Šta se dešava? Evakuacija opasna po život, potpuno su zatvoreni

Od kraja septembra Kupjansk je zatvoren &ndash; u grad se vi&scaron;e ne može ni ući ni izaći. Tamo se sada nalaze ruski vojnici, koje ukrajinska vojska poku&scaron;ava da potisne. Ni spasioci koji bi mogli da izvuku ljude na sigurno, vi&scaron;e ne mogu da uđu u grad. Upla&scaron;eni stanovnici beže sami, na svoju ruku.To je učinila i 75-godi&scaron;nja Valentina, koja je živela na severnoj periferiji Kupjanska. Uz pomoć jednog sugrađanina uspela je da stigne do sela &Scaron;evčenkovo na zapadu, odakle su je volonteri prevezli dalje u Harkov. Tamo smo se sreli sa njom, u tranzitnom centru za raseljene.EPA/ATEF SAFADIValentina kaže da je odlučila da pobegne nakon &scaron;to su joj u dvori&scaron;te do&scaron;la dvojica ruskih vojnika tražeći svoje saborce u gradu. Jedan od njih joj je pretio granatom.&quot;Videlo se da je taj Rus bio vrlo pijan. Onda je pitao gde su ukrajinski vojnici. Rekla sam: &#39;Kod nas nema ni va&scaron;ih ni na&scaron;ih. Ovde žive samo starci&#39;&quot;, seća se ona.Već četiri meseca u gradu ni&scaron;ta ne funkcioni&scaron;e &ndash; nema komunikacija, ni struje, ni vode, ni gasa, priča Valentina. Sve prodavnice su zatvorene. &quot;Granatiranje je stra&scaron;no. Sve je uni&scaron;teno. Sve je crno i spaljeno&quot;, kaže ona, &quot;a dronovi lete&hellip; Kad nekog ugledaju, prvo lebde u mestu, pa se onda obru&scaron;e na žrtvu. Mnogo ljudi gine.&quot;Volonteri sada vode Valentinu u skloni&scaron;te, gde živi nekoliko stotina interno raseljenih ljudi. Ali starica već sada tuguje za svojim domom. &quot;Ljudi poput nas te&scaron;ko se odriču svoje kuće, dvori&scaron;ta i vrta. Rod je ove godine bio dobar. Sve sam unela u podrum i zaključala, kako i treba. Ali da li će ostati netaknuto? E, to je pitanje&quot;, kaže tužno.Pomoć socijalnih radnikaOd septembra broj zahteva za evakuaciju iz okruga Kupjansk se povećao &ndash; svakodnevno u &quot;Koordinacioni centar za humanitarnu pomoć&quot;, koji je zadužen za sprovođenje evakuacija, stiže vi&scaron;e od sto prijava, priča rukovodilac akcije Bohdan Jahno. &quot;Nažalost, mnogi ljudi čekaju do poslednjeg trenutka. Broj zahteva koje ne možemo da obradimo raste iz dana u dan. A kad ljudi poku&scaron;aju sami da se upute na put, mogu postati meta dronova.&quot;Prema podacima UNHCR-a, trenutno u Ukrajini ima oko 3,8 miliona interno raseljenih lica, dok ukrajinske vlasti navode brojku od 4,6 miliona. To su Ukrajinci koji su od 2014. godine &mdash; nakon aneksije Krima i početka borbi na istoku zemlje &mdash; pobegli pred ruskom agresijom u bezbednije delove Ukrajine. Trenutno su to uglavnom penzioneri koji ne mogu sebi da priu&scaron;te iznajmljivanje stanova i žive u kolektivnim sme&scaron;tajima. Ali njihovi problemi time nisu re&scaron;eni, jer im je bez pomoći te&scaron;ko da se snađu u svakodnevnom životu, zavr&scaron;e administrativne poslove ili odu kod lekara.Shutterstock/BPTUDržava