Pesme na štakama

Zavr&scaron;io sam svoje književne obaveze u Podgorici koja početkom oktobra nije ličila na sebe &ndash; dva dana ki&scaron;e i vetra koji ljudima svira na kostima. Ali treći dan &ndash; kada se valjalo spremati nazad za Beograd &ndash; nad Podgoricom je granulo sunce. I već se moglo zasesti u ba&scaron;te kafića u centru.Prethodno sam posetio veliki &scaron;ator na Trgu nezavisnosti na kojem su regionalni izdavači pokazivali &scaron;ta znaju i umeju. Na &scaron;tandu izdavača Lom primećujem knjigu jednog od najpoznatijih književnih imena dana&scaron;njice &ndash; čoveka koji životom i književno&scaron;ću povezuje Bosnu, Srbiju, Hrvatsku i Crnu Goru.Goran Samardžić čiji je otac bio Nik&scaron;ićanin, a majka iz Priboja, rođen je u Sarajevu, a odrastao u Beogradu. Za skoro svaku knjigu koju je objavio u poslednje tri i po decenije dobijao je po neku književnu nagradu. Na početku behu &quot;Lutke&quot;Goran i ja smo generacijska sabraća sa sarajevske književne scene. Prvu knjigu sam objavio 1988. u Svjetlosti, a u istoj ediciji Nade Goran je objavio pesničku knjigu &bdquo;Lutke&ldquo; 1990. Knjiga je bila napisana ekavicom, Goran je tako i govorio. Zabavljao nas je vračarskim anegdotama u književnim krčmama predratnog Sarajeva &ndash; od Korza do Zvona.Njegova poezija je plenila svojevrsnom vedrinom i finom bezazleno&scaron;ću koju postdizdarevska Bosna skoro da nije poznavala.Fotografija pesnika za korice, koja je bila obavezna u izdanjima Svjetlosti, već te 1990. bila je bajata. Verovatno iz nekog vračarskog vremena, pre dolaska za Sarajevo. To zaključujem po obilju kose na pesnikovoj glavi. Već u vreme svoje debitantske pesničke knjige dvadesetdevetogodi&scaron;njem pesniku kosa je bila proređena.Dragoslav Dedović/DWNjegova majka Bela se čudom čudila, jer je otac Đorđe bio mu&scaron;karac po njenom ukusu &ndash; imao je ovcu na glavi. Sve mi je to Goran pričao u jednom od na&scaron;ih bezbrojnih sarajevskih razgovora. &bdquo;Lutke&ldquo; su tada bile zrelo minimalističko delo. Svedenim jezikom proizvedene su sveže, čak bizarne slike. Pročitano se ukr&scaron;talo sa proživljenim &ndash; stranicama su paradirali Silvija Plat, Oskar Vajld, Ernst Hemingvej, Tolstoj, od istorijskih ličnosti Kaligula i Gavrilo Princip. Majka, otac, deda i baba su takođe na okupu, nežno-crnohumorno ovekovečeni. Tu su i devojke, najpostojanija pesnikova opsesija.Rat je usporio književnu putanju ovog čoveka, ali ga je napunio prizorima koji su po imperativu mentalne higijene morali da izađu iz njega. Priče je počeo pisati i pre rata, ali u nekoliko posleratnih zbirki stekao je regionalni glas majstora kraćih proznih tekstova. Pisao ih je istim &scaron;armantno-luckastim jezikom kao i pesme. Sve ovo je krunisano romanom &Scaron;umski duh, koji već ima kultni status. Romanopisac je po drugi put postao pro&scaron;le godine kada je za &bdquo;Grobar pasa&ldquo; dobio jednu od najznačajnijih regionalnih nagrada, koju dodeljuje zagrebački V.B.Z. Od Grobara pasa do LomaI taj roman sam čitao u rukopisu. Brak viđen u retrovizoru, na njegovom mučnom kraju. &bdquo;Ipak, čini se da je intenzitet ljubavne storije ovde samo kako bi se ispisala zaljubljenička posveta jazavičaru s očima sveca, a on uz mnoge svoje anđeoske osobine i agende daje sve