Sumrak srpskih umova: Treba li da bude upropašćena anti-narodna prosveta?

Tekst prenosimo u celosti: &quot;Slobodan Antonić je, verujem iskreno, zabrinut za sudbinu &quot;narodne prosvete&quot;. Prvo je u tekstu &quot;Kad se propuste prilike&quot; napisao da &quot;sve vi&scaron;e profesora zapravo uviđa da je državni univerzitet pred egzistencijalnom opasno&scaron;ću da bude upropa&scaron;ten, a sa tim i na&scaron;a narodna prosveta&quot;, da bi dve nedelje kasnije njegova velika briga eskalirala.Na početku sledeće kolumne, objavljene pod naslovom &quot;Narodna prosveta na izdisaju&quot;, najagilniji ideotvorac nacionalizma i povezanih srpskih stanovi&scaron;ta kaže da &quot;svako kome je na srcu srpska prosveta ne može a da ne bude očajan kad vidi &scaron;ta se s njom de&scaron;ava&quot;, da bi ga zaključio tvrdnjom da smo &quot;sada u položaju da moramo spasavati makar ono &scaron;to imamo, a &scaron;to je ozbiljno ugroženo. Ono &scaron;to je preostalo od na&scaron;e narodne prosvete. A ona je bukvalno na izdisaju. Jedan složen i skupocen mehanizam, koji nismo dovoljno razumeli niti cenili, sada je zaribao i stao. I ukoliko ga &scaron;to pre ponovo ne pokrenemo, &scaron;teta po ovo dru&scaron;tvo biće tako velika da je čitave generacije neće moći popraviti.&quot;Žilave su floskule, kao &scaron;to je &quot;narodna prosveta&quot;. Pri tome, podmuklije su od stereotipa kojima kumuju. Najgore u vezi njih je &scaron;to nisu opterećene negativnim konotacijama pa umeju da puste dubok koren. Vremenom prestanemo ih promi&scaron;ljamo i tako izgubimo iz vida &scaron;ta se desilo sa, na primer, srpskom prosvetom &ndash; kako sve i koliko je postala anti-narodna.Da bih ukazao na prirodu sunovrata prosvete u Srbiji, istaći ću tri grupe pitanja &ndash; narodnih, nacionalnih i klasnih &ndash; koja se nadvijaju nad Antonićevim lamentom.&Scaron;ta je to &scaron;to imamo i koliko je to &scaron;to imamo danas ugroženo? Koliko je srpska prosveta, posebno njen elitni, dru&scaron;tveno-humanistički deo, u kome deluje skrajnuti i sve usamljeniji Antonić, uop&scaron;te narodna? Za&scaron;to je važan deo srpske prosvete sve vi&scaron;e i vi&scaron;e anti-narodni? &Scaron;ta u srpskoj prosveti treba &quot;spasavati&quot;?Za&scaron;to su državni univerziteti postali tvrđave auto&scaron;ovinizma i povezanih antisrpskih i slučajnosrpskih stanovi&scaron;ta? Za&scaron;to je te&scaron;ko pobrojati državne &quot;fakultete auto&scaron;ovinističkih nauka&quot; (i umetnosti), dok bi tu neslavnu &quot;titulu&quot; mogla da ponesu samo dva privatna? Kako smo stigli do toga da Dinko Gruhonjić bude maju&scaron;no &quot;zlo&quot; na državnim univerzitetima? Za&scaron;to bi, možda, dolazak stranih fakulteta mogao da doprinese suzbijanju trojednog &quot;zla&quot;, anti-narodnog, anti-nacionalnog i &quot;klasističkog&quot; &ndash; koje proizvode dominantni e&scaron;aloni posrnule prosvete? Za&scaron;to put od detinjstva na parizeru (nekada i opanaka) do auto&scaron;ovinizma vodi preko najelitnijih i najprestižnijih, državnih fakulteta i gimnazija? Za&scaron;to brza pruga od Borče, Ovče i Krnjače do nacionalnihilizma ide preko Prve i Pete beogradske gimnazije? Za&scaron;to toliko lako i često nemali broj siroma&scaron;nih studenta &ndash; koji zavr&scaron;e državne fakultete dru&scaron;tvenih i humanističkih nauka i onih umetnosti koje obećavaju selebriti status i povezane materijalne privilegije &ndash; zavr&scaron;e u preziru prema ljudima iz klasnog miljea iz koga su oti&scaron;li na državne fakultete? Za&scaron;to &ndash; anegdotalni su, ali znam previ&scaron;e primera &ndash; izlazak diplomaca iz siroma&scaron;tva postaje praćen zgađeno&scaron;ću siroma&scaron;nima?Pre nego &scaron;to ponudim odgovore na neka od ovih pitanja, ili bar istaknem za&scaron;to verujem da su ne samo legitimna već i važna, poku&scaron;aću da ono &scaron;to me brine izrazim oslanjajući se na ključne reči iz Antonićevog nategnutog lamenta, koji me, priznajem, zbunjuje.Naime, ba&scaron; sam se potrudio, ali ne nazirem mentalni put kojim se ogledna onanija (na samu sebe) dekanke &quot;zveri srpske&quot; državnog fakulteta u Ni&scaron;u može dovesti u vezu sa sudbinom narodne prosvete, sem zaključka, koji Antonić nije izveo, da takva &quot;prosveta&quot; treba &scaron;to pre da izdahne. Kao neko kome je narodna prosveta na srcu, mislim da je prosvetni mehanizam skup i složen, ali da ga previ&scaron;e cenimo, po&scaron;to ne želimo da uvažimo koliko je anti-narodni, anti-nacionalni i &quot;klasistički&quot;. Taj i takav sistem ove godine nije stao, samo je, samodovoljan i samouzdignut, prikočio. On se ne davi; preždrao se zapadnoljublja pa brekće. Ono &scaron;to me najvi&scaron;e brine je da, bojim se, takav sistem vi&scaron;e ne može da bude zaustavljen &ndash; i zato će &scaron;teta koju nanosi na&scaron;em dru&scaron;tvu biti sve veća a koriste sve manja.KOLONIZOVANI I ZAROBLjENI UMOVI PROTIV PONOSA SRPSTVOMAntonić već neko vreme &scaron;lajfuje u svojim kolumnama o protestima i studentističkom kultu oko koga se kristali&scaron;u. Mislim da ono &scaron;to najvi&scaron;e koči njegovu moćnu misao nije činjenica da su blokade počele da se nadvijaju nad njegovom egzistencijom, bojim se i nad ideolo&scaron;kim nadama koje je polagao u mlade (anti)političke &quot;maratonce&quot;, koji su izabrali da &quot;trče&quot; u naručje Brisela i Strazbura, već činjenica da su ogolile ružnoću realnosti koja se odavno nadvija nad njegovim samorazumavanjem kao narodnog prosvetara.Profesor Antonić je svetla prosvetna tačka, nije ih malo, okružena nečim &scaron;to zaslužuje da bude &quot;razoreno&quot;, ali &scaron;to, bojim se, neće biti &quot;razoreno&quot;. Ako u ovom samodavljenju jednog dru&scaron;tva, ne samo &quot;krema&quot; njegove prosvete, uop&scaron;te postoji neka svetla