Medijski teror i licemerje: Ko zaista širi strah u Srbiji?

Sa stanovi&scaron;ta formalnog prava, svaka optužba ovog tipa svakako zahteva veliku odgovornost. Ali postavimo, bez emocija, jedno su&scaron;tinsko pitanje: da li je ta kvalifikacija zaista bez osnova?Terorizam nije samo bomba, otmica ili direktan napad. Terorizam je, u svom najdubljem smislu, propaganda uz pomoć nasilja. Terorizam je metod izazivanja straha, haosa i političkog pritiska, i to pred očima javnosti. Teroristički čin bez publiciteta je kao vatra bez dima, ako ga niko ne vidi, nije ni gorelo. Ba&scaron; zato je medijski publicitet ključan deo terorističke strategije.Mediji Junajted medija grupe, čitav dan 28. juna, na najveći srpski nacionalni i verski praznik, provode u direktnom prenosu sa ulica Beograda. Nije sporno izve&scaron;tavati. Sporno je kako i sa kojom namerom se izve&scaron;tava. Saop&scaron;tenja koja neprekidno opisuju &quot;okupaciju grada&quot;, &#39;&#39;policijsku represiju&#39;&#39; i &quot;pobunjene građane&quot;, uz ponavljanje teza da je &quot;jedino re&scaron;enje smena vlasti&quot;, deluju, ne kao izve&scaron;tavanje, već kao propagandno hu&scaron;kački pozivi na revoluciju i sukob. To vi&scaron;e nije novinarstvo, to je deo terenske operacije.Kada kamera ne beleži stvarnost već je režira, a poruke nacionalnog značaja zamenjuju montažama haosa i krvi, tada imamo pravo da pitamo: da li su ovi mediji samo posmatrači, ili saučesnici? Ko ima koristi od izazivanja straha u dru&scaron;tvu? Ko spaja blokade, proteste, pritiske na institucije i spinovanje u medijima u jednu savr&scaron;eno sinhronizovanu operaciju?Jer na Vidovdan, dan svetosavskog, narodnog i duhovnog sećanja, dok su građani ispred Skup&scaron;tine mirno obeležavali praznik, grupe politički motivisanih blokadera napale su okupljene, nasrtale na policiju i provocirale sukob. I upravo tada, na licu mesta, bili su novinari N1 i Nova S, koji su svaku tenziju, ne smirivali, već podgrevali. Umesto novinarske odgovornosti, gledali smo direktne prenose potencijalnog građanskog rata.ANEM u svom saop&scaron;tenju poziva &quot;vlade zemalja koje su uzori za dru&scaron;tvo kakvo želimo&quot; da pomognu Srbiji. Ali koje su to zemlje? One koje su bombardovale Srbiju 1999. godine i podržale secesiju Kosova? One koje danas finansiraju NVO sektor koji &scaron;iri antidržavnu propagandu? Ili možda one koje srpski narod nazivaju genocidnim, a ćute pred zverstvima nad Srbima u Krajini, Bosni i na Kosmetu?Da li su nam uzor oni koji otvoreno podržavaju tzv. Kosovo i albanske teroriste (da, prave pravcate teroriste) dok svakodnevno gaze prava Srba u na&scaron;oj južnoj pokrajini? Ili možda one vlade i fondacije koje godinama sipaju milione evra u projekte ru&scaron;enja srpskih institucija, svrgavanja legitimno izabrane vlasti i poku&scaron;aja izazivanja novog Majdana u Beogradu?Sve su to legitimna pitanja, kao &scaron;to je legitimno i pitanje: može li se medijska podr&scaron;ka nasilju i uru&scaron;avanju državnog poretka nazvati nekom drugom rečju osim medijskog terorizma?Slobodno novinarstvo ne podrazumeva slobodu ru&scaron;enja države. Jer kada novinar postane instrument za izazivanje straha, haosa i sukoba, on vi&scaron;e nije medijski radnik, već terorista.&quot;Onaj u pra&scaron;ini&quot;

Medijski teror i licemerje: Ko zaista širi strah u Srbiji?

7 Komentari