od sebe da spasi taj brak i ljude koje voli&ldquo;, napisala je Vanja Kula&scaron;. Ona je Samardžićev pripovedački glas, proizvod &bdquo;hiperaktivnog, razbaru&scaron;enog uma&quot;, označila kao &bdquo;drčan i iznemogao, opor, a opet i iznimno nežan&quot;. Naposletku je urednica zagrebačke izdavačke kuće i književna kritičarka Vanja Kula&scaron; ovako preporučila roman: &bdquo;Na stranu tema i struktura, ovu knjigu magnetičnom čini dobar stil, proza krcata poezijom i &scaron;a&scaron;avi humor, uvek i isključivo na vlastiti račun, a &scaron;to jo&scaron; od &Scaron;umskog duha odlikuje Samardžićev autorski rukopis. Romaneskni debi ovog prozaika, pesnika, izdavača poodavno je u&scaron;ao u mit, a s Grobarom pasa, taman dve decenije posle, dobija punokrvnog naslednika&quot;.Sve mi ovo prolazi kroz glavu dok u Podgorici uz &scaron;oljicu &bdquo;dojča&ldquo; otvaram Goranovu pesničku knjigu koju je izdavač, marketin&scaron;ki lukavo, u podnaslovu nazvao &bdquo;roman u osamsto strofa&quot;.Čitam knjigu stranicu po stranicu, gustiram je kao da nisam mesecima razgovarao sa pesnikom o vrelim stihovima koji su elektronski stizali iz Sarajeva na Banovo Brdo ili u Leskovac, zavisi gde sam boravio. Prekidam čitanje da bih po&scaron;ao na podgorički aerodrom. Zbog Parade ponosa vožnja taksijem traje ne&scaron;to duže. Avion kasni pa na gejtu zavr&scaron;avam čitanje. Prema meni ovo je najbolja poezija koju je Goran Samardžić potpisao.Knjiga može da se nazove i &bdquo;Te&scaron;ki ljubavno-životni mamurluk u 84 pevanja&quot;. Jer Goran je odavno, jo&scaron; od puberteta, shvatio da je ljubav &bdquo;najbolja besplatna droga na svetu&quot;. A on je celi život zavisnik.Kako to zvuči u knjizi &bdquo;Lom&quot;?&bdquo;Moli se bolesnički sprat na pravoslavnom, katoličkom i muslimanskom jeziku. I na hebrejskom. Da je svet bolnica niko ne bi ratovao. Samo bi se hrabrili&quot;.Na drugom mestu čitam: &bdquo;Lepo je majkovati&hellip;&quot; Bolesnici prizivaju majku, a Samardžić pronalazi lepu reč za to prizivanje. Pritom pesnika ne napu&scaron;ta humor: &bdquo;Očajavanje je moj posao. Kud se za očajavanje ne prima plata&quot;. Sa &scaron;takama, u kafani, među gubitnicima koji pu&scaron;e i piju pesničko ja ovako vidi sebe: &bdquo;Trenutno sam lik iz jednog ruskog romana &scaron;to duboko ćuti i gadi se sebe&quot;. A pred ogledalom privremeni invalid kaže: &bdquo;Zdravo je to. Zabuljiti se u svoje žive ostatke&quot;.Pesnik u srcu nosi nekoliko zemalja, a jedna, neimenovana, mogla bi biti i Srbija:&bdquo;Krijem da volim jednu zemlju u kojoj često gostujem. Bio domaćin a sad gost. Dete, mladić pa starac. Ta zemlja je prasica među prascima, svinja među svinjčadima&quot;.Na kraju knjige pesnik kaže: &bdquo;Nije svako dostojan nosač tuge. Pa ni ja. Jedva čekam da prođe ova moja sada&scaron;njost&quot;.Mogao bih mnogo toga da kažem o ovoj pesničkoj knjizi kojoj predviđam kultni status kod književnih sladokusaca. Ali sam dovoljno mudar da odmah zatražim ba&scaron; od Gorana Samardžića da se izjasni o svom &bdquo;Lomu&quot;. Sledi autopoetički zapis koji je stigao iz Sarajeva u Keln &ndash; opet sam promenio mesto boravka. I ovaj tekst ima svoju nomadsku sudbinu. Počeo je čitanjem &bdquo;Loma&quot; u Podgorici, prve rečenice su nastale u Beogradu, a zapis zavr&scaron;avam u Kelnu. Sada mu se pridružuje tekst koji sam donekle iznudio od pesnika početkom oktobra leta gospodnjeg 2025.