tačka, onda je to činjenica da bivaju &quot;davljeni&quot; i oni profesori koji predstavljaju stub ne-većinske, ali u Srbiji odavno dominantne, anti-narodne prosvete. Posebno tužni aspekt ovog samodavljenja vidim u tome &scaron;to ne verujem da će takva prosveta biti &quot;zadavljena&quot;; &scaron;to mislim da neće biti upropa&scaron;teno ono &scaron;to treba da bude upropa&scaron;teno.Autonomija univerziteta, zapadna ideja, nekritički i &quot;bez mozga&quot;, kao i mnoge druge, prekopirana u srpski kontekst, pretvorila se u autonomiju od dru&scaron;tva, države i naroda. Mislim da glavni problem nije u &quot;klijentilizmu&quot; i &quot;nepotizmu&quot;, &scaron;to su Antonićeve fiksacije koje bi mi bile razumljive da ne gaji iluzije o &quot;meritokratiji&quot;, već u smislu te autonomije u srpskom kontekstu. Autonomni univerziteti, kakvi ovde postoje, zaslužuju da umru, ili, po&scaron;to se bojim da ne mogu umreti, onda treba da dobiju inostranu konkurenciju.Ima jedna neprijatna činjenica, državni, za &quot;korisnike&quot;, besplatni univerziteti, odavno su u stadijumu metastazirane otuđenosti i zato je preko potrebno jačanje i uspostavljanje univerziteta koji od nečega nisu autonomni &ndash; makar to bio domaći i inostrani kapital. Osnažen karakterističnim oblikom elitizma, koji je &quot;procureo&quot; čak i u Antonićevu odbranu državnih univerziteta, i zapadnim donacijama i stipendijama, krem srpske prosvete je postao glavni oslonac neokolonijalnog me&scaron;anja zapadnih sila i prelivanja auto&scaron;ovinističkih i srodnih stavova iz elitističkih laguma u dru&scaron;tveno tkivo.Tu postoje dve, po Srbiju i njenu prosvetu, destruktivne silnice, koje mi upadaju u oči.Prva je oličena u činjenici da je kolonizovanost uma (zapadnim kanonom) ne samo panideolo&scaron;ka već da u njoj &ndash; i levičari i desničari, i konzervativni i liberalni, i građanski i nacionalni&hellip; &ndash; akademski i srodni autoriteti vide izvor svoje &quot;visoke&quot; vrednosti. Ona ih navodi da sebe i svoje &quot;pitomce&quot;, studente, vide ne samo kao stub budućnosti Srbije već i kao njenu sliku i priliku. Nema tu čak ni nelagode zbog činjenice da je njihove umove zarobilo ne&scaron;to &scaron;to je razvijeno mimo srpske stvarnosti i istorije, &scaron;tavi&scaron;e uz njihovo potpuno ignorisanje, a &scaron;to danas biva kori&scaron;ćeno ne samo kako bi bilo vrednovano stanje Srbije već i kao skup gotovih &quot;recepata&quot; za njegovo unapređivanje.Nažalost, glavna razlika između ponosno nacionalne i ponosno građanske elite u Srbiji, a to posebno dolazi do izražaja na univerzitetima i u gimnazijama, jeste u veličini samo-ozapadnjačenosti; onih aspekata u kojima veruju da je zapadno, preimenovano u &quot;evropsko&quot; ili &quot;univerzalno&quot;, nadređeno srpskom, i mere u kojoj veruju da je nadređeno.Drugim rečima, ponos elita srpstvom se u Srbiji, sa premalo izuzetaka, od slučajnog srpstva razlikuje samo po prirodi i veličini samoporeknutosti. Ova činjenica postaje jo&scaron; tragičnija ako imamo u vidu da je danas glavni, &quot;otački&quot; putovođa ponosno srpskog stanovi&scaron;ta profesor Milo Lompar, koji je, bojim se da bi zadovoljio svoje ambicije ili osvetnički žar, prigrlio ideologiju građanističkog nacionalizma. Ona nacionalno podređuje građanskom na jedan jo&scaron; podmukliji, ovaj put desničarski, način.Postoji serija razloga za&scaron;to je endemska kolonizovanost odnosno zarobljenost elitnih umova, akademskih koliko i političkih &ndash; tu nije bio izuzetak čak ni &quot;zavetni&quot; Žarko Vidović, jedan od dva glavna kandidata za novog srpskog svetitelja &ndash; ovde posebno destruktivna, od kojih želim da istaknem tri.Prvi je na&scaron;a unutarevropska različitost, na&scaron;e vedro ali oklevetano drugoevropejstvo, koje se smestilo toliko blizu Zapadu da ne može bliže. Drugi je istorija na&scaron;ih odnosa sa Zapadom, koji je bio jedini izvor zala koja su nam stizala u poslednjih vek i po. (Dobro koje nam &scaron;alju, praktično bez izuzetaka, predstavlja oblik državne korupcije, poku&scaron;aj da izdejstvuju da učinimo ono &scaron;to ne želimo.) Treći se tiče statusa Kosova &ndash; gde Zapad od Srbije zahteva da učini ne&scaron;to &scaron;to se ne traži ni od jedne druge zemlje na svetu.Jedna od posledica je da je &quot;lepo ime Dinko&quot;, bojim se, najmanji od brojnih autokolonijalnih i neokolonijalnih problema srpskih državnih univerziteta. U &quot;sektoru&quot; dru&scaron;tvenih i humanističkih nauka, &quot;zapadno&quot; je toliko poistovećeno sa &quot;univerzalnim&quot; i &quot;evropskim&quot; da za mene najveće iznenađenje predstavlja činjenica da jo&scaron; veći broj zarobljenih mladih umova &ndash; koji izađu iz državno-univerzitetskih &quot;fabrika&quot; shvatanja da sa Srbima i Srbijom ne&scaron;to nije u redu, da ne valjamo &ndash; ne krene put auto&scaron;ovinizma i povezanih, srbofobičnih i srboskeptičnih srpskih stanovi&scaron;ta.SUPER EGO I ZASLEPLjENOST MERITOKRATIJOM Druga važna silnica koja rastače narodnu prosvetu u Srbiji, posebno na državnim univerzitetima, vezana je ne toliko za &quot;mentalno stanje&quot; koliko dominantni &quot;mentalni&quot;, moglo bi se reći i karakterni, &quot;lični&quot; profil konzervativaca i drugih autoriteta koji predstavljaju oslonac i oličenje ponosno srpskih stanovi&scaron;ta u visokom &scaron;kolstvu. Ako kažemo da je na levici lično odavno postalo antipolitičko, onda možemo reći da je na desnici karakterno ostalo antipolitičkoNa&scaron;a ideologija nije sklona da budu samo izbor na&scaron;ih godina, mladosti ili sedokosih dana, i zato promenjiva, već i na&scaron;ih karaktera. Po&scaron;to govorimo o nauci, ne treba gubiti iz vida da ni matematika vi&scaron;e nije slobodna od ideologije &ndash; u SAD su je nedavno istaknuti liberalni autoriteti proglasili