Zoran Đorđević: "Mali mozak moći – između odanosti i poslušnosti"

Njegov tekst prenosimo u celosti: &quot;Prijateljstvo bez rizika je protokol. Poverenje bez rizika je račun bez pokrića. Odanost bez rizika je poslu&scaron;nost. Po&scaron;tenje bez rizika je retorička vežba. Ko ne razume taj zajednički imenitelj, taj će lako pobrkati prijatelje sa dvorjanima, savet sa aplauzom, istinu sa viralnom verzijom istine.Moć, po pravilu, ne propada zbog spoljnog neprijatelja, već zbog zastoja u sopstvenom krvotoku informacija. Dovoljno je da se između odluke i činjenice ugnezdi mali sloj &scaron;ećerne pene, sitne &#39;dobronamerne&#39; korekcije, prigodne interpretacije, dnevne doze hvalospeva i stvarnost postaje mekana, savitljiva, pogodna da potvrdi ono &scaron;to smo već odlučili da mislimo. U takvom ambijentu prijatelji postaju smetnja, jer prijatelj ne potvrđuje, prijatelj preseca. On ulazi bez najave, ne meri reči i ne meri posledice po svoj položaj. On meri posledice po državu.U na&scaron;im političkim krugovima često se zaboravlja jedna lekcija: odanost nije isto &scaron;to i pristup. Odan sam ti ne znači i da sam pored tebe svaki dan. Često upravo suprotno. Kada u odaji moći poraste broj stolica, prvo nestaje prostor za stari sto, onaj za kojim su se donosile te&scaron;ke, nimalo dopadljive odluke. Dolaze oni koji znaju da peglaju ton, da &scaron;tite od &#39;negativne energije&#39;, da filtriraju &#39;nepotrebne stresove&#39;. Na kraju, &#39;&scaron;tite&#39; od svega &scaron;to nije aplauz. To je trenutak kada moć počinje da se pla&scaron;i sopstvenog ogledala.Kako taj mehanizam radi na mikro-nivou? Jednostavno. Dovoljan je mali ubod svaki dan. Sitna sumnja podvedena pod brigu: &#39;Ne bih da se me&scaron;am, ali&hellip;&#39;; dobro tempirana glasina: &#39;Naravno, samo proveravamo&hellip;&#39;; proračunata opreznost: &#39;Možda sada nije trenutak&#39;&hellip; I kada se laž i preterivanje razotkriju, ne&scaron;to od tog taloga ostaje. Zovimo to refleksom moći, onom memorijom u &bdquo;malom mozgu&rdquo; sistema, gde se talože pokreti o kojima se vi&scaron;e i ne misli, nego se samo izvode. Jednom kad se tamo upi&scaron;e &#39;oprez prema ovome&#39;, istina dobijena naknadno retko ima snagu da potpuno izbri&scaron;e trag. I zato dvorjani ne rade na velikim lažima, nego na malim navikama.Tu dolazimo do razlike između prijatelja i poltrona. Poltron iznajmljuje svoju blizinu, prijatelj založi svoju biografiju. Poltron meri raspoloženje sobe, prijatelj meri cenu odlaganja. Poltron osigurava mir do sledeće konferencije za medije, prijatelj insistira na nemiru koji rađa ispravnu odluku. Poltron je odan sebi kroz tebe, prijatelj je odan tebi kroz ono &scaron;to oboje smatramo istinom, makar ona bila neprijatna.&Scaron;ta se događa kada takvi prijatelji budu potisnuti? Ne događa se ni&scaron;ta spektakularno, bar ne odmah. Događa se nečujno suženje kadra. Događa se da, umesto jednog ozbiljnog neslaganja dnevno, dobijemo deset lakih saglasnosti. Događa se da složene odluke kliznu niz padinu najnižeg zajedničkog imenioca, da nikoga ne naljute, da se ni&scaron;ta ne dirne, da se krivica podeli dovoljno tanko da nikog ne zaboli. Posle nekog vremena, računi počnu da pristižu: nekompetencija