onda kada stvarnost nije na va&scaron;oj strani &ndash; kada krećete od kanonade laži o Vučićevoj Srbiji.Ima neke pravde u činjenicu da oni koji su lagali srpski narod da su nacionalisti, i lagali kako i koliko je Vučić lo&scaron;, &scaron;to je, imajući u vidu kako i koliko jeste lo&scaron;, ne toliko nadrealno koliko perverzno &ndash; u velikoj meri propali kao žrtve dve lažljivosti. &#39;Lujevi&#39; su pomogli Vučiću da ih pobedi tako &scaron;to su, bahati i (samo)oboženi, poverovali da mogu nekažnjeno da lažu &ndash; i druge i same sebe.Ako bih morao su&scaron;tinu njihovog saučesni&scaron;tva u činjenici da ih je Vučić pobedio morao da smestim u samo jednu reč, onda je to &ndash; laž. Zato, ako su već sintagmu &#39;obojena revolucija&#39; pretvorili u denkverbot, u zabranjenu reč, onda bi, ako nećemo da nastavimo da se lažemo, trebali da je posmatramo kao revoluciju lažima (protiv laži).Istini za volju, kardeljevski &#39;Lujevi&#39; tu imaju jednu olak&scaron;avajuću okolnost. Ne bi im bilo lako da pobede i da su govorili istine.ISTOČNA I ZAPADNA TRIBINA: Sudbinu Srbije odlučuju dve snage koje sam pomenuo, ali nije na odmet definisati ih iz ugla koji je važan za razumevanje cene koje su obojeni revolucionari platili za svoje laži. Jedna su ponosni Srbi, koji su većina u glasačkom telu. Korisno je posmatrati ih kao &#39;istočnu tribinu&#39;. Druga je Zapad, &#39;tribina&#39; bez čije materijalne pomoći, prilično bukvalno reč je bila o džakovima para skrivenih u kragnama i kapuljačama, i obave&scaron;tajnih priključenija možda ni prva srpska obojena revolucija ne bi uspela.Ne znam da li se u drugoj može govoriti o džakovima para, ali to je malo bitno. Nije bilo odlučnosti Zapada da postigne ne&scaron;to bitno vi&scaron;e od toga da Vučića &ndash; &scaron;to znači Srbiju &ndash; učini &scaron;to slabijim, i drži takvim.Podsećam, pored samog Vučića, njegove dramatično potcenjene ve&scaron;tine i inteligencije, važnu ulogu u njegovom usponu na inokosni srpski tron, onaj na kome su pre njega sedeli Milo&scaron;ević i Tito, imala je činjenica da Zapad ne voli kada ovde treba da razgovara sa &#39;Mi&#39; &ndash; a ne sa &#39;Ja&#39;. Uostalom i Milo&scaron;ević, koga selebriti gurui studentističkog kulta vole da poistovećuju sa Vučićem na načine koji vređaju inteligenciju bizona, možda ne ba&scaron; patuljastih &#39;Ajvana&#39;, bio je u vreme Dejtona, i neko vreme posle njega, stub stabilnosti u regionu, &scaron;to je ponovila i Madlen Olbrajt, u koju se smestio jedan od etalona antisrpstva.&#39;ZORAN&#39; OD ČIPULjIĆA: Tu stižemo do pozadine problema &ndash; ono &scaron;to voli da čuje jedna &#39;tribina&#39;, nacionalistička većina srpskih glasača, ne voli da čuje druga, Zapad. Ako lažete jedne, srpske glasače, da ste nacionalisti, time sebi sečete drugu granu na kojoj sedite, Zapad.Bez njega bi i&scaron;lo jako te&scaron;ko i da im neprijatelj nije političar Vučićevog kalibra &ndash; od koga je pitanje da li je u Srbiji ikada bilo većeg. Na žalost obojenih revolucionara, na&scaron;i građanisti, velike estete, pr&scaron;ti puder i dok prde, čiji se ukus valja ispod poraza ove obojene revolucije, stalno brkaju veliko i lepo.Politička estetika je ovde retko