za &quot;rasističku nauku&quot;, pa su iluzije da to može biti nastava političkih nauka, sociologije ili psihologije u najmanju ruku sme&scaron;ne.Nažalost, a to je ne&scaron;to &scaron;to je, čini mi se, (prilično) univerzalno &ndash; na desnim, konzervativnim i nacionalističkim stranama ideolo&scaron;kog spektra, karakterno je danas sklono da metastazira kao antipolitičko. Ovde je ono retko prepoznato kao &quot;unutra&scaron;nji&quot; neprijatelj ostvarenja ciljeva za koje se bore elitni ponosni Srbi.Moralizam nadređen cilju je, pre Trampa, bio najbolji neprijatelj liberala u SAD &ndash; i jedan od uzroka sumraka konzervativnog uma. To je i tamo bilo i ostalo izraženije u akademskoj sferi nego u političkoj. Od elitni američkih univerziteta, na kojima caruje &quot;liberalni&quot; totalitarizam, ideolo&scaron;ki je, imam utisak, homogenija samo Severna Koreja.Na fakultetima u Srbiji, ponosni Srbi sa izraženim super egom i skloni feti&scaron;izaciji zasluga, &quot;meritokratije&quot;, posebno odvajanju zasluga od ideolo&scaron;kog profila zaslužnih saradnika koje su, u su&scaron;tini, birali i kao svoje naslednike, doprineli su da poraz nacionalne opcije u kulturnom ratu bude jo&scaron; veći, i obeležen moralističkim samopovređivanjem.Debaklu srpskog nacionalizma kao političke i dru&scaron;tvene snage, &scaron;to je, verujem, najočitije ba&scaron; na državnim univerzitetima, nisu kumovale samo zapadne donacije i stipendije, Vučićev strah od nacionalističke opozicije i Lompareve mesijanske ambicije, već i sklonost robovanju &quot;moralnoj savesti&quot;. Čisti pred sobom, ostavili su ne samo univerzitete već i Srbiju i njenu budućnost u rukama onih koji ne misle o prljanju.Taj unutra&scaron;nji impuls je doprineo i da rastući broj fakulteta dru&scaron;tvenih, humanističkih i srodnih nauka i ovde postane zarobljen od strane (deklarativno) liberalnih, neupitno prozapadnih aktera, od kojih mnogi, svesno ili ne, doprinose da prosveta postane jo&scaron; vi&scaron;e anti-narodna, otuđena i zgađena Srbima, srpstvom i / ili srpskim dru&scaron;tvom.Sličan problem konzervativnog, suverenističkog i patriotskog uma postoji u mnogim drugim državama, pomenuo sam da je odavno postao upadljiv u SAD, ali ovde ima jednu specifičnost. Opčinjeni &quot;evropskim vrednostima&quot;, koje su, u su&scaron;tini, samo zapadne, i ludo zaljubljeni u norme i institucionalne okvire razvijene na Zapadu, po meri zapadnih ljudi, koje su skloni da vide kao kulturalno bezmirisne i primerene svima u Evropi, ako ne i u celom svetu, na&scaron;i &quot;desničari&quot; nisu samo omogućili svojim neprijateljima da ih defini&scaron;u kao nazadnu snagu već su postali saučesnici u svom isključivanju.To se prepoznaje i u činjenici da se u prvom članu &quot;Ko&scaron;tuničinog&quot; Ustava Srbije pominju &quot;evropski principi i vrednosti&quot;, koje su ovde, dominantno, ne samo shvaćene kao suprotnost srpskih već ponosno srpski, nacionalni akteri nemaju pomena vredan uticaj na njihovo definisanje i vrednovanje. Predav&scaron;i sliku o sebi i Srbiji u ruke svojih, ne samo ideolo&scaron;kih, &quot;građanskih&quot; neprijatelja, postali su korisni idioti i svog negativnog i klevetničkog vrednovanja i preoblikovanja Srbije po merama koje joj ne pa&scaron;u.MORALIZAM I KANSEL KULTURARazorni dru&scaron;tveni učinak super ega, moralnog apsolutizma koji vlada u ponosno srpskom, konzervativnom, desnom odnosno nacionalnom, nazovite ga kako želite, segmentu srpske akademske i srodne, prvenstveno medijske, elite prepoznao sam i na slučaju mog poni&scaron;tavanja &ndash; gde su laži bile isprepletane sa mojim ružnim rečima, besramno vađenim iz konteksta.Neću sada ulaziti u to koliko je lako bila dostupna, na jednom postu na mom blogu, činjenica da su te moje reči bile iste one reči koje su prethodno bile upućene meni, često iz najelitnijih i najuticajnijih glasila druge strane. Da ne pominjem da je čovek zbog koga sam poni&scaron;ten &ndash; koji mi je i uživo i na dru&scaron;tvenim medijima pretio nasiljem, serijskim batinjanjem do smrti, rasko&scaron;no nagrađen, po&scaron;to je bio, samo prvizorno, kažnjen.Važno je ne gubiti iz vida da &quot;kanselovanja&quot; nije moglo da bude bez treće strane &ndash; činjenice da gest prve strane, liberala odnosno građanista, koji su, ne samo ovde, jedini bili u mogućnosti da poni&scaron;tavaju, i poni&scaron;tenog, druge strane, &scaron;to može biti samo neko kao ja, dakle neko ko je anti-zapadni, ponosni Srbin i/ili nacionalista, postaje delotvoran tek kada ga prigrli i odobri treća strana &ndash; idejni, identitetski i politički sličnomi&scaron;ljenici poni&scaron;tenog. Oni čine da &quot;kanselovani&quot; postane &quot;dru&scaron;tveni le&scaron;&quot;.Moja dru&scaron;tvena smrt, koja nije postala apsolutna uglavnom zahvaljujući Milomiru Mariću, mom dobrotvoru sa kojim, inače, do danas ni kafu nisam popio, direktna je posledica činjenice da su, čak i neki od onih mojih &quot;saboraca&quot;, mada iz dana&scaron;nje perspektive prepoznajem da su to bili saputnici, koji su me branili to činili, kao Filip Rodić, verujući da sam &quot;kriv&quot;. Zato, dok je liberal koji mi je pretio nagrađen, meni je sve oduzeto &ndash; vi&scaron;e nisam održao ni jedno predavanje, a za poslednjih &scaron;est godina sam pozvan da učestvujem samo na dve tribine, koje su organizovali moji lični prijatelji.Dok se na pobedničkoj, građanskoj strani u kulturnom ratu u Srbiji računa samo ko je njihov, sve drugo je nevažno, pa i to koliko je &quot;lo&scaron;&quot;, na mojoj, gubitničkoj, prihvaćen je samo neko ko je besprekoran, ili hiper-moralan, i &quot;dobar&quot;. Iz vi&scaron;ka uviđavnosti, neću navesti imena profesora, ponosnih Srba i Srpkinja, koje je super ego odnosno moralni apsolutizam, i vi&scaron;e slepačka nego nekritička odanost