Bivši poslanik Bundestaga: Nemci ne znaju za zločine nad Srbima u Bosni

To, naravno, nije opravdanje za masakr nad muslimanima u Srebrenici 1995, napominje Noj i dodaje da svako ko poku&scaron;ava da negira celokupnu sliku otkriva gde se zaista nalazi. Samo ako se na sve žrtve gleda jednako, moguće je za sebe tražiti moralna i humanistička uverenja &ndash; sve ostalo su dvostruki standardi, zaključuje Noj.U autorskom tekstu &quot;Politika žrtava dve klase &ndash; ili: Kako se mogu razotkriti neki samozvani &#39;humanisti&#39; i &#39;moralisti&#39;&quot;, objavljenom na portalu Nahdenkseiten, Noj pi&scaron;e o toku rata u BiH.Tekst prenosimo u celosti:&quot;Secesionistički ratovi na prostoru nekada&scaron;nje Jugoslavije, pred očima modernih masovnih medija, otkrili su za &scaron;ta su ljudi sposobni u izuzetnim situacijama, poput ratova.Preko noći, kom&scaron;ije, poznanici i prijatelji postali su ubice, silovatelji i mučitelji. Građanski ratovi često nadma&scaron;uju okrutnost klasičnih međudržavnih ratova: pobunjenici protiv vladinih trupa.Naoružane grupe se međusobno bore za prirodne resurse, teritoriju&hellip; Usred svega toga je civilno stanovni&scaron;tvo: žene, deca, stariji i mu&scaron;karci koji ne žele da ubijaju ili budu ubijeni. Ali, nisu sve civilne žrtve građanskih ratova jednako tretirane. Ko u Nemačkoj, na primer, zna za ratne zločine počinjene nad bosanskim Srbima 1992. godine u selima u op&scaron;tini Srebrenica?Pritisak na stanovni&scaron;tvo da zauzme stranu se pojačava sa svakim trenutkom: neutralnost, držanje po strani i želja da se ostavi na miru postaju sve teži. Čak i unutar porodica, razdor postaje očigledan kada se braća ili očevi i sinovi suprotstavljaju jedni drugima &ndash; kao &scaron;to je slučaj danas u Ukrajini, a prethodno i tokom raspada Jugoslavije.Verska pripadnost se često instrumentalizuje kako bi se na kraju &#39;svoje&#39; stanovni&scaron;tvo dovelo na &#39;liniju&#39;.Vanredno ratno stanje iznenada dozvoljava ili čak podstiče pona&scaron;anja koja su ranije bila nezamisliva, moralno i pravno &ndash; maksimalnu &scaron;tetu po &#39;neprijatelja&#39; u sopstvenom dru&scaron;tvenom okruženju: ubijanje, sakaćenje, silovanje njihovih žena ili čak njihovo otimanje, kao &scaron;to su to činili i jo&scaron; uvek čine teroristi Islamske države i drugi islamisti u Iraku i Siriji.I ranije su dru&scaron;tveni &#39;gubitnici&#39;, zgubidani i kriminalci, videli &scaron;ansu za &#39;novi život&#39; pljačkajući, oduzimajući, silujući i ubijajući. Oni su novi heroji do posleratnog perioda, barem neko vreme.I ova ljudska pona&scaron;anja, ovi psiholo&scaron;ki ponori, postoje u različitom stepenu u svakom građanskom ratu i među svakom aktivnom zaraćenom stranom. Kod nas rasprostranjena, ali zapravo vi&scaron;e nego infatilna, dihotomija na dobro i zlo, sprečava i ima za cilj da spreči pogled na složenu celinu unutardržavnog, kao i međudržavnog sukoba.Pre mnogo godina, Ane Moreli je objavila knjigu pod nazivom &#39;Principi ratne propagande&#39;.U njemu je sumirala principe koji su se ponavljali u ratnim i predratnim vremenima. Primena ovih principa nije ograničena samo na autoritarne ili diktatorske sisteme. Oni se primenjuju na celokupno političko uređenje država.Tri od ovih principa, i ona koja su relevantna za ovaj esej, su: &#39;Neprijateljski tabor snosi isključivu odgovornost za rat&#39;, &#39;Neprijatelj ima demonske osobine&#39;, &#39;Neprijatelj namerno čini okrutnosti. Ako pravimo gre&scaron;ke, one su samo nenamerne&#39;.Čak i u posleratnom periodu, ovi principi se i dalje održavaju kako se naknadno ne bi ugrozila legitimnost rata i njegov navodni nedostatak alternativa &ndash; na kraju krajeva, podnete su ogromne žrtve. Sa novim, iskrenim narativom, čovek bi samo morao da prepozna sopstvenu glupost. A i jučera&scaron;njim ratnim vođama je potreban nastavak narativa kako bi trajno osigurali svoje privilegije &ndash; čak i ako zemlja opstane u stanju koje vi&scaron;e nije rat, ali ni mir. Ispitivanje uzroka rata, ispitivanje ratnih zločina počinjenih u njemu, poželjno se odvija sa pogledom na (biv&scaron;eg) neprijatelja: Uradili su nam to