slu&scaron;kinja uspe&scaron;ne politike. Zoran Đinđić je bio jedan od izuzetaka, dok ga nije stigla neprijatna činjenica da je sve razumeo, ali da nije umeo.Ako je uspe&scaron;na, politika je u Srbiji ružna &ndash; i onda kada služi &#39;najlep&scaron;im&#39; prdopudera&scaron;kim ciljevima, &scaron;to odlično ilustruje politički genije u Vučiću &ndash; pravom srpskom &#39;Đinđiću&#39;. Originalu jedne &#39;evropeizacijske&#39; i modernizacijske pričine koju danas vole da zovu &#39;Zoran&#39;.Vučiću je uspelo ono &scaron;to ubijenom premijeru nije. Da ubode pravu meru nacionalizma u zemlji kojoj je Zapad zabranio nacionalizam. Tu je Vučićeva pro&scaron;lost važna koliko i mera u kojoj se taj pro&scaron;li &#39;Vučić 1.0&#39; razlikuje od dana&scaron;njeg &#39;Vučića 2.0&#39;.BOGOSTUDENT ILI HOBS, PITANjE JE SAD: &#39;Lujevi&#39; su poverovali da su istovremeno duboko kulturalni mađioničari i politički alhemičari. Oni, naime, ne misle da od Srba mogu da naprave neke kulturalno bezmirisne, pravoslavne ili građanističke, kandirane &Scaron;veđane, kako su skloni da vide sebe. Oni, čini mi se, veruju da su na đubri&scaron;te istorije već poslali, sem Edvarda Kardelja, celokupnu (svetsku) političku misao, od Platona preko Hobsa do &Scaron;mita, i sve do sada poznate političke prakse, ne samo revolucionarne.Zato me ne čudi da su, re&scaron;avajući jedan problem, realnu mogućnost da dobiju svog &#39;Čedomira Jovanovića&#39;, tačnije činjenicu da bi &#39;lider&#39; mogao da bude ne samo potkupljiv već i pohlepan, napravili mnogo veći.Oni su, naime, u zemlji u kojoj se svi politički izbori vrte oko lika vođa &ndash; &#39;On&#39; je ovde, i u obližnjim državama, Elefterios Venizelos je jo&scaron; bolji primer od Vučića, osa oko koje se kristali&scaron;u pobedničke političke opcije, i u vremenu u kome su, globalno, ličnosti vođa postali mnogo važnije od ideologija, odlučili da nemaju vođu. I da vi&scaron;e ne razmatraju tu, pustiću da ovde progovori đavolji advokat iz mene, maloumnu odluku. (Na Vučićevu sreću, bilo je nemoguće postati &#39;korisni idiot&#39; Bogostudenata.)Danas ne samo u Srbiji, već i u SAD, važi ono &scaron;to je u Grčkoj jedan veliki zapadni istoričar opisao rečima na koje mi je pažnju skrenuo istoričar Milo&scaron; Mi&scaron;ić: &#39;Postojali su venizelistički nacionalisti i antivenizelistički nacionalisti, venizelistički marksisti i antivenizelistički marksisti. I bilo je hiljadu puta lak&scaron;e venizelističkom nacionalisti da nađe zajednički jezik sa venizelističkim marksistom nego sa antivenizelističkim nacionalistom.&#39;TINDE I FILIP: Ključni činioci srpskog kulturnog obrasca, gde, u bukvalno celom svetu, nije lako naći one koji se sporije i teže menjaju, upućuju na važnost vođa u srpskoj politici &ndash; ali uzaludno je to govoriti (samo)oboženim narcisima koji, čak i kao studenti Fakulteta političkih nauka, brkaju &#39;ličnost&#39; sa &#39;kultom ličnosti&#39;.Da, (samo)oboženi, ne veruju da istorija počinje od njih mogli bi da saznaju da, kada ovde hoćete kolektivno rukovođenje &ndash; dobijete Sejdu Bajramovića i Bogića Bogićevića. Mada, Bogostudenti koji su gostovali u &#39;Utisku nedelje&#39; su nam demonstrirali da ni tu ne postoji dno. Bajramović