meritokratiji, naveli da &quot;svoje&quot; katedre i predmete predaju neprijateljskoj strani u kulturnom ratu. Možda ima suprotnih slučajeva, da neka građanska &quot;pozicija&quot; na državnom fakultetu smenom generacija &quot;pređe&quot; u nacionalne ruke &ndash; ali ja ne znam nijedan takav slučaj.Na ovo treba dodati činjenicu da mnogi studenti, reč je o većini, koji na fakultete dođu kao ponosni Srbi, posebno oni najbolji, ubrzo shvate da putevi dru&scaron;tvene mobilnosti na gore, ka zapadnoljubivoj karijeri koja ovde obećava bolji i bezbrižniji život, vode preko &quot;mentorstava&quot; Dubravke Stojanović i Nikole Samardžića, a ne Čedomira Antića i Milo&scaron;a Kovića. Ograničiću se ovde na istoriografiju, gde je odnos građanskih i nacionalnih akademskih snaga i dalje relativno ujednačen, mada nisam siguran da će ostati jo&scaron; dugo. Bojim se da će i ova disciplina sve brže ići putem dramskih umetnosti i političkih nauka &ndash; ka dominaciji eksplicitno srbosekptičnih i antisrpskih, elitističkih pristupa.PROSVEĆIVANjE DOSITEJEV&Scaron;TINOM ILI KULTURNA DEKONTAMINACIJA NARODA Savremena, složena dru&scaron;tva, nažalost, ne mogu bez elita, ali, iako postoje zemlje u kojima su jo&scaron; vi&scaron;e anti-narodne i &quot;klasističke&quot; nego ovde, naročito u Latinskoj Americi, gde su neki od poražavajuće &quot;dobrih&quot; primera Brazil i Haiti, problem je toliko veliki da se postavlja pitanje da li je elitni segment na&scaron;e prosvete vi&scaron;e narodni ili anti-narodni. Iako je tu najizraženije, to pitanje odavno nije ograničeno samo na dru&scaron;tvene, humanističke i srodne nauke i izvođačke, dru&scaron;tveno-kapitalističke umetnosti.Stvari stoje toliko lo&scaron;e da se bojim se da je danas važan deo zadataka svakog pripadnika ponosno srpske elite, kome je narodna prosveta na srcu, da podriva ne samo autoritet već i legitimitet državnih fakulteta.Činjenica da to nekome može delovati jako ružno ili neodgovorno, posledica je nesuočenosti sa stanjem &ndash; koje su blokaderi i njhova profosorska avangarda samo istakli i konačno stavili na dnevni red. Ono je na nekim državnim fakultetima, ne samo na tri &quot;filozofska&quot;, koji spadaju u neke od istaknutijih i najgorih &quot;fakulteta auto&scaron;ovinističkih nauka i umetnosti&quot;, toliko lo&scaron;e da nisam siguran da bi eventualni predlog da budu ukinuti trebao da bude posmatran kao, po sebi, ekstremistički ili glup. Naprotiv.Dru&scaron;tva bez elita su, kao i besklasna, postala nemoguća. Uzroci istorijskog udesa Srbije su prepoznatljivi i u činjenici da je ovde, uz zaključak da bez elita ne možemo &ndash; potrebno dodati &quot;nažalost&quot;. Ono &scaron;to me brine jeste činjenica da nisam siguran da je državne univerzitete, inkubatore te otuđene, &quot;olo&scaron; elite&quot;, moguće resetovati i vratiti na narodna pode&scaron;avanja.Dodu&scaron;e, ne znam da li su ona, u senci dositejev&scaron;tine, prvobitnog greha i srpske elite i srpske prosvete, njena pode&scaron;avanja ikada bila istinski narodna. Titoizam je u nju uneo srbofobiju, da bi posle 5. oktobra Tinde Kovać Cerović bila jedna od &quot;kuma&quot; njenog sunovrata u anti-narodnu ma&scaron;inu &ndash; ukra&scaron;enu narodnim prosvetarima kao &scaron;to je Antonić.Bojim se da je u Srbiji ideja &quot;kulturne dekontaminacije&quot; mnogo starija od monstruoznog hitlerovskog pojma, &quot;ukra&scaron;enog&quot; staljinističkom kvalifikacijom, koji je 1995. godine uvela Borka Pavićević &ndash; i da ta otrovna ideja ilustruje su&scaron;tinu anti-narodne dimenzije na&scaron;e prosvete, utemeljene na raspomamljenoj dositejev&scaron;tini.Kao neko ko sebe vidi kao (nacionalističkog) levičara, ko se užasava činjenice da nam trži&scaron;te biva nuđeno kao re&scaron;enje velikih dru&scaron;tvenih problema, nije mi bilo lako da pristanem na činjenicu da je u Srbiji stanje toliko lo&scaron;e, i toliko zacementirano, da za na&scaron;u anti-narodnu prosvetu, možda, ne postoji drugi &quot;protivotrov&quot; &ndash; sem (inostranog) kapitala i &quot;vaučera&quot;, koji bi premostili posledice klasnih razlika.Voleo bih da gre&scaron;im, ali &ndash; po&scaron;to Srbija nije na putu da dobije svog &quot;Pol Pota&quot;, na&scaron;u verziju jedinstveno uspe&scaron;nog terminatora elita i elitizma &ndash; sve sam sigurniji da ne postoji drugi način da srpska prosveta bude i&scaron;čupana iz anti-narodnih kandži; da ne postoji drugo odgovorno i efikasno re&scaron;enje za prosvetu gadljivu na (srpski) narod.ČEKIĆ I NAKOVANjAlternativa je dalja eskalacija najgorih aspekata postojećeg stanja &ndash; prosveta koja u svojim &quot;najvi&scaron;im&quot; e&scaron;alonima proizvodi otuđenike sklone da veruju, s jedne strane, da Srbija, i njena budućnost, pripadaju samo njima, da &quot;um&quot; treba da da caruje, a &quot;snaga&quot; da mu robuje, a da, s druge, izvore problema treba tražiti u Srbima i srpstvu.Hegemonija ta dva verovanja je ono &scaron;to ovde brani &quot;autonomija univerziteta&quot;. Antonić taj pojam pominje samo u citatu teksta Aleksandra Molnara, koji, čini mi se sasvim nesvesno, upućuje na važnu posledicu kultur(al)nog prevođenja zapadnih okvira i normi &quot;na&quot; srpski kontekst kada ističe fenomen &quot;Srpske Bolonje, unutar koje je autonomija univerziteta nakaradno shvaćena kao pravo nastavnika da rade &scaron;ta hoće&quot;.Mogao bih da se složim sa kvalifikacijom &quot;nakaradno&quot;, ali ono &scaron;to je tu ključno jeste činjenica da su zapadne norme i institucionalni okviri, bez mnogo promi&scaron;ljanja, ako ga je uop&scaron;te bilo, uguravani u bitno drugačiji, nezapadni, srpski kontekst. Ono &scaron;to je &quot;nakaradno&quot;, i &scaron;to čini da u svesti mnogih mi počnemo da delujemo &quot;nakaradno&quot;, jeste logika slepačkog kopiranja zapadnih ideja i njihovo