Italijanska novinarka Žanin Toski Maracani Viskonti: Muslimanski snajperisti u Sarajevu bili su najopasniji

Njeni susreti sa ratnim zonama Bosne i Hercegovine, kao i na Kosovu i Metohiji i lična svedočenja koja je beležila oblikovali su njen novinarski put. U razgovoru za Srpski Ugao govori o iskustvima koja su je odredila, vezama sa srpskim narodom, nastanku knjige Koridor, kao i o svom viđenju evropske politike prema Srbiji.Ceo intervju sa portala &quot;Srpski ugao&quot; pročitajte u nastavku: Srpski Ugao: Koje tri etape va&scaron;e novinarske biografije smatrate presudnim i za&scaron;to ba&scaron; njih?Žanin Toski Maracini Viskonti: Do 1992. godine radila sam u oblasti komunikacija. Organizovala sam imidž kampanje za luksuzne proizvode i modu, sarađujući sa poznatim fotografima, među kojima je bio i Helmut Njuten, sa kojim sam radila tri kampanje. Pisala sam članke za modne i aktuelne časopise o dru&scaron;tvenim temama, umetnosti i kulturnim događajima. U novembru te godine učestvovala sam u organizaciji putovanja nobelovca za mir Elija Vizela u Jugoslaviju.U okviru tog putovanja, specijalnim letovima kroz zonu zabrane letenja, iz Beograda sam sletela u Banjaluku, pa u Sarajevo, zajedno sa Vizeleom i međunarodnom &scaron;tampom. Sećam se da je Sarajevo bilo sivo i ledeno i da je avion morao da sleti strmo, bez poniranja, kako neki snajperista, koji bi možda ignorisao specijalne naredbe koje smo imali, ne bi ispalio raketu na avion. Iznenadilo me i &scaron;to smo morali da trčimo cik-cak do terminala zbog drugih snajperista.Novine su nam govorile da grad napadaju Srbi, ali najopasniji snajperisti bili su muslimani. Tako su nam objasnili vojnici UNPROFOR-a na terminalu. Tokom obilaska u francuskim transporterima, najvi&scaron;e me pogodio prizor srpskih zarobljenika naguranih kao sardine u uskim ćelijama zatvora &bdquo;Viktor Bubanj&ldquo;. Velika menza i bar delili su jednu sekciju od druge, a zvuk &scaron;oljica i smeh gostiju činili su položaj tih ljudi jo&scaron; surovijim.Dan ranije posetili smo logor Manjača iznad Banjaluke, gde je bilo 3000 zarobljenih Hrvata i muslimana u velikim halama. Vizel je priznao da su njihova ljudska prava po&scaron;tovana. Razgovarajući sa učesnicima posete, stekla sam utisak da smo gledali dva različita filma iako smo bili na istim mestima. Tada sam počela da shvatam da je taj rat, koji je donosio patnju i smrt tolikim civilima, deo velike obmane: zvanična naracija nije prikazivala stvarnost. Ubrzo nakon toga napustila sam posao i počela da se bavim geopolitikom i pisanjem o njoj.U junu 1999. godine na&scaron;la sam se u Peći deset dana posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma. Stigla sam kolima sa dvojicom kolega novinara. Grad je bio uni&scaron;ten, a jedini netaknut hotel zauzela je komanda italijanskog kontingenta. Oti&scaron;li smo u Pećku patrijar&scaron;iju da vidimo mitropolita Amfilohija. Ispred manastira bila su vozila prekrivena raznom imovinom. Oko njih su ljudi, većinom starci, čekali pod nadzorom italijanskih vojnika sa tenkom. Mitropolit nam je objasnio da se kolone izbeglica okupljaju kod Patrijar&scaron;ije i da ih zatim Italijani sprovode do Rožaja u Crnoj Gori.Uputio nas je u crkvu Svetog Jovana u gradu, gde bismo mogli da prespavamo, ali i da budemo svojevrsni odvraćajući faktor za kosovske Albance koji su pravili upade posle 18 časova. Ostali smo tri dana, obilazili okolinu da bismo razumeli &scaron;ta se de&scaron;ava.Na dan polaska spakovali smo stvari u auto, kada je sve&scaron;tenik doveo stariji par i dvojicu braće &ndash; Srbe. Trebalo je da se pridruže koloni