Tišina posle urlika: Kad bunt mladih počne da košta

Ovu temu u autorskom tekstu obrađuje Zoran Đorđević, političar i biv&scaron;i ministar odbrane .Tekst prenosimo u celosti...&quot;Na prvi pogled, aplauz sa ulice deluje kao pobeda glasnijeg nad ti&scaron;im. Mladi, poneti euforijom i trenutkom zajedni&scaron;tva, veruju da slogani i transparenti imaju težinu sistema. No, istina je daleko složenija: ti&scaron;ina institucija nije uvek znak nemoći, ona je najče&scaron;će poslednja brana pred haosom. Problem nastaje kada energija mladih postane alat u rukama onih koji ne traže dijalog već detonaciju. Kada se protest pretvori u trajnu strategiju bez jasne političke platforme, tada svi, i studenti i roditelji i država, postaju taoci neodgovornosti i spinova. Prvi gubitnici su upravo oni najmanje krivi - studenti i đaci. Godinu je lako izgubiti, znanje te&scaron;ko vratiti. Akademski i đački kontinuitet &bdquo;puca&ldquo; brže nego &scaron;to se gradi, a reputacije univerziteta i &scaron;kola se ru&scaron;e bez ikakvog oružja. Roditelji, ti &ldquo;tihi finansijeri nade&rdquo;, umesto diploma svoje dece, dobijaće neizvesnost, frustraciju i sve če&scaron;će osećaj krivice &scaron;to nisu razumeli &scaron;ta se de&scaron;ava. Ali upravo tu ulazi najopasniji aspekt ovog protesta - politički inženjering. Dok mladi iskazuju bunt, određeni delovi opozicije već planiraju kako da to preusmere u narativ nasilja. Biće montiranih snimaka, dezinformacija, insceniranih incidenata. Sledi novo poglavlje - predstavljanje države kao agresora, policije kao nasilnog faktora, a predsednika Aleksandra Vučića kao glavnog krivca za svaku nesreću koja se može dogoditi ili će biti izmi&scaron;ljena. Roditelje će poku&scaron;ati da upla&scaron;e, studente da razjedine, a od protesta da naprave &bdquo;spektakl tuge&ldquo; koji se prenosi uživo, sa suzama koje su realne, ali uzrocima koji su pažljivo režirani. Opozicija neće prezati ni od čega kako bi svaki pad, svaku slučajnu povredu, svaki sukob iskoristila kao raketu za &bdquo;bustovanje&ldquo; protesta. Njima je potrebna scena, ne re&scaron;enje. Haos, ne institucije. Na to Srbija mora da odgovori mudro i hladne glave. Srbija nije ekran, već država. Buka traje minutima, a posledice decenijama. Ekonomija već oseća slabosti. Investitori postaju uzdržani, turističke agencije beleže otkazivanja, a lokalna ekonomija od prehrane do taksi prevoznika sabira manjak. Svaka blokada ulice nekome uskraćuje ne samo slobodu, već i egzistenciju. Svaka poruka bez cilja unazađuje poverenje. I to ne samo prema državi, već i prema onima koji sutra treba da je vode - deci, studentima, mladim stručnjacima. Uporedimo ovo sa slučajem &bdquo;Žutih prsluka&ldquo; u Francuskoj. Počelo je iz zbog pravde, zavr&scaron;ilo se u haosu. Milijarde evra &scaron;tete, izgubljeni turisti, nasilje na ulicama, da bi reforme koje su posle smirivanja situacije konačno do&scaron;le bile daleko od prvobitnih zahteva. Sličan scenario sada neko poku&scaron;ava da napi&scaron;e i ovde, s tim &scaron;to su glavni junaci na&scaron;a deca. Zato pitanje nije &bdquo;da li podržavamo studente?&ldquo;, već &bdquo;da li prepoznajemo gde se u njihovom glasu zavr&scaron;ava autentični zahtev, a počinje tuđi scenario?&ldquo; Ko tačno pi&scaron;e megafonske parole? Ko snosi odgovornost kada ekran potamni, a posledice ostanu? Srbija ima otvorene kanale. Studentski parlamenti nisu ukinuti, Ministarstvo prosvete ne zaključava svoja vrata. Institucije čekaju predloge, a ne parole. Dijalog ne može postojati ukoliko jedna od strana ne želi da razgovara. Ako već postoji energija za promenu, neka ide ka predlogu, ka zakonu, ka re&scaron;enju, ka realnosti, a ne ka režiji. Jer revolucija bez plana je izdaja budućnosti, a protest koji ne zna &scaron;ta dalje, strada prvi u nevremenu koje sam prizove. Do&scaron;lo je vreme da se zapitamo: Da li hoćemo da budemo eho političkog projekta ili autori na&scaron;e budućnosti? Da li hoćemo da govorimo sopstvenim glasom ili da klečimo pred scenarijem onih koji žele novu nesreću samo da bi slika izgledala dramatičnije? Jer kada izgubi&scaron; godinu, možda si izgubio samo vreme. Kada si mlad, vreme ti deluje beskonačno i lako nadoknadivo. Ali kada uđe&scaron; u godine, shvati&scaron; da je svaki izgubljeni dan je dragocen i nenadoknadiv. Sa druge strane, kada izgubi&scaron; dijalog, poverenje i stabilnost - tada gubi&scaron; i budućnost, a izgubljena budućnost nema drugu priliku, nema reprizu. Budimo pametniji i uzdignimo se iznad haosa i galame. Budimo hrabriji od onih koji računaju da će se sve zaboraviti kad nestane buka. Ti&scaron;ina