siledžijskog uguravanje u srpsku stvarnost, u kojoj ne postoji zapadni čovek, po čijim duboko kultur(al)nim merama su skrojene sve te norme i institucionalni okviri.Mi, jednostavno, nismo zapadni ljudi i nema tog normativnog i drugog nasilja koji nas može pretvoriti u zapadne ljude. Zapad može biti samo srpski geopolitički izbor; sve drugo su iluzije otuđenih pripadnika &quot;učene&quot; elite, sklonih da poveruju da su &ndash; na državnim univerzitetima i obilato sponzorisanim do&scaron;kolovanjima u inostranstvu &ndash; postali ono &scaron;to, ako su socijalizovani u Srbiji, ne mogu da budu.Molnar, i Antonić koji ga citira, traže &quot;promptno okončanje blokada i ubrzano nadoknađivanje propu&scaron;tene nastave&quot;, mada Antonić ne citira nastavak Molnarove rečenice &ndash; &quot;ali pravi posao predstoji tek kada i ako autonomija univerziteta bude odbranjena&quot;. On mi sugeri&scaron;e da ni Molnar ni Antonić, koji je odu&scaron;evljen njegovim tekstom, ne prepoznaju da je glavni izvor &quot;nakaradnosti&quot;, koja se danas nadvija nad zami&scaron;ljenom &quot;narodnom prosvetom&quot; &ndash; autonomija univerziteta. Da nije autonomije univerziteta, blokade bi, verovatno, već bile okončane, a možda i nastava nadoknađena.U klasičnom &quot;postideolo&scaron;kom&quot;, kontekstualno i kulturalno neosve&scaron;ćenom maniru, koji ovde oličavaju autori sa sajta &quot;Pe&scaron;čanik&quot;, problem ne može biti u zapadnim, prividno univerzalnim preskripcijama već u njihovoj lo&scaron;oj primeni u Srbiji &ndash; inače bi, po toj logici, ovde i u &quot;prosveti&quot;, ne ide nikako &quot;narodna&quot; uz &quot;Pe&scaron;čanik&quot;, imali &quot;Diznilend&quot;, kako je Andrea Jovanović nazvala neoliberalni &quot;raj&quot; koji izmiče &quot;nakaradnim&quot; nama.Tim putem &ndash; em prividno postideolo&scaron;kom, em kulturalno i kontekstualno neosve&scaron;ćenom, na kome &quot;zapadno&quot; i &quot;evropsko, neretko i univerzalno&quot;, bivaju posmatrani kao sinonimi &ndash; stiže se i do zaključka da odgovor na problem koga nije moguće re&scaron;iti zbog autonomije univerziteta, predstavlja snažnija i veća autonomija univerziteta. Ona mu tu dođe ne&scaron;to kao &quot;slobodno trži&scaron;te&quot; u oglednoj neoliberalnoj argumentaciji. A ona kaže &ndash; da je trži&scaron;te bilo &quot;sasvim&quot; slobodno, problemi se ne bi pojavili, ali, po&scaron;to nije, patimo.Državni fakulteti se ne nalaze, kako tvrdi Molnar, &quot;između Vučićevog čekića i studentskog nakovnja&quot; &ndash; već između studentskog čekića i nakovnja autonomije univerziteta.Ako već u tu tužnu priču, kojoj se, možda, konačno nazire kraj, treba da uvedemo Vučića, onda je njegov najveći greh to &scaron;to odbija da upotrebi &quot;čekić&quot; &ndash; &scaron;to od njega očekuju samooboženi Studenti, manjinica, i njihova, sve frustriranija, građanistička podr&scaron;ka.Jednostavno, drugim srpskim obojenim revolucionarima nadstre&scaron;nica nije darivala dovoljno nekropolitičkog goriva, a crvena farba ne miri&scaron;e na krv, pa žude za žrtvama Vučićevog &quot;čekića&quot;. Ne znam, možda bi im 160 minuta ti&scaron;ine bilo dovoljno za pobedu?ZAGUBLjENI U KULTUR(AL)NOM PREVODU&quot;Bolonja&quot; i &quot;autonomija univerziteta&quot;, kao i sve druge normativne zapadna ideje, ovde, kao i na svim drugim nezapadnim prostorima, bivaju kultur(al)no prevedena i samerene sa kontekstom. Zato njihov smisao u Srbiji nema podrazumevane veze sa ciljevima, polaznim idejama i onim &scaron;to &quot;autonomija univerziteta&quot; ili &quot;Bolonja&quot; znače u originalnom, zapadnom kontekstu.&Scaron;tavi&scaron;e, kao i sve druge uvezene, normativne zapadne ideje &ndash; koje ne preoblikuju samo ne-zapadna dru&scaron;tva i njihove institucije već utiču na samorazumevanje, vrednovanja i uspostavljaju nova, drugačija shvatanja &quot;normalnosti&quot; &ndash; i &quot;autonomija univerziteta&quot; je sklona da se na ne-Zapadu pretvori bilo u svoju suprotnost bilo u masku stanja koje je nespojivo sa njenim smislom u originalnom, zapadnom kontekstu u kome je oblikovana.Slično kao &scaron;to je, na primer, medijski &quot;javni servis&quot; ovde samo maska za &quot;državnu televiziju&quot;, gde poželjni naziv stvara iluziju da postoji ne&scaron;to &scaron;to ovde ne postoji, i &scaron;to, bojim se, ovde ne može da nastane, tako i su&scaron;tina &quot;autonomije univerziteta&quot; ovde nije sloboda od državnog me&scaron;anja, &scaron;to zvuči poželjno, već sloboda da se bude iznad države i arbitar dru&scaron;tvenih odnosa; da se me&scaron;ate ne samo u državne poslove već i da parali&scaron;ete dru&scaron;tveni život i ugrožavate egzistencije, &scaron;to je nedopustivo.&quot;Autonomija univerziteta&quot; je ovde shvaćena kao jedan od oslonaca ili mehanizam, važan deo prava elite da, kada joj ne&scaron;to nije po volji, postane nadređena državi i dru&scaron;tvu. Ili, kako su taj elitistički suprematizam &quot;učenih&quot; formulisali dekani i rektorski kolegijum Univerziteta u Beogradu &ndash; &quot;autonomija univerzitetu daje posebnu važnost i specifičnu ulogu, uključujući i onu da predstavlja savest dru&scaron;tva kojem pripada&quot;.Vučić bi želeo da, čini mi se vi&scaron;e obesmisli i istanji nego ukine autonomiju univerziteta, iz svojih razloga, ali, koliko god da je veliko zlo koje vidite u njemu, ta njegova želja je ne&scaron;to &scaron;to je ne samo dobrodo&scaron;lo već obećava veću korist nego &scaron;tetu.Odbrana autonomije univerziteta je zasnovana na apstrakcijama, na zapadnolikom idealu, ne na srpskoj stvarnosti, i raduje me &scaron;to &ndash; makar samo implicitno, usput &ndash; i Molnar i Antonić vide da tu ne&scaron;to &scaron;kripi. Nažalost, obojica je brane zaobilaznim putem. Antonić rečima: &quot;Samo preko državnih univerziteta, kakvi sada jesu, moguća je jo&scaron; neka uzlazna pokretljivost u ovom dru&scaron;tvu &ndash; koja je sve manja, ali ipak postoji. Ako upropastimo državni univerzitet i to će nestati.