i Bogićević mi deluju kao politički giganti, možda ne ba&scaron; Lenjin i Garibaldi ali tu negde, u poređenju sa gostima u čije se prkno serijski umetala Olja Bećković, koja je poverovala da je, od Lukovićeve &#39;Zolje&#39;, izrasla u krstareću raketu.Na Vučićevu sreću, kada se obrazujete po ideolo&scaron;kom i kulturalnom slepom kalupu čije je stvaranje nadzirala Tinde, i kada vas uči stalno rastući broj natoljubivih &#39;Filipa&#39;, koji se, zvanično, ne zovu &#39;Filip&#39;, onda ne čudi da ćete poverovati da ovde mora ono &scaron;to može na Zapadu. Na na&scaron;u žalost, u Avganistanu je to mnogo lak&scaron;e videti nego u Srbiji, činjenica da ovde nečega nema ne znači da to ovde može. I obrnuto.Politika koja se zasniva na potrebi da bude izgrađeno ono čega ovde nema, i ignorisano ono čega ovde ima, nema velike &scaron;anse da uspe &ndash; sem u smislu silovanja Srbije i maltretiranja njenih građana, koje je studentistički kult sprovodio godinu dana, i samo čeka novu priliku da nastavi, i započne treću srpsku obojenu revoluciju.VUČIĆEVI (NE)DOBROVOLjNI DžELATI: Na sudbinu ove, koja je poražena u novembru, uticali su nacionalistički &#39;korisni idioti&#39;. Su&scaron;tina tog pojma, i njihove korisnosti, jeste da svi oni &ndash; i Antonić i Milo&scaron; Ković i &#39;Ćaci&#39; Koprivica i Dragan Mar&scaron;ićanin, koji im se, u Ko&scaron;tuničinom srpskom svetu sve kasni, poslednji priključio &ndash; sasvim iskreno veruju da ne služe Vučiću.Ta iluzija, mera u kojoj istrajavaju na njoj i način kako to čine, je ono &scaron;to &#39;korisne idiote&#39; činilo dragocenim &ndash; i važnim za razumevanje razloga za&scaron;to je Vučić uspeo da pobedi obojenu revoluciju.U Antonićevom slučaju, a on je bio najkorisniji od svih, korisnosti je doprinela i činjenica da se, na nekoliko nedelja, pokolebao posle 15. marta. Uz Đorđa Vukadinovića, koji, kao i Milo Lompar, nije bio ničiji korisni idiot, obojica su bili (i ostali) nacionalističke sluge agende &#39;Junajted medija&#39;, Antonić je bio jedan od najboljih hroničara i analitičara obojene revolucije. Nažalost obojica, i on i Vukadinović, pi&scaron;u o njoj kao o &#39;obojenoj revoluciji&#39;, a upada u oči i činjenica da je tokom tih nedelja sumnje u ideolo&scaron;ku potku svog &#39;korisno-idiotluka&#39; Antonić napisao svoje najslabije tekstove.Za&scaron;to su elitni ponosno srpski &#39;korisni idioti&#39; bili toliko važni, iako su se, sem Kovića, klonili velikih provladinih medija, a, sem Mar&scaron;ićanina, nisu bili pripu&scaron;tani u auto&scaron;ovinističke &#39;Junajted medije&#39;? (Ovde treba istaći da je Georgiev, pre &#39;Bin Njego&scaron;a&#39;, kako kandidata za nacionalističku ikebanu video i Kovića, ali ovaj je, za razliku od &#39;Bin Njego&scaron;a&#39; koji je pro&scaron;ao sve testove, pao već na prvom &#39;ispitu&#39;.)Nacionalistički &#39;korisni idioti&#39; su pomogli da jedan broj građana prepozna ono &scaron;to nije bilo lako videti, iako su mnogi to naslućivali. A to je centralna laž ovih protesta &ndash; njihov taktički, prazni, performativni nacionalizam.Srpske zastave i ikone (i loknasti Isus) su isturene u prve redove protesta, koji su bili pažljivo &#39;kurirani&#39;, da bi prikrili