Koreni zovu: Melinda je napustila englesko sivilo da bi ponovo osetila toplotu srpskog sunca

Kako navode, priče o većim mogućnostima i stabilnosti umeju da zamagle drugu stranu te slike, onu gde se čovek suočava sa čežnjom, da je sve oko njega tuđe.Melinda Fehervari je 2014. godine oti&scaron;la iz rodne Subotice u Veliku Britaniju, tražeći novi početak. U toj potrazi za boljim životom, verovala je da će daljina od rodnog mesta doneti perspektivu, ali je sa vremenom shvatila da ni najuređeniji svet ne može nadomestiti taj osećaj koji ima&scaron; kad si kod kuće. U Engleskoj je sve delovalo pravilno postavljeno &ndash; organizacija, uslovi, mogućnosti za rad. Ipak, iza spolja&scaron;nje urednosti, postojala je rupa u du&scaron;i koju ni&scaron;ta nije moglo ispuniti. Dani su bili dugi i isplanirani, a noći su nosile misli rodnog grada i na ono &scaron;to nedostaje: poznat glas, osmeh kom&scaron;inice, osećaj da negde istinski pripada&scaron;.Melinda je u Engleskoj počela od početka, kao mnogi koji dođu sa snovima, ali bez poznanstava. Prvi posao bio je u restoranu, obična pozicija, skromna, ali ispunjena odlučno&scaron;ću da nauči svaki detalj, svaku sitnicu. Nije pro&scaron;lo mnogo, a njena upornost i ozbiljnost doveli su je do mesta menadžera. Nije tražila priznanje, radila je sa verom da trud govori sam za sebe. Iako daleko od porodice, svakog dana je dokazivala da dostojanstvo ne zavisi od adrese, već od načina na koji se čovek nosi sa sobom i sa svetom oko sebe.Godine su prolazile, a sa dolaskom porodice i svakodnevnih obaveza, sve je vi&scaron;e osećala koliko joj nedostaje toplina koja se ne nalazi u pravilima i zakonima, već u ljudima. Melinda nam ovde otvara du&scaron;u i deli najteže iskustvo: &bdquo;Tokom trudnoće sam najvi&scaron;e shvatila kako gledaju na nas strance, reči &lsquo;građanin drugog reda&rsquo; su jako blage naspram onog &scaron;to sam doživela. Nijedan lekar nije hteo da me pogleda kako treba, samo su me prebacivali iz sobe u sobu, uvek sam bila poslednja na listi. Kasnije su pogre&scaron;no procenili zapaljenjski proces u mom organizmu i danima nisam znala &scaron;ta mi je, a toksini su mi se vraćali u krv, i trudnoća je postala rizična. To sam preživela, ali posle toga vi&scaron;e ni&scaron;ta nije bilo isto.&ldquo; Tada je shvatila da ni savr&scaron;en sistem ne može zameniti ljudsku brigu. Sve vi&scaron;e je osećala potrebu da deca rastu među poznatim glasovima, među svojim narodom, tamo gde svaki pogled ima smisao i bliskost, a ne hladnoću ki&scaron;nih engleskih dana.Tada je počela da shvata da posao i karijera nije sve u životu, već da je su&scaron;tina u bliskosti, u korenima koji ti daju snagu. I zato je 2020. godine donela odluku da se vrati u Srbiju. Nije to bio lak korak &ndash; trebalo je priznati sebi da ono &scaron;to tražimo po svetu, često nas čeka ba&scaron; tamo odakle smo po&scaron;li. Povratak nije bio poraz, već potvrda &ndash; da je prava vrednost života i uspeh tamo odakle potiče&scaron;.Pogled redakcije portala Srpski UgaoDanas, dok svakodnevica protiče u jednostavnijem ritmu nego nekada, Melinda nosi sa sobom iskustvo dve zemlje i dve istine o svetu. U Srbiji je ponovo prona&scaron;la ono &scaron;to je u Engleskoj tražila &ndash; smisao, bliskost i snagu da raste. U njenom povratku krije se tiha poruka &ndash; da putovanje ponekad ne vodi ka novom mestu, već nazad ka sebi. Jer povratak, kad dolazi iz srca, uvek znači novi početak. Melinda danas mladima poručuje: &quot;Idite, vidite, naučite &ndash; ali nikada ne zaboravite gde pripadate. Ni jedno sunce ne greje kao ono pod kojim si odrastao&quot;.

Koreni zovu: Melinda je napustila englesko sivilo da bi ponovo osetila toplotu srpskog sunca

1 Komentari