&quot;Ovo &quot;kakvi sada jesu&quot; je problematično na nekoliko nivoa &ndash; jedan od njih je Antonićev položaj na odeljenju za sociologiju fakulteta na kome je zaposlen. A on, bojim se, ilustruje odnos narodne prosvete i one koja to nije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.Meni je posebna zanimljivo da njegova odbrana državnih univerziteta &quot;kakvi sada jesu&quot;, dakle autonomni, upućuje na zaključak da se &ndash; iako je udarnik &quot;anti-kolonijalnog&quot; stanovi&scaron;ta među pripadnicima ponosno srpske elite &ndash; Antonić nije suočio sa kolonizovano&scaron;ću svog uma (zapadnim). Njegova analiza je klasno osve&scaron;ćena, pronarodna, anti-elitistička, ali fatalno zapadnocentrična i kontekstualno sasvim neosetljiva.Ona &scaron;kripi po dva osnova &ndash; ideolo&scaron;ko-identitetskom, po&scaron;to je slučajno srpsko samorazumevanje identitetska pozicija koja ima &quot;svoju&quot;, pripadajuću ideologiju, &quot;levičarsku&quot;, uglavnom liberalnu, i kontekstualno-duboko kultur(al)nom.&Scaron;to se tiče prve &scaron;upljine, voleo bih da mi, sem relativne ideolo&scaron;ko-identitetske osame u delu prosvete u kome radi, i posledičnog, sasvim razumljivog, straha za egzistenciju, pada na pamet jo&scaron; neki razlog za&scaron;to Antonić ne pominje nacionalnu &quot;degeneraciju&quot; kada kaže: &quot;problem s na&scaron;im Univerzitetom je to &scaron;to je, u institucionalnom smislu, u&scaron;ao u tzv. degenerativnu fazu. On i dalje daje rezultate, te imamo zadovoljavajuću nastavu i solidnu nauku, ali uz sve veće institucionalne napore. To je zbog toga &scaron;to se meritokratsko načelo regrutacije nastavnika sve vi&scaron;e zamenjuje nepotizmom i klijentelizmom.&quot;Nije valjda da, odavno, najplodniji ponosno srpski mislilac veruje da odnos prema srpstvu na dominantnom delu Filozofskog fakulteta, onoga koji mu daje ton, nije u&scaron;ao u &quot;degenerativnu fazu&quot; &ndash; bez &quot;tzv.&quot;? Ili se, možda, ne usuđuje da napi&scaron;e ono &scaron;to veruje?Podjednako bode oči druga rupa u njegovom tekstu. Sem usputno, u citatu Molnara, nema tragova svesti o kontekstualnim i drugim duboko kultur(al)nim činiocima &quot;problema s na&scaron;im Univerzitetom&quot;. Ni reči o posledicama uvođenja tuđih, zapadnih okvira, &quot;Bolonje&quot; i &quot;autonomije univerziteta&quot;, u na&scaron; nezapadni kontekst.Preliva se u njegovom tekstu nepotizma i klijentilizma, sugerisani kao ogledna zla u priči u kojoj je, nažalost, Antonić manifestni problem, zloćudnu metastazu autonomije univerziteta, poku&scaron;ao da prikrije latentnim, ugroženo&scaron;ću narodne prosvete &ndash; &scaron;to je tema koju je ve&scaron;tački ubacio u tužnu priču o poslednjih &scaron;est meseci.Ali, kada je već ubacio, to je bio dobar povod da bude istaknuto koliko je &ndash; ovakva kakva je danas &ndash; malo narodna u svom najvi&scaron;em stratumu. I koliko nije ni na putu da postane vi&scaron;e narodna. Za&scaron;to to Antonić nije učinio u tekstu o narodnoj prosveti je ne&scaron;to o čemu mogu samo da nastavim da nagađam. Sve ono &scaron;to mi pada na pamet mi se nimalo ne dopada.DUBOKO KULTUR(AL)NA ZATVORENOST &quot;OTVORENIH UMOVA&quot;Kolonijalizam uma je kamen temeljac na koga je postavljena neokolonijalna žudnja, ali, ako nije potpuno (samo)osve&scaron;ćen, od njega ne može da krene smislena anti(neo)kolonijalna borba.Ostaviću po strani autokolonijalizam, po&scaron;to je, za razliku od kolonijalizma i neokolonijalizma, rođenih na Zapadu, Rusija njegova majka &ndash; a Antonić je kolumnista srpskog izdanja (globalno) najuticajnijeg ruskog medija, pa on sam odlično ilustruje žalosnu činjenicu da ovde ne postoji suverenizam koji, istovremeno, nije autokolonijalizam. Naravno, onaj prvobitni, izvori&scaron;ni, okrenut ka Moskvi, koji je, kao i sve drugo &scaron;to se vezuje za nacionalno i ponosno srpsko, posle 5. oktobra postao &quot;drugi&quot;, podređen dominantnom, &quot;prvom&quot; srpskom autokolonijalizmu &ndash; okrenutom ka Briselu. U Antonićevom lamentu nad sudbinom državnih univerziteta prepoznajem naznake da se malkice približio uvažavanju uloge i posledica procesa kultur(al)nog prevođenja, koji ovde ne može da zaobiđe nijedna normativna zapadna ideja. One ovde mogu da pusti koren samo &quot;vernakularizovane&quot;, dakle po&scaron;to su kultur(al)no prevedene i samerene sa na&scaron;im nezapadnim kontekstom.Kao i sve druge zapadne ideje koje smo uvezli, i &quot;autonomija univerziteta&quot; pone&scaron;to dobija i gubi u kultur(al)nom prevodu &ndash; i ne može biti vrednovana, niti tumačena, ako se ne posmatra njen smisao u srpskom kontekstu, ono &scaron;ta ona ovde znači i &scaron;ta povlači sa sobom.Nažalost, &quot;otvoreni umovi&quot; u Srbiji su zatvoreni za uvažavanje na&scaron;e duboko kulturalne različitosti i njenih posledica &ndash; i to nije samo domen liberala, koje smo skloni da vezujemo za Soro&scaron;a i njegovog intelektualnog idola iz mlađih dana, Popera, čije je ideje, inače, i sam Soro&scaron; nedavno odbacio.Nema samo ironije u činjenici da je &quot;Nova srpska politička misao&quot;, uz pomoću koje se Antonić etablirao kao istaknuti javni intelektualac i politički komentator, bila serijski primalac Soro&scaron;evih donacija. Ne čudi me, da je, iako vodeći ideotvorni mislilac na ponosno srpskoj desnici, njegov um ostao &quot;zatvoren&quot; za uvažavanje duboko kultur(al)ne dimenzije srpstva i njenih dru&scaron;tvenih i ličnih izrastaka.NAČELNO KAO ANTIPOLITIČKO I ANTI-NARODNOTakvi su &quot;otvoreni umovi&quot;, malo je bitno da li su levi ili desni, građanski ili nacionalni, a jo&scaron; manje