u Patrijar&scaron;iji, ali bi morali da pe&scaron;ače tri kilometra kroz ulicu sa sru&scaron;enim kućama, gde su se često skrivali albanski snajperisti. Tražili su prevoz. Izvadili smo prtljag da bismo oslobodili prostor. Ljudi su imali nekoliko zavežljaja i dve velike crne plastične kese koje su neprijatno mirisale. Kada smo stigli do Patrijar&scaron;ije i otvorila sam gepek, shvatila sam da nose dve crne plastične vreća za le&scaron;eve. Napu&scaron;tali su svoj dom zauvek, bez ičega, samo da ne bi ostavili roditelje sahranjene u zemlji koja vi&scaron;e nije njihova.Vozila sam brzo putem punim ru&scaron;evina, sa otvorenim prozorima zbog jakog mirisa. Pustila sam Mocartov Rekvijem &scaron;to je glasnije moguće. Bio je to trenutak tragične lepote. Tada sam odlučila da ću ispričati sve priče koje sam videla i čula, da ne bi bile zaboravljene. Tako je nastao &bdquo;Koridor&ldquo;.Na jednom od poslednjih susreta u Parizu sa nezaboravnim generalom Pjerom Mari Galoom, razgovarali smo o Bosni posle Dejtona. On mi je objasnio gre&scaron;ku koju je predsednik SAD, Bil Klinton, napravio 1994. godine, kada je dozvolio dolazak muslimanskih terorista u Sarajevo i takozvane humanitarne pomoći iz Irana, koja je bila oružje praćeno iranskim obave&scaron;tajcima. Rekao je: &bdquo;Otvorili su ulazna vrata islama u Evropu.&ldquo; Nadahnula sam se njegovim rečima za naslov svoje druge knjige Ulazna kapija islama.Kako su nastale i produbile se va&scaron;e veze sa Srbima i &scaron;ta ste kroz njih naučili o srpskom dru&scaron;tvu?Ž. T. M.V. : Imala sam sreću da me prihvati jedan bračni par, poznati pisac i njegova supruga, novinarka kulturnog programa Televizije Beograd i da steknem prijateljstvo sa dvojicom izuzetnih pisaca i umetnika. Oni su mi otvorili vrata jednog sveta u kojem sam prona&scaron;la vrednosti i tradiciju koje je Zapad odavno izgubio.Sećam se da sam o tome razgovarala sa jednim italijanskim pesnikom koji mi je rekao: &quot;Oni su ono &scaron;to mi vi&scaron;e nismo.&quot; Pro&scaron;le su godine, i uprkos mogućim promenama, i dalje mislim da su po&scaron;tovanje porodičnih veza, slava, sposobnost da se ujedine pred zajedničkom opasno&scaron;ću, jo&scaron; uvek prisutni u narodu. Divila sam se njihovoj snazi posle tragedije i sposobnosti da počnu iznova i kada su izgubili sve. Nadam se da te osobine nisu nestale. Danas su potrebnije nego ikada, jer opasnost ne dolazi iznutra, već spolja, iz Evrope.&quot;Koridor&quot; je va&scaron; novinarski dnevnik. Kako je nastalo to delo i koju scenu ili svedočanstvo biste izdvojili kao srce knjige?Ž. T. M.V. : Mislim da sam već objasnila kako je &quot;Koridor&quot; nastao. Vi&scaron;e od dnevnika, to je bio način da dam glas pričama kojima sam svedočila i da ispričam događaje onako kako su se zaista dogodili, a ne kako ih je zvanična naracija opisivala. To je bio i način da ispustim svu teskobu i frustraciju koju sam upila iz tih svedočanstava, kao i iz događaja na koje nisam mogla da utičem. Bila je to duboka potreba da kažem istinu.Mnogo priča mi je važno. Jedna je ona iz Peći o dvojici seljaka koji su bežali jedino sa mrtvim roditeljima kao prtljagom. Njihova ljubav i po&scaron;tovanje prema onima koji su ih rodili, tolika da nisu hteli da ostanu sahranjeni u zemlji koja im je postala neprijateljska, duboko me pogodila.Druga slika je susret sa dvadesetogodi&scaron;njim momkom iz Prijedora, jedne snežne noći u Modriči. Bio je sa dvojicom prijatelja, jednim Srbinom i jednim muslimanom. Mnogo je pio, a ja sam bila umorna i nervirala me njegova upornost da priča. Ali njegova ispovest je potresla i mene i moje