Đorđević o pravdi, nepravdi i nadi: "Gde smo to stigli i kuda idemo"

Tekst prenosimo u celosti:&quot;Postoji trenutak u danu kada se, između jutarnje kafe i večernjih vesti, čovek zapita: gde smo to stigli i kuda idemo? Nije to pitanje politike, nego du&scaron;e. Jer sve &scaron;to nas danas boli - nepravda, sebičnost, pohlepa, zaborav, nije samo posledica odluka vlasti, već i ogledalo nas samih. Ja, iako sam bio ministar, danas o svemu razmi&scaron;ljam kao običan čovek koji gleda Srbiju iz svog dvori&scaron;ta, sa nadom da će neko danas pružiti ruku umesto prsta i upaliti svetlo tamo gde drugi gase nadu.Na&scaron;a zemlja je mnogo puta u istoriji bila na raskr&scaron;ću. I gotovo uvek smo birali teži put, ne samo zato &scaron;to smo hrabri, već zato &scaron;to nismo umeli drugačije. Srbija je kao stari brod: nosi se sa talasima, &scaron;kripi, ali ne tone. Ipak, svaki put kada pomislim da smo naučili lekciju iz pro&scaron;losti, vidim kako ponavljamo iste gre&scaron;ke. Jo&scaron; uvek verujemo da će neko drugi da nas razume, da nam prizna žrtvu, da nam pruži pravdu. Ali pravda se ne dobija, ona se gradi, svakog dana, malim delima i velikim odricanjima.Gre&scaron;ke Srbije nisu u pro&scaron;lim vladama, ni u imenima političara, već u na&scaron;oj kolektivnoj amneziji i osećaju nemoći. Navikli smo da trpimo, da čekamo &#39;bolje vreme&#39;. A bolje vreme nikada ne dođe samo. Dođe čovek, stane, pogleda u nebo i odluči da ga ne zanima vi&scaron;e ni Zapad ni Istok, već pravda pod njegovim krovom.Gledam svet danas - veliki, bučan, podeljen. Čini mi se da je izgubio osećaj mere. Svi viču o demokratiji, a malo ko je živi. Govore o slobodi, ali misle na privilegije. U takvom svetu, male zemlje poput Srbije te&scaron;ko pronalaze svoje mesto. Mi smo mali, ali nismo nevažni. Na&scaron;a snaga je u tome &scaron;to smo preživeli vi&scaron;e nego &scaron;to mnogi mogu da zamisle. Ali da bismo opstali, moramo prestati da gledamo svet kao neprijatelja, a sebe kao večitu žrtvu. Moramo postati most, ne zid.Pravda i nepravda nisu samo sudske presude. One se mere po tome kako se pona&scaron;amo jedni prema drugima. Kada prodavac u pekari ne prevari za kusur, kada lekar primi pacijenta bez &#39;veze&#39;, kada profesor pogleda studenta u oči i kaže: &#39;verujem u tebe&#39; - e tada postoji nada. Ali kada decu učimo da je snalažljivost važnija od po&scaron;tenja, tada sami kopamo jamu u kojoj se gu&scaron;imo.Nekada su na&scaron;i umni ljudi pisali da se narod mora podizati, učiti, &scaron;iriti vidike. Danas, kada je svet na dlanu, mi često biramo da gledamo u mrak. Umesto da čitamo, mi delimo tračeve. Umesto da stvaramo, mi sumnjamo. Umesto da pra&scaron;tamo, mi zaboravljamo, ali ne na pravi način. Zaboravljamo da pra&scaron;tanje nije slabost, nego snaga. Nije pitanje vere, već dostojanstva.A možda je najveći izazov na&scaron;eg vremena upravo ono &scaron;to držimo u rukama - mobilni telefon. Svet se preselio na ekrane, a du&scaron;a je ostala bez oslonca. Sve mora biti kratko, brzo i glasno. Mladi vi&scaron;e ne čitaju knjige, već naslove. Ne slu&scaron;aju sagovornika, već čekaju red da odgovore. U tom svetu brzine i povr&scaron;nosti, rađa se nova vrsta siroma&scaron;tva - duhovno siroma&scaron;tvo. Deca u Srbiji postaju žrtve digitalnog &scaron;uma - preplavljena slikama, a li&scaron;ena smisla. Ako želimo budućnost, moramo započeti reformu obrazovanja i kulture. Ne da bi donela političke poene, već da bi spasla dru&scaron;tvo. &Scaron;kola mora ponovo da uči da se misli, ne da se pamti. Kultura mora da inspiri&scaron;e, ne da zabavlja. I dok svet juri ka algoritmima, mi moramo stati i vratiti čoveka u centar, jer bez čoveka ni najpametniji telefon ne vredi ni&scaron;ta.Kada danas govorim o Srbiji, ne govorim o politici. Govorim o zemlji u kojoj se rađa nada, ali i strah. O zemlji u kojoj je čovek i dalje važan, ali sve ređe po&scaron;tovan. Zato mislim da je vreme da se promenimo - ne kao narod, već kao ljudi. Da prestanemo da očekujemo heroje i počnemo da budemo ljudi vredni sećanja. Da ne pričamo o Evropi kao o cilju, već kao o ogledalu u kojem treba da se vidimo.Jer Srbija može biti i evropska i svoja. Može biti most između svetova, ako bude most između svojih građana. Ali za to je potrebno vi&scaron;e hrabrosti nego &scaron;to mislimo. Ne one političke, već ljudske - da se oprosti, da se prizna gre&scaron;ka, da se poslu&scaron;a drugi.Po meni, najvažnije pitanje danas nije gde smo, već kuda idemo i da li znamo za&scaron;to. To &bdquo;za&scaron;to&ldquo; je ključno. Bez njega, sve postaje rutina. I politika, i patriotizam, i život. Zato je vreme da vratimo smisao u reči, dostojanstvo u rad i po&scaron;tenje u svakodnevicu. Da ne čekamo da neko izgovori istinu, već da je živimo. Jer narod koji ne veruje u sopstvenu promenu, osuđen je da večno traži krivca.Ja verujem da Srbija ima budućnost. Ne onu iz parola, već onu ti&scaron;u, ljudsku, u kojoj će svako dete imati priliku, svaka starica po&scaron;tovanje, a svaki radnik dostojanstvo. Ta Srbija se ne gradi zakonima, već pogledom, rukovanjem i rečju.Zato, kao običan čovek, ne tražim čudo. Tražim samo da se probudimo i setimo ko smo. Da budemo bolji, ne veći. Da biramo pravdu, ne osvetu. I da konačno shvatimo: snaga naroda nije u vikanju, već u ti&scaron;ini onih koji po&scaron;teno rade svoj posao.To je Srbija u koju verujem. I to je borba koju vredi voditi svakog dana, iznova. U sebi&quot;.

Đorđević o pravdi, nepravdi i nadi: "Gde smo to stigli i kuda idemo"

0 Komentari