je važno koliko su namere (bile) dobre i patriotske.Mada, ovde postoji i jedan problem koji i dalje pogađa nacionalnu, ponosno srpsku stranu, iako je svoju metastazu doživeo kod &quot;načelnog&quot; Ko&scaron;tunice. Reč je o, u su&scaron;tini, naivnom, antipolitičkom verovanju da samo treba imati &quot;dobre ideje&quot;, i biti veran &quot;istini&quot; i &quot;principima&quot;, i da će stvari doći na svoje mesto &ndash; da će te dobronamerne i odgovorno formulisane, promi&scaron;ljene ideje i vizije na kraju trijumfovati.Ta &quot;vera u intelekt&quot;, u prave ideje, sa sobom povlači sklonost nečinjenju, pasivnom odnosu prema ne samo političkoj sferi već i prema institucijama, kakvi su i državni univerziteti. Nažalost, i to je neodvojivo od omamljujućeg super ega, i moralnog apsolutizma koji je sklon da proizvede, verovanje da &quot;dobre ideje&quot; i &quot;ispravni principi&quot; po sebi pre ili kasnije pobeđuju saveznik je u pretvaranju srpske prosvete u anti-narodnu.Sklonost bežanju od sukoba i kontraverzi, a posebno od ličnog, koje je u Srbiji, po pravilu, potka ako ne i glavna osa svega političkog, u pristojno, načelno i idejno ima iste posledice u prosvetnoj i političkoj sferi. Te&scaron;ko mi je da poverujem da, uprkos serije poraza srpskog nacionalizma kao ne samo političke već i dru&scaron;tvene snage, ključni akteri ponosno srpske &quot;scene&quot; nisu u stanju da prepoznaju koliko su uzroci neuspeha u njima i ne&scaron;to promene. To dolazi do izražaja i u meri u kojoj su novoosnovani &quot;Srpski put&quot; i &quot;Srpski glas&quot; odmah postali ne toliko dru&scaron;tveno nebitni koliko fiktivni akteri.Ne verujem da je moguće dovoljno istaći koliko je averzija prema ličnom, i glorifikovanje načelnog, pogubna po sve ponosno srpsko i narodno &ndash; od prosvete do politike. Mada, istini za volju, čini mi se da je u jednoj pravoslavnoj zemlji, kakva je Srbija, verujućim javnim intelektualcima posebno te&scaron;ko da prihvate da, ako žele da konačno osete miris pobede, moraju da postanu &quot;ikonoborci&quot;.Načelno je gubitničko. Lično, posebno ono napadačko, beskompromisno &quot;ikonoklastično&quot;, jedan je od preduslova da se odnos snaga konačno promeni. To lično mora biti, nema bolje reči, surovo i usmereno na unutra&scaron;nje neprijatelje, destruktivne samoobožene &quot;ikone&quot;, kakva je Milo Lompar, koliko i na spoljne, bile one žive ili mrtve.Nažalost, čak i kada su u stanju da pretvore javnost u svoje oružje, &scaron;to je poražavajuće retko, &quot;ikone&quot; ponosno srpskog stanovi&scaron;ta, a danas nema ni veće ni destruktivnije od Lompara, to, po pravilu, čine kako bi same imale korist &ndash; ne kako bi to bilo na dobrobit korpusa ponosno srpskih ideja i pro-narodnih srpskih stanovi&scaron;ta.DVA SUOČAVANjAIsključili su me, u strahu od Lompara i Antonić se tome u jednom trenutku priključio, pa ne mogu reći &quot;mi&quot; već smo oni.Elitni e&scaron;aloni ponosno srpskih snaga, ne bore se da pobede, oni samo brane svoje položaje, i delom zato svuda, i u politici i u prosveti, gube sve vi&scaron;e i vi&scaron;e. Milo Lompar se bori za sebe &ndash; na način koji obećava da bi ta njegova lična pobeda, ako uspe, učvrstila poraz nacionalnih snaga, kojima se nametnuo kao neprikosnoveni vođa.Iako, za razliku od &quot;nacionalnih&quot; Gorislava Papića, Ljiljane Smajlović, Đorđa Vukadinovića i Marinka M. Vučinića, između ostalih, Lompar ni na jedan način nije (sa)učestvovao u mom poni&scaron;tavanju, kasnije je kumovao sahranjivanju ne toliko mog dru&scaron;tvenog le&scaron;a koliko zatiranju mojih ideja i tumačenja. A ona imaju pozadinu koja, bojim se, nedostaje u ponosno srpskoj političkoj misli &ndash; zasnovana je na činjenici da sam, na nekoliko relevantnih načina, bio insajder u svetu najvećih (unutra&scaron;njih) neprijatelja ponosno srpskih vizija i perspektiva.Sa dragocenim izuzetkom Aleksandra Lambrosa, ne pada mi na pamet niko drugi ko je i&scaron;ao mojim putem &ndash; od građanističkog u nacionalističko. Čini mi je da je suprotnih ličnih putanja i kretanja posle 5. oktobra bilo ako ne ba&scaron; bezbroj onda zasigurno mnogo vi&scaron;e. Oličavaju ih Nikola Samardžić i Svetislav Basara.Kao neko ko je radio za zapadne medije, naučio sam da su zapadne &quot;gazde&quot; mnogo manje gadljive na srpske nacionalističke stavove svojih zaposlenih od srpskih zapadnoljubaca. Da nisam bio građanista, možda i ne&scaron;to gore, ne bih dobio lepe poslove koje sam dobijao devedesetih, ali kada sam za 180 stepeni promenio stavove o srpstvu i srpskom nacionalizmu, ne samo da nisam dobio otkaz već mi zapadni &scaron;efovi nisu dali otkaz ni po&scaron;to je krem &quot;nevladinog&quot; sektora, u pismu glavnom uredniku, tražio da budem otpu&scaron;ten kao neko ko je postao srpski nacionalista i, navodno, negira zločin u Srebrenici.Posle moje lične katarze, suočavanje sa sobom, koje nije bilo bolno, samo odraz nečega &scaron;to je bilo sramno, žalosno i ružno, suočio sam se svetom srpskog nacionalizma i ponosa srpstvom, koji nisam poznavao. Samo sam ga zami&scaron;ljao, kao &scaron;to mnogi srpski nacionalisti danas zami&scaron;ljaju građanizam &ndash; &scaron;to znači da je ta moja slika bila, pored ideolo&scaron;kih omama, puna budala&scaron;tina koje proizvodi primena svoje logike, logike sveta u kome ste, koji lično, intimno poznajete, na nepoznati, tuđi svet u kome važe neka druga logika. Kao neko ko se tek u svojim četrdesetim godinama udobno smestio u srpskom nacionalizmu, pri tome u njenom maju&scaron;nom krilu, nažalost &quot;levom&quot; u oba smisla reči, i ko je, tokom svog prethodnog, ne toliko ideolo&scaron;kog koliko identitetskog života lično upoznao sferu nacionalne otuđenosti i zgađenosti srpstvom, njenu logiku i mehanizme koje je proizvode i održavaju, ko ne mora da