njihovu su&scaron;tinu &ndash; činjenicu da je njihova potka i srž bila &#39;evro-majdanska&#39;, i sa sve&scaron;ću da, kada želite da privučete rusoljubivi narod koji je bio žrtva agresije &#39;kolektivnog Zapada&#39;, nije pametno mahati plavo-žutim zastavama Ukrajine i takozvane Evropske unije.Ipak, i dalje ne mogu da prepoznam &scaron;ta je bilo gluplje. Da li ubeđenost da će se dovoljan broj Srba, onih koji su spremni na sve &scaron;to bude bilo potrebno, postrojiti iza nečega &scaron;to ne vodi vođa &ndash; &#39;On&#39;. Ili verovanje da u Srbiji možete da sprovedete obojenu revoluciju sa loknastim Isusom i &#39;Bin Njego&scaron;em&#39; &ndash; gde je, na nesreću Srbije, najmanji od svih problema da se kandidat za &Scaron;tirovnik gadi &#39;Srbijanaca&#39; vi&scaron;e nego Latinka Srba.KOBE GOVEDINA I EFEKTIVNA SRBIJA: Ono &scaron;to je ključno, a &scaron;to nacionalistički javni intelektualci koji su postali Vučićevi &#39;korisni idioti&#39; nisu želeli, a možda ni pomi&scaron;ljali, da kažu javno. A to je da lažni nacionalizam euro-majdanske avangarde protesta nije bio samo paradni. Uostalom, i Vučićev realsrpski nacionalizam je odavno postao uglavnom performativan i istanjen.Nad mogućno&scaron;ću da ova obojene revolucija pobedi &ndash; a isto će, prilično sam siguran, važiti i za sledeću, treću, ako je ili kada je bude &ndash; nadvija se činjenica da pored velike, realne, male, manje i najmanje Srbije postoji i ne&scaron;to &scaron;to je manje čak i od titoističke &#39;uže Srbije&#39; &ndash; a to je efektivna Srbija. Ona bi bila mnogo manja nego &scaron;to sugeri&scaron;u njene granice &ndash; one na kartama koliko i one koje je Milo&scaron;ević okamenio u Kumanovu.Logika kojom bi efektivna Srbija bila uspostavljena, i za&scaron;to verujem da bi bila izvesnost da Vučić nije pobedio na&scaron;e druge obojene revolucionare, slučajno srpski &#39;evro-majdan&#39; kamufliran trobojkama ponosa srpstvom, biće tema mog sledećeg teksta.Ovde želim da istaknem samo dve stvari. Prva je činjenica da je, za razumevanje o čemu govorim kada kažem efektivna Srbija, potrebno uvažiti ne samo Ustav SFRJ iz 1974. godine već i stvarnost Severne Makedonije. Države, mada, bojim se, da bi prikladnije bilo reći &#39;države&#39;, koja nema pokrajine ali je podeljena kao da je reč o dve nepomirljive, neprijateljske države koje su na ivici rata. (&Scaron;to, inače, nisu. U Makedoniji sve ide kilavo, i obeleženo je anti-klimaksima, pa mi je nada u mira jača od strepnje od rata.)Druga su nevidljive, ali visoke i debele, granice efektivne Srbije, koja &ndash; zahvaljujući Vučiću, ali i njegovim nacionalističkim &#39;korisnim idiotima&#39; &ndash; nije postala na&scaron;a nova, mikrosrpska stvarnost. Ta efektivna Srbija bi se &#39;prostirala&#39; od Dunavca na severu do Golije na jugu. Ili, ako ćemo po op&scaron;tinama, mislim da je tako jasnije, od Palilule do Ivanjice.Zato mislim da Antonić i drugi ponosno srpski javni intelektualci, koji su kasnije krenuli njegovim stopama, zaslužili najrasko&scaron;nije sendviče; one sa kobe govedinom &ndash; ne samo od nadležnog op&scaron;tinskog odbora SNS-a već i od cele postkumanovske Srbije.RUHOLAH GEORGIEV PROTIV SLOBODANA HOMEINIJA: Za