Srbija – jun 2025: Svetionik neuspeha jedne improvizovane pobune; Između mitova i realnosti

Tekst prenosimo u celosti:&quot;Ne zbog poraza ideje jer se ideja nikada ne gubi, već zbog neuspelog poku&scaron;aja da se zakon i sloboda mimoiđu, preskoče, iskarikiraju kao naručena epizoda političke serije. Da se umesto stvarne promene ponudi performans, a mesto naroda zauzme dramaturgija interesa. Ono &scaron;to je propalo nije težnja za vla&scaron;ću, već prečica do nje.Studentske blokade u danima nakon, kao taktika za &quot;pritisak&quot;, pokazale su vi&scaron;e kapric nego kapacitet. Kada se revolucionarni potencijal svodi na blokadu raskrsnice, to vi&scaron;e liči na ljutito dete koje, ne dobijajući odgovor po meri, zaključava vrata i viče iz inata, ne iz uverenja. Politika koja zapu&scaron;i gradsku arteriju ne gradi mostove, već podiže zidove. Liberalna misao nije zapreka, već strpljiva potraga za re&scaron;enjem.Svi znamo da je demokratija proces čiji je ritam često spor, ali uvek usmeren. Birači ne traže velike reči, već konkretne korake: &scaron;kolu u kojoj grejanje radi, bolnicu u kojoj higijena nije luksuz, pravdu koja ne dolazi kasno. Danas, ta istina zvuči jasnije nego ikad. Dru&scaron;tveni napredak ne podnosi ni paranoju, ni lenjost, već odgovornost. I pre svega razgovor.Izbori će doći pre ili kasnije. Oni su neumitni deo demokratskog mehanizma i ta činjenica ne trpi ucene. Pitanje je: kakvu Srbiju očekuje alternativa kada ih dočeka? Da li se priprema za ozbiljnu bitku programom i argumentom ili se iscrpljuje u moralnim gromoglasnim performansima? Ko želi da ponudi dru&scaron;tveni ugovor, mora da po&scaron;tuje jezik dru&scaron;tva, njegov rad, sećanja i strahove.Srbija nije virtuelna platforma, već zajednica ljudi sa stvarnim brigama i dnevnim borbama. Ona je istovremeno i selo gde je deci nužan autobus do &scaron;kole i stambena zgrada sa čijih terasa gledamo protest. I jedno i drugo traži odgovore, ne parole.Istinska promena ne rađa se u koordinatama političke egzotike, već u zajedničkom poku&scaron;aju da razumemo različitosti, priznamo gre&scaron;ke i oslu&scaron;nemo drugog. Ne kao neprijatelja, već sagovornika. Opozicija, ako hoće da bude alternativa, mora da ponudi poverenje, program i odgovornost, a ne samo negaciju vlasti. Ne može&scaron; reći narodu: &quot;Veruj nam, a program će&scaron; saznati kasnije.&rdquo; Nema slobode bez sadržaja. Nema demokratije bez procedure.Srbija je već jednom pokazala da zna da bira. Ne zato &scaron;to je savr&scaron;ena, već zato &scaron;to pamti. I narod koji pamti, ne može&scaron; povući dvaput na istu laž. Pamti političke zaljubljenike u spasioce. Pamti i bes ciljanih promena koje nisu donele ni&scaron;ta osim dubljeg razočaranja. I zato sada gleda. Ćuti. Meri. Ne decibele protesta, već snagu programa i čistotu namere.To &scaron;to blokade propadaju, nije znak neangažovanosti naroda. To je znak njegove mudrosti. I njegove političke intuicije. Jer on zna da sloboda kojom mu se ma&scaron;e nije sloboda ako ne uključuje njegov svakodnevni život. Ako ga ne pita &scaron;ta ti treba? &Scaron;ta će ti dati dostojanstvo?Re&scaron;enje nije ni u kohorti ostra&scaron;ćenih ne-vlastodržaca, ni u tvrdoj &scaron;aci tek malo uzdrmane vlasti. Re&scaron;enje leži negde između. U prostoru pregovora. U onome &scaron;to ja ponavljam neumorno: ako na jednoj i drugoj strani ima razuma, sve se može dogovoriti. Srbija nije podela, već porodica. Te&scaron;ka, kompleksna, ponekad nesložna, ali - porodica.Ova zemlja traži ljude koji neće igrati uloge, već će preuzeti zadatke. Ljude koji će razumeti da demokratija nije u urliku niti u batini, već u tačnom računu komunalne ekonomije, budžetu obrazovanja, radniku koji ne strepi da li će mu plata &quot;leći&quot;. Zrelost se ne dokazuje pojačalom, već tonom istine.Građani Srbije nisu puki posmatrači političke drame. Oni su i producenti, i kritika, i publika. Oni su ti koji će odlučiti ko razume njihovu stvarnost, a ko je samo koristi. Ako lideri nove ideje žele da dobiju njihovo poverenje, moraju im se obratiti kao odraslima. Ne kao masi, već kao građanima.Konačno, pitanje nije &quot;Ko će pasti?&quot;, već &quot;Ko zna da gradi?&quot; Graditelji ne viču, već planiraju. Ne traže dozvolu da preuzmu, već ponude poverenje. Srbija zaista može bolje, ali ne brzopleto. Ne teatralno. Ne kao replika, već kao autentična priča nas samih. I to ćemo graditi jedino zajedno.Ako sa obe strane stoje razumni ljudi, sve je moguće. Jer Srbija to može. Ako ne zaboravi sebe.Zato hajde da sednemo za sto i razgovaramo&quot;, naveo je Đorđević.

Srbija – jun 2025: Svetionik neuspeha jedne improvizovane pobune; Između mitova i realnosti

2 Komentari