i to; ali mi smo nevini, uvučeni smo u rat (&#39;Neprijateljski tabor snosi isključivu odgovornost&#39;).Preispitivanje sopstvene uloge u ratu se izbegava koliko god je to moguće &ndash; barem dok generacija koje su vodile rat jo&scaron; uvek drži poluge moći; situacija koja efikasno sprečava obnovu zemlje, kao u BiH.Bekstvo, proterivanje i ubistvoBekstvo, proterivanje i ubistvo su inherentne karakteristike građanskog rata. U nekim slučajevima, oni se nazivaju &#39;etničko či&scaron;ćenje&#39;, u drugima &#39;preseljavanje&#39; ili &#39;bekstvo&#39;, u zavisnosti od političke svrsishodnosti.Svake godine u julu (nedavno je obeležena 30. godi&scaron;njica), masakr u Srebrenici sećanje se obeležava politički i medijski obeležava u međunarodnim krugovima: Približno 8.000 muslimanskih mu&scaron;karaca i mladih ljudi odvojeno je od žena, dece i starijih osoba i pogubljeno od strane bosanskih Srba. To se smatra najvećim ratnim zločinom u Evropi od kraja Drugog svetskog rata.Ali, ko zna za ratne zločine počinjene 1992. godine u selima u op&scaron;tini Srebrenica? Bosanski Srbi &ndash; brojke variraju, u zavisnosti od &#39;izvora&#39;, od 400 do preko 1.000 civila (mu&scaron;karaca, žena i dece) &ndash; masakrirani su od strane bosansko-muslimanskih jedinica. Ne, ovo nije opravdanje ili relativizacija (&#39;&scaron;ta se de&scaron;ava&#39;) za masakr bosansko-muslimanskih mu&scaron;karaca 1995. godine.Prikazivanje ovog masakra od strane suprotstavljene strane je deo &scaron;ire slike, deo istine. Svako ko poku&scaron;ava da negira celokupnu sliku otkriva gde se zaista nalazi. Svako ko selektivno priznaje i osuđuje zločine, ubistva i proterivanja nije humanista, već sledi političku agendu sa &#39;humanističkim smokvinim listom&#39;. Svako ko instrumentalizuje humanizam degradira humanizam na propagandno oružje &ndash; tada kao i sada.&#39;Oluja&#39; &ndash; Oluja dobra protiv zlaZa nekoliko dana, takođe će biti obeležena 30. godi&scaron;njica hrvatske akcije &#39;Oluja&#39;. Ne treba očekivati medijsko izve&scaron;tavanje o ovome u Nemačkoj; a ako se i očekuje, verovatno će biti vi&scaron;e kao u pro&scaron;losti, u skladu sa principima ratne propagande Ane Moreli.Pravilo broj 1: &#39;Neprijateljski tabor snosi isključivu odgovornost za rat&#39; i stoga mora snositi posledice, uključujući i sopstvene žrtve, za koje je i sam odgovoran, prema podporuci koja se može pročitati između redova.Pravilo broj 2: &#39;Neprijatelj namerno čini okrutnosti. Ako pravimo gre&scaron;ke, to je samo slučajno&#39; &ndash; naravno, želelo bi se dodati sa notom sarkazma, kao i obično. A, ako činjenice jasno ukazuju na suprotno, videti pravilo broj 1.U svakom slučaju, ova ofanziva je proterala oko 200.000 Srba koji su živeli u Hrvatskoj iz regiona Krajine ili ih je primorala da beže. Drugi su streljani na licu mesta. Ve&scaron;tačka razlika između bekstva i proterivanja, koja ignori&scaron;e stvarnost, često se opravdava kroz propagandu &ndash; stanovni&scaron;tvo je bežalo nepotrebno. Hrvatska pravna država obećala je Srbima bezbednost, ali su se oni radije oslanjali na propagandu iz Beograda, čime se obja&scaron;njava &#39;masovni egzodus&#39; (naravno, nije bilo ni reči o proterivanju) Srba. Tako je bilo i sa izjavom voditelja dnevnika na ZDF-u &ndash; i to nije bila izjava pod naslovom &#39;komentar&#39;, već čisti novinarski cinizam.Ovo ili ne&scaron;to slično je uobičajeni argument do danas u postjugoslovenskom regionu i među različitim stranama u sukobu &scaron;irom sveta, dok su u stvarnosti uslovi na mestu zločina (ubijanje civila, uni&scaron;tavanje stanova i kuća, seksualno nasilje) osmi&scaron;ljeni na takav način da ljudi &#39;beže&#39; iz straha za svoje živote &ndash; drugim rečima, bivaju efikasno proterani.U engleskom jeziku postoji odgovarajući termin &#39;displaced persons&#39;. To znači ne&scaron;to poput &#39;ljudi li&scaron;eni svoje domovine, svog doma&#39;. Ova formulacija negira mogućnost jasne razlike između bekstva i proterivanja, &scaron;to je bliže stvarnosti (građanskih) ratova.A istina je takođe: Na početku rata, prema izve&scaron;tajima, oko 170.000 Hrvata iz Krajine su od strane