kraj, ova obojena revolucija se, možda jo&scaron; bolje nego u Ukrajini, ogleda u Iranu.S jedne strane, ideolo&scaron;ki, ona mi najvi&scaron;e liči na ideolo&scaron;ki galimatijas koji se smestio u iransku revoluciju &ndash; koja je preimenovana u islamsku nekoliko meseci po&scaron;to je pobedila, mada pre nego &scaron;to je &#39;pojela&#39; svoje levičarsku decu.Ono &scaron;to može da zbuni, pored različitog ishoda, jeste činjenica da su fundamentalisti kakvi su ovde građanisti, u Iranu bili islamisti, a da su ovde nacionalisti ono &scaron;to su tamo bili levičari &ndash; i jedni i drugi su uporno kopali svoj &#39;grob&#39;. Naravno u Iranu, koji nije u Evropi, svi ulozi su mnogo veći, a sve metafore mnogo primerenije nego u Srbiji.Važan razlog za&scaron;to je ovda&scaron;nja, druga obojena, trajala koliko je trajala, i za&scaron;to je obećavala onoliko koliko je obećavala, ali i za&scaron;to je poražena &ndash; je isti. To je činjenica da ovde ekvivalent velikog ajatolaha Ruholaha Homeinija treba tražiti u trouglu Slobodan Georgiev / Aleksandra Subotić (ona koja nije bila u &#39;Zadruzi&#39;) / Dragan &Scaron;olak.&#39;N1&#39; i &#39;Nova&#39;, izgubilo se latinično &#39;Es&#39; negde u Luksemburgu, po&scaron;to mu je njena dru&scaron;tvena uloga u Srbiji dodelila &#39;blizanca&#39;, igrali su ovde 2025. godine ulogu koje su kasete sa Homeinijevim govorima imale u Iranu 1979. Nova vremena novi mediji.Milo, koji se ne preziva Đukanović, ovde je trebalo da postane ne&scaron;to nalik Abolhasanu Bani Sadru ili Mehdiju Bazarganu &ndash; naravno ako zanemarimo činjenicu da se u poziciji ikebane građanističkih vlasnika druge srpske obojene revolucije nije na&scaron;ao voljom srpskih nacionalista već komandnog obojeno revolucionarnog trougla koga ću, ne samo radi jednostavnosti, nazvati &#39;Slobodan Georgiev&#39;. (Želim da istaknem da, ako prezime jeste bugarsko, kako mnogi veruju, to može biti samo &#39;olak&scaron;avajuća okolnost&#39; &ndash; kakva god da je stvarna &#39;težina&#39; njegove uloge u rastu i razvoju kulture auto&scaron;ovinizma u Srbiji.)S druge strane, u smislu okidača, njenog &#39;nestajućeg posrednika&#39;, druga srpska obojena revolucija je najsličnija masovnim protestima u Iranu u jesen 2022. godine. Ono &scaron;to su ovde bile žrtve pada nadstre&scaron;nice, tamo je bila smrt Mahse Amini.Razlozi za&scaron;to ti protesti nisu postali čak ni neuspe&scaron;na obojena revolucija leži u činjenici da u Iranu nije bilo potrebe da oni koji protestuju bilo &scaron;ta boje u krvavo crvenu boju. Nju su obezbedila ista ona iranska tela koja su sprečila obojenu revoluciju. Kažu, ne znam da li lažu, da ih je bilo najmanje 476. To je mnogo krvavo crvene boje.Kod svih poređenja, koja mi ne volimo i kada su najbolja moguća, takav nam je kulturni obrazac, razlike između onoga &scaron;to poredimo su važne koliko i sličnosti. Ključne razlike između Srbije i Irana su jednostavne. Iran je u Aziji, i NATO mu je, i danas i 2022. godine, samo na jednoj granici. Srbija je u Evropi, i NATO je odavno na svim njenim granicama, sem jedne.Zato se ovde nikad ne zna. Možda bude važilo &ndash; treća sreća&quot;.

Zoran Ćirjaković: "Kako je pobedio obojenu revoluciju"

5 Komentari