Fenomen Srbije: Komentarisanje iz fotelje

Kako navode mediji, dru&scaron;tvene mreže su dozvolile da živimo u eri gde je svako stručnjak za sve, razume se u svaku temu i može da laže (čitak tvituje i objavljuje) ko &scaron;ta želi i da ne snosi odgovornost.I zajedničko svima njima je jedno: masovno traženje lo&scaron;eg u svemu, ismevanje svake ideje, ismevanje svakog projekta i plana. Dodajmo na to ismevanje stajlinga, budno posmatračko oko koje zagleda ko gde sedi ili stoji, lapsuse u priči, traženje mana u planovima, analiziranje frizura, broja lajkova, pogleda, načina rukovanja, doslovno svega. Takođe, mediji su postavili pitanje: &quot;Da li znate &scaron;ta im je jo&scaron; zajedničko&quot;?Svi oni misle da ne&scaron;to zbog nečega ne valja, a niko da ne smisli &scaron;ta po njima valja. Tu niko nema ideju, ni u čemu ne vidi smisao, ne daj Bože da iko i&scaron;ta pohvali, sa nečim se ponosi. Kako su nam ceo život govorili: &quot;Najlak&scaron;e je kritikovati&quot;. Nije važno da li je tema put, plata, penzija, uređenje grada, fokus je na negativnom narativu koji truje atmosferu dru&scaron;tva od strane pojedinaca kojima je to smisao života, a obično ti pojedinci se hrane karitikujući druge, a prvi svoje dvori&scaron;te nisu i ne umeju da srede. Obično to jesu ljudi koji nemaju viziju, koji bi ne&scaron;to, a ne znaju &scaron;ta bi. Ljudi bez želje i volje, inertni, zavidni. Oni bi sve, a da se ne pomaknu, prosto je to psihologija lika i dela onih koji traže u svemu manu. Psihlogija jasno opisuje takve osobe, kao one koji zameraju u drugima upravo ono &scaron;to njima nedostaje, odnosno &scaron;to oni nisu sposobni da urade ili primene, zamerajući drugima, to je ono &scaron;to zameramo sebi. Prema tome, maliciozni komentari govore uvek najvi&scaron;e o onima koji ih upućuju i tako se samo brukaju. Ali svesni su oni koji blate svoju zemlju i vlast toga, zato ih i najvi&scaron;e vidimo iza pseudonima i lažnih profila. Jer normalan čovek ne može da se ne raduje rastu primanja, kvalitetnom putu i ulep&scaron;anom kraju u kojem živi. Sve je to ogledalo nezadovoljstva i okrilje neuspeha, upakovan u ma&scaron;nicu i onda &quot;udri&quot;, nikako da se neko pomakne i ne&scaron;to uradi makar na svom mikro nivou. Neka ostane kritika rezervisana za fotelju. Kako i sam naslov kaže.

Fenomen Srbije: Komentarisanje iz fotelje

4 Komentari