&bdquo;Stanje totalne razumljivosti&quot;&bdquo;Od prve zbirke pesama Lutke &scaron;tampane 1990. do ove, preko Otkazano zbog ki&scaron;e, Zuba u drvetu i Bele, autor permutuje lirsko Ja u epsko i dovodi se u stanje totalne razumljivosti. Metafora je na minimumu a jezički ekvilibrizam sveden u skromne mere. Između napisanog i publike brisan je prostor. Pesme nemaju pojedinačne naslove i krune već redne brojke, svedene pod samo jednu reč - Lom. Zato se izdavač odvažio da u podnaslovu knjigu stigmatizuje kao roman u osamsto strofa.Možda knjiga nije ba&scaron; roman koliko poema sa karakteristikama proze u stihu. Stožerna tema je dom preko noći ispražnjen od smisla i sadržaja. Glatko, kao po &scaron;inama i đavoljem voznom redu napu&scaron;ta ga kompozicija od žene, dece i dva psa. Na sve to pod uticajem sredstava za umirenje i umrtvljenje glavni nosač tuge i žalosti pada jo&scaron; s motora lomeći kosti. Invalidnost se s du&scaron;e prenosi i na telo. Zavr&scaron;ava okovan u gips i delirijum pisanja. &Scaron;pikuje ga humorom i auto-ironijom. Destrukcijom. Ima sluh za globalne i lokalne tragedije al&rsquo; ga njegova, o gle čuda, najvi&scaron;e peče. Život je kavez iz kojeg se gleda i biva gledan. Najče&scaron;će svojim očima. Nebo poklopac, ne plava prevlaka s pticom u vidiku. Bolnica materica; bolničarke stroge, strukirane dadilje efikasne ko ose. Piscu se nipo&scaron;to ne ide kući. On bi da ga zaposle ko bolesnika. Ne daju mu se drugom i bolesnijem krevet i zauzet ćo&scaron;ak. Klozet je u bolnici pu&scaron;ionica i suzionica, manje mesto za izlučivanje otpada. &Scaron;take već sastavni deo anatomije i bića. Srećom za pisca koji je sam svoj junak po deseti put, ako mu računamo publikovane knjige, upomoć mu dolazi Žena, nudeći du&scaron;u i telo za flaster. To naravski rezultuje drugim i opu&scaron;tenijim delom poeme koji nas leči od prvog. Tuga je prsla po precizno iscrtanom &scaron;avu pod kojim se nazire isceljenje. Dosta kukanja i kmeke. Na stradi života neko uz bankinu kleca i putuje, samo sporo. I jahanje motora je u izgledu. Sreća, ne ba&scaron; sreća već onako ne&scaron;to, proviruje na vidiku. Pretplata na tugu je istekla i nema se kud. Nudi se &scaron;ta je ostalo a ne čega je davno bilo previ&scaron;e. Da se odlične knjige baziraju na nesreći i njenim derivatima potvrđuje i ova knjiga&quot;. Protiv naslovaDa sam u žiriju za neku književnu nagradu, preporučio bih kolegama &bdquo;Lom&ldquo;. To je knjiga koja se pi&scaron;e jednom u životu. I to mimo pi&scaron;čeve volje. Takve su najznačajnije. Da sam kojim slučajem bio urednik poslednjeg romana kao i ove poetske knjige &ndash; ta dva dela zapravo čine tematsku celinu &ndash; iskoristio bih svoje diskreciono pravo pa bih roman nazvao &bdquo;Kučkar&ldquo;, a stihove bih stavio pod krovni naslov &bdquo;Pesme na &scaron;takama&ldquo;. Ovo pi&scaron;em kako bih kaparisao naslove za buduće izdavače &ndash; pesme će jednom iz Beograda doći do Sarajeva, gde su nastajale. Možda pre do Zagreba. A proza će pretočena iz ijekavice u ekavicu, kao rakija iz fla&scaron;e u fla&scaron;u, valjda osvanuti i u Beogradu.

Pesme na štakama

0 Komentari