zami&scaron;lja &scaron;ta sve i za&scaron;to postoji u njoj, zbunile su me i &scaron;okirale slabosti ponosno srpskog sveta u koji sam se vremenom &quot;uselio&quot;.Neke od njih su jako važne za razumevanje činjenice da je na univerzitetskim &quot;Himalajima&quot; humanističke prosvete u Srbiji sve manje narodnih prosvetara &ndash; kakav je Antonić. Neke slabosti sam već pomenuo u ovom tekstu, o nekima sam pisao u ranijim tekstovima koje sam objavio na blogu koji sam nedavno preimenovao u &quot;Poni&scaron;tena srpska politička misao&quot;, ali moj prvi, originalni &scaron;ok je bila mera kukavičluka u elitnim, posebno &quot;učenim&quot;, e&scaron;alonima srpskog nacionalizma i povezanih stanovi&scaron;ta.Oni su toliko inficirani gubitni&scaron;tvom i defetizmom da sam se jedno vreme pitao kako poraz nije bio jo&scaron; veći. Nažalost, on je ubrzo postao toliko veliki da vi&scaron;e nisam siguran da može biti (mnogo) veći. Kad bih mogao da ubedim sebe da postoji dno, ne&scaron;to od čega ne može gore &ndash; i kada Lompar, koji ume da dejstvuje samo sa dna, iz ni&scaron;tavila u kome deluje kao mega-veličina, ne bi &quot;pucao od zdravlja&quot; &ndash; možda bih mogao da postanem optimista.Ovako, glavna nada je neka neočekivana sila &ndash; pojava harizmatičnog, borbenog, beskompromisnog ponosno srpskog vođe, koji bi sa scene počistio Lompara, glavnog nacionalnog &quot;blokadera&quot;, i naelektrisao ponosno srpsku većinu. Ta &quot;sila&quot; bi morala da deluje kao, u su&scaron;tini, anti-nadstre&scaron;nica &ndash; &quot;sila&quot; koja računa na živa, ne na mrtva tela.DAVITELjI ZA DAVITELjEDa bih dočarao važan aspekt situacije u kojoj se danas nalaze i cela Srbija i njena prosveta parafraziraću naslov popularnog filma &ndash; davitelji (Srbije), blokaderi i njihova podr&scaron;ka, za davitelje (narodne prosvete), koji Antonića, i mnoge druge heroje i udarnike istinski narodne prosvete, toleri&scaron;u samo na marginama. U lagumu javnosti u koji su građanisti, nekada&scaron;nja &quot;druga Srbija&quot; &ndash; uz sadejstvo Vučića, koji je donedavno mogao da uživa u iluziji da samo nacionalisti mogu da ga sru&scaron;e &ndash; smestili svoje velike neprijatelje, ponosno srpske gubitnike i u kulturnom i u političkom ratu. Ne znam, ako ste, kao profesor Antonić, u toj priči, ako je ona i materijalno i idejno i identitetski stub va&scaron;eg postojanja i samorazumevanja, ako je konstitutivni činilac va&scaron;eg &quot;ja&quot;, onda, možda, nije lako da pristanete na to kako i koliko temeljno je već &quot;upropa&scaron;tena&quot; srpska prosveta; kako sve i koliko je anti-narodna.Reč &quot;upropa&scaron;tena&quot; stavljam pod znakove navoda ne samo zato &scaron;to je u ovu tužnu srpsku priču uveo Antonić već zato &scaron;to je &quot;propast&quot; u nju uneo Dositej, utemeljivač (moderne) srpske prosvete. Galerija likova &ndash; od slavnih, kao &scaron;to je Josip Broz, do opskurnih, kao &scaron;to je supruga Stojana Cerovića &ndash; kasnije su samo nadogradili tu konstitutivnu &quot;propast&quot;. Ona je oličena u činjenicu da je ovde preko potrebno, prosvetiteljstvo, &quot;svetlost&quot;, u 19. veku stiglo pome&scaron;ano sa otrovnim, anti-narodnim, sa sklono&scaron;ću da, kako su vremenom zaključili, &quot;nepopravljivi&quot; narod bude shvaćen kao oličenje &quot;mraka&quot;.Na znam da li u Srbiji može da postoji podmuklije i teže pobedivo zlo od onoga koje se samoobnavlja vođeno zapitano&scaron;ću &quot;&scaron;ta je bolesno&quot; u narodu kome je trebalo da donese &quot;svetlost&quot;; a sve če&scaron;će i pitanjem zaslužuje li njihov narod da postoji. To zlo &ndash; utemeljeno u razobručenoj dositejev&scaron;tini, a kasnije botoksiranoj titoizmom i shvatanjem jugoslovenstva kao neuspe&scaron;ne &quot;civilizujuće&quot; ideologije &ndash; oličeno je u shvatanju da je narod u Srbiji stani&scaron;te a ne stanovnik &quot;mraka&quot;. I da zato mora da učini nemoguće i &quot;vostane&quot; iz sebe.Takvo zlo je, verovatno i pre pojave srpskog auto&scaron;ovinizma negde polovinom devedesetih, postalo toliko veliko da se pitam: Kada je ovde počelo da važi &quot;zvona i praporce, braćo, zvona i praporce, a ne knjige&quot;? Da li je prosveta u Srbiji postala vi&scaron;e anti-narodna nego &scaron;to je narodna? Da li je veći problem u tome &scaron;to takva &quot;prosveta&quot; ne može da bude razorena ili u tome &scaron;to danas biva ne toliko razarana koliko samorazarana?Razlozi za&scaron;to su ova pitanja legitimna su isti oni razlozi koji su učinili da se ovde pojavi (srpski) auto&scaron;ovinizam. Oni su jako složeni, oblikovani jedinstvenim spletom istorijskih, civilizacijskih, geografskih i kulturalnih okolnosti. Skoro sve &scaron;to sam napisao i izgovorio prethodnih godina, deo je poku&scaron;aja da &scaron;to jasnije ukažem na elemente tog jedinstvenog spleta okolnosti, koji je učinio da se ovde pojavi ne&scaron;to &scaron;to je prilično jedinstveno &ndash; po svojoj su&scaron;tini koliko i po svojoj rasprostranjenosti i ukorenjenosti.I ovaj tekst, kao i svi drugi koje pripremam, deo su poku&scaron;aja da &scaron;to bolje i preciznije odgovorim na pitanje &scaron;ta je to u srpskom biću, u na&scaron;oj istoriji i geografskoj lokacija, &scaron;to nas je gonilo ka auto&scaron;ovinizmu. Anti-narodna prosveta &ndash; proizvod sumraka srpskih umova &ndash; njegov je važan, istovremeno oblikotvorni i konstitutivni činilac.Nažalost, iako je na mukama, koje je, bahata i otuđena, sama sebi donela prethodnih meseci, ta &scaron;tetočinska, anti-narodna prosveta nije na izdisaju. Ono &scaron;to u na&scaron;oj prosveti &quot;izdi&scaron;e&quot; su ljudi poput profesora Antonića &ndash; oni koji veruju da treba da bude narodna.&quot;

Sumrak srpskih umova: Treba li da bude upropašćena anti-narodna prosveta?

16 Komentari