kolege.On i jo&scaron; 23 mladića iz Prijedora pozvani su na služenje JNA 1991. godine. Na&scaron;li su se u kasarni u Zagrebu, opkoljeni, bez vode, hrane i struje. Njihov omiljeni potpukovnik, musliman, izdao ih je za 200 dolara, otvorio kapije i usledio je masakr. Samo njih trojica su preživeli.Momak je već četiri godine ratovao za Republiku Srpsku. Oca su mu mučili i zaklali. Majka je ostarela od bola. Verovao je da će sledeća ofanziva biti njegova poslednja. Radovalo ga je samo to &scaron;to mu je devojka bila trudna, pa će ne&scaron;to od njega ostati.Kada su krenuli, rekao mi je da moraju da pe&scaron;ače deset kilometara po snegu do položaja. Bila sam iznenađena, jer je to područje bilo iza linije fronta. Pogledao me kao dete i rekao: &quot;Niste shvatili, mi smo snajperisti.&quot;Poslednji intervju sa Radovanom Karadžićem 1996. godine bio je potresan. On je zvanično bio ratni zločinac. Bio je svestan toga, ali je odbijao legitimitet Ha&scaron;kog tribunala i pravo da ga sudi. I nije bio u krivu.Savet bezbednosti je 25. maja 1993. godine rezolucijom 827, posle rezolucije 808 od 22. februara, osnovao Tribunal prema Poglavlju VII Povelje UN. Tribunal je trebalo da sudi za te&scaron;ka kr&scaron;enja međunarodnog humanitarnog prava počinjena od 1. januara 1991. godine. Međunarodno pravo predviđa da tribunal može suditi samo za zločine počinjene posle njegovog osnivanja. Dakle, zločini pre njegovog osnivanja ne bi smeli da budu u njegovoj nadležnosti.Za&scaron;to želite intervju sa predsednikom Srbije, kakvo je va&scaron;e mi&scaron;ljenje o njemu kao državniku?Ž. T. M.V. : U mojoj zemlji mediji objavljuju malo vesti o Srbiji i Republici Srpskoj. Kada to rade, reč je uglavnom o sadržaju napravljenom prema nametnutoj naraciji i retko su zaista informativni. Smatrala sam da je važno da čujem direktno od predsednika istinu o trenutnoj unutra&scaron;njoj i evropskoj krizi.Mislim da predsednik trpi snažne pritiske, verovatno i pretnje iz Brisela, &scaron;to mu ne dozvoljava da vodi nezavisnu spoljnu politiku i primorava ga da balansira. To razočarava mlade, koji su čisti i idealistični i ne mogu da shvate nijanse te&scaron;ke spoljne politike. Deo sada&scaron;njih protesta verovatno ne razume stepen spoljnog uticaja u njihovim redovima. Njihova želja za slobodom i nezavisno&scaron;ću vodi ih ka lepoj utopiji, ali te&scaron;ko ostvarivoj danas.&Scaron;ta je po vama tema broj jedan o Srbiji koju Evropa ne razume?Ž. T. M.V. : Evropa odlično razume aspiracije Srbije. Zato ih i suzbija. Posle uče&scaron;ća u raspadu Jugoslavije i nametanja svoje politike Rumuniji i Bugarskoj, Brisel sada poku&scaron;ava da ponovo sastavi biv&scaron;u Jugoslaviju. Sve to bez po&scaron;tovanja osećanja naroda, međunarodnog prava, rezolucija UN i sporazuma poput Dejtonskog, kada je reč o Republici Srpskoj.Balkan i Ukrajina su dve &scaron;ahovske table na kojima se pomeraju figure NATO prema Rusiji. Iz analize balkanske situacije deluje da su glavni korisnici zapadne politike one zemlje koje su imale, ili jo&scaron; imaju, snažnu vezu sa nacifa&scaron;izmom. Taj trend je veoma prisutan kod mnogih u briselskoj administraciji. Mnogi predlozi zakona deluju inspirisano pro&scaron;lo&scaron;ću za koju smo verovali da je zatvorena u Nirnbergu.Jasno je da bi zemlje koje ne slu&scaron;aju naređenja mogle dobiti nametnutu demokratiju i predsednika po izboru spolja. Narod vi&scaron;e ne bi slobodno birao, ili bi bio naveden da prihvati vlade koje nije izabrao.

Italijanska novinarka Žanin Toski Maracani Viskonti: Muslimanski snajperisti u Sarajevu bili su najopasniji

3 Komentari