preru&scaron;ena u stabilnost, improvizacija unapređena u metod, konfuzija promovisana u strategiju. I jo&scaron; ne&scaron;to, suptilnije: čak i kada se pokaže da je kleveta bila kleveta, u moći ostane eho prvobitne ljutnje. To je priroda ljudi. Taj eho ne vodi nužno u osvetu, već često vodi u tiho izbegavanje: &#39;Ne moramo sada o tome&#39;, &#39;Ne moramo ba&scaron; sa njim&#39;&hellip; Tako prijatelj polako postaje &#39;izazivač nervoze&#39;, ne zato &scaron;to preti, nego zato &scaron;to podseća. A podsetnik je nepopularan u kući koja živi od zaborava.Za&scaron;to je ovo važno čitaocu? Zato &scaron;to se ova logika preslikava na kabinete, preduzeća, fakultete, udruženja, pa i porodice. Svuda gde se odlučuje, isti su otrovi - zavist presvučena brigom, lenjost prikrivena lojalno&scaron;ću, strah obučen u takt. Svuda važi i ista terapija: postaviti odgovornost pre odnosa, kriterijum pre komfora, istinu pre mira. Prijatelji koji vam kažu ono &scaron;to ne želite da čujete - to su ljudi bez kojih se može živeti, ali se ne može napredovati.Možemo li očekivati da moć sama izabere tu nelagodu? To je pitanje zrelosti. Zrela moć ne meri prijatelje po učestalosti prisustva, nego po težini ćutanja. Prijatelji se ne zovu pred kamerama. Zovu se noću, kad telefoni nemaju svedoke. Ne zato da bi se sakrilo, nego da bi se mislilo. Kada moć prestane da misli u ti&scaron;ini, počne da viče u buci. A buka je uvek rentijerska - skupo je plaćamo, a malo dobijamo.Ne nudim moralnu propoved, nudim operativni princip: razlikuj prijateljstvo od poslu&scaron;nosti po ceni koja se plaća. Ako je cena niska, ne kupujete odanost, kupujete mir. Ako je cena visoka, ne gubite kontrolu, kupujete istinu. Po&scaron;tenje nije bonton, po&scaron;tenje je tehnologija smanjenja gre&scaron;ke u sistemu koji inače po prirodi gre&scaron;i. Ono je korektiv koji stoji na način da usporava, iritira i ba&scaron; zato čuva.Znam da će mnogi u ovim redovima prepoznati svoje hodnike i svoje likove. Neka to prepoznavanje ne bude poziv na lov, nego na pregled: ko je u va&scaron;em svetu prijatelj, a ko je navika? Kome dugujete istinu, a kome duguje istina? Ako se setite nekoga koga niste pozvali jer vam je &#39;previ&scaron;e direktan&#39;, možda je upravo on nedostajao da jedna odluka postane dobra. Ne zato &scaron;to je nepogre&scaron;iv, nego zato &scaron;to vam ne duguje mir.Brod u magli ne spa&scaron;ava najglasnija sirena, nego najupornije svetlo. Sirena rasteruje druge, svetionik orijenti&scaron;e nas same. Poltroni su sirene: čine da nam je te&scaron;ko prići. Prijatelji su svetionici: čine da znamo gde smo. U vremenu guste magle, nije hrabrost skloniti svetionike jer nerviraju oči. Hrabrost je podići pogled prema njima, makar nas na trenutak zabolelo i vratiti kurs.Prijateljstvo je obaveza. Odanost je odgovornost. Po&scaron;tenje je rizik. Ako ih razmenimo za mir, dobićemo tihi brodolom. Ako im damo mesto, dobićemo rezultat koji ume da pamti mimo &#39;malog mozga&#39;, ne po refleksu, nego po razumu. To je razlika između aplauza koji traje do sutra i odluke koja traje dovoljno dugo da se isplati svima, pa čak i onima koji danas nisu u prvim redovima&quot;.

Zoran Đorđević: "Mali mozak moći – između odanosti i poslušnosti"

2 Komentari