Srba postali &#39;displaced persons&#39;, tj. primorani da beže ili proterani. Ovo prethodno proterivanje Hrvata može objasniti konačno proterivanje Srba, ali ga ne može opravdati.Ba&scaron; kao &scaron;to masakri koje su bosanski muslimani počinili nad Srbima u regionu Srebrenice 1992. godine ne mogu opravdati masakr koji su bosanski Srbi počinili nad bosanskim muslimanima tri godine kasnije; ili proterivanje i prisilno bekstvo kosovskih Srba (približno 230.000) od strane kosovskih Albanaca pod budnim okom i uz prećutno odobrenje NATO-a 1999/2000. godine nakon zavr&scaron;etka rata.Kada su upitani o de fakto prećutnom odobrenju proterivanja, ponovljeni odgovor je bio:&#39;Mi (KFOR, zapravo NATO) ne možemo postaviti NATO vojnika iza svakog Srbina da ga za&scaron;titi&#39; &ndash; ovaj argument sam čuo nekoliko puta tokom mog boravka u misiji OEBS-a na Kosovu kada sam iznosio žalbe.Ne, niste mogli postaviti NATO vojnika iza svakog Srbina, ali ste mogli bombardovati Srbiju 77 dana zbog odbijanja takozvanog sporazuma iz Rambujea, koji je u stvari bio ultimatum Beogradu da pristane na secesiju Kosova. I da, Srbija je takođe proterala stotine hiljada Albanaca iz svoje pokrajine Kosovo &ndash; a da ne pominjemo interno raseljene kosovske Albance pre NATO bombardovanja. Jer je masovno proterivanje sa Kosova očigledno počelo nakon početka rata NATO-a, a ne pre, kako je zapadna javnost želela da veruje.Po&scaron;to se ovaj narativ sru&scaron;io, tada&scaron;nji nemački ministar odbrane Rudolf &Scaron;arping je stvorio &#39;Plan potkovica&#39;, koji je trebalo da dokaže planiranje proterivanja. Narativ o humanitarnoj intervenciji radi sprečavanja &#39;zavr&scaron;etka&#39; ili &#39;predstojećeg&#39; genocida bio je zvanični razlog NATO-a za rat. Ovaj hitni narativ o &#39;Planu potkovica&#39; takođe se uru&scaron;io jer je bio izmi&scaron;ljotina.I ovde takođe kažem: Nije bilo opravdanja za proterivanje albanskog stanovni&scaron;tva na Kosovu od strane Srbije; ba&scaron; kao &scaron;to nije bilo opravdanja za naknadno proterivanje Srba sa Kosova, koje se nastavlja do danas.Mali lingvistički eksperimentAli jedna stvar mora biti jasna: Iz humanističke perspektive, ne može postojati dvoklasni sistem žrtava, nema dobrih žrtava naspram lo&scaron;ih žrtava &ndash; barem ne kada su u pitanju civili.Evo jednog eksperimenta:Rečenica 1: &#39;Kao &scaron;to svako ukrajinsko dete ima pravo na život, tako i svako rusko dete mora imati pravo na život&#39;.Rečenica 2: &#39;Kao &scaron;to svako rusko dete ima pravo na život, tako i svako ukrajinsko dete mora imati pravo na život&#39;.Iako se izjave na prvi pogled čine identičnim (sva deca imaju pravo na život), redosled reči pruža drugačiju perspektivu.Dve rečenice sa dva zahteva koja su humanisti očigledna. Samo oni koji su pristrasni će zastati i razmotriti &scaron;ta im se ne sviđa u vezi sa ovom ili onom izjavom. Samo će oni početi rečima: &#39;Da, ali&hellip;&#39; da bi ipak stavili žrtve druge strane u perspektivu.Evo re&scaron;enja:Prva rečenica poziva na empatiju prema ruskoj deci, dok druga rečenica poziva na ukrajinsku decu &ndash; u zavisnosti od toga koja se nacionalnost dece prva pomene, ona postaju referentna grupa.U prvoj rečenici, empatija, a verovatno i saosećanje, vi&scaron;e leži na ruskoj strani u sukobu, a govornik sugeri&scaron;e nejednak tretman ruske dece u poređenju sa ukrajinskom decom.A u drugoj rečenici, upravo je suprotno: Empatija, a verovatno i saosećanje, vi&scaron;e leži na ukrajinskoj strani u sukobu, a govornik sugeri&scaron;e nejednak tretman ukrajinske dece u poređenju sa ruskom decom.Ovaj eksperiment se može univerzalno primeniti: na Hrvate i Srbe, Bosance i Hrvate, Srbe i Albance, Izraelce i Palestince, Ukrajince i Ruse, itd.Samo ako se na sve žrtve gleda jednako &ndash; bez obzira na osnovne političke motive njihovih zaraćenih vlada &ndash; i samo ako se ne praktikuje dvoklasna politika žrtava, moguće je za sebe tražiti moralna i humanistička uverenja. Sve ostalo su dvostruki standardi&quot;, zaključuje u tekstu Aleksander Noj.

Bivši poslanik Bundestaga: Nemci ne znaju za zločine nad Srbima u Bosni

1 Komentari