može da im dodeli socijalnog radnika, ali osoba mora da dokaže da živi sama i da priloži odgovarajuća dokumenta. &quot;Potrebno je mnogo pomoći, a država ne može da je pruži. Država je u ratnom stanju&quot;, obja&scaron;njava Elvira Sejdova-Bohoslovska, koja rukovodi projektom u &quot;Koordinacionom centru za humanitarnu pomoć&quot;.U nekoliko domova socijalni radnici brinu o najugroženijima. Finansira ih međunarodna humanitarna organizacija &quot;Pomoć za samopomoć&quot;, &quot;kako bi se ti ljudi osećali zbrinuto i voljeno&quot;, nagla&scaron;ava Sejdova-Bohoslovska. &quot;Socijalni radnici im pomažu da prevaziđu traume. A to je važno.&quot;U domu u Harkovu vlada sumorna atmosfera. Na balkonima visi ve&scaron;, a iz kuhinje se &scaron;iri miris kuvanog mesa: socijalna radnica Viktorija kuva bor&scaron;č za te&scaron;ko povređenog mu&scaron;karca iz Harkovske oblasti. Od jutra je imala mnogo posla &ndash; i&scaron;la je u kupovinu i prala ve&scaron;. Viktorija voli svoj posao. &quot;Znam da ovi ljudi nemaju nikoga da im pomogne&quot;, kaže ona. Ali projekat podr&scaron;ke ne može da pokrije ceo dom &ndash; dve socijalne radnice brinu o deset starijih žena.&quot;Ulica života&quot; u KupjanskuKada Viktorija ima slobodan dan, pomaže i drugim stanarima doma. Posećuje i 88-godi&scaron;njeg Mikolu, da čuje priče iz njegovog života. Mu&scaron;karac slabo vidi i čuje, ali uživa u njenoj pažnji.Mikola je živeo u selu Velika &Scaron;apkivka, severno od Kupjanska. Uvek je pe&scaron;ačio do grada da poseti svog 65-godi&scaron;njeg sina. &quot;Odjednom je počeo da me prati dron. Ra&scaron;irio sam ruke i rekao: &#39;Hajde, pucaj!&#39; Ali on je kružio, pa uni&scaron;tio jednu kuću i imanje. Bio sam po&scaron;teđen&quot;, priseća se.U avgustu je prebačen u bolnicu u Čugujevu, jer u Kupjansku bolnice vi&scaron;e nije bilo. Nakon otpusta bilo je previ&scaron;e opasno da se vrati kući. Volonteri su Mikolu odvezli u dom u Harkovu. &quot;U početku mi nisu rekli istinu. Ne, nisam ljut, hteli su samo najbolje&quot;, kaže on. Ali Mikola nije izdržao i pre dve nedelje je autobusom oti&scaron;ao do Kupjanskog okruga i pe&scaron;ke oti&scaron;ao do svog sela da uzme odeću. &quot;Spakovao sam punu torbu &ndash; dve jakne, ko&scaron;ulje, pantalone. Koliko sam mogao. I ranac&quot;, kaže on. Na putu se zapleo u bodljikavu žicu i povredio.Sada Mikola živi sam u jednoj sobi i čuva drugi krevet za svog sina, koji je jo&scaron; u Kupjansku. Već mesec dana nema nikakav kontakt sa njim, i zato očajnički želi da se vrati u Kupjansk. &quot;Sad su tamo postavljeni stubovi visoki &scaron;est metara, a preko puta su razapete mreže protiv dronova. Taj put zovu &#39;Ulica života&#39;. Tuda se mora proći, drugog puta nema&quot;, kaže Mikola. Ali Viktorija mu to zabranjuje. &quot;Hoću da odem tamo. A ako budem ubijen, neka tako bude&quot;, kaže Mikola i jedva suzdržava suze.

Šta se dešava? Evakuacija opasna po život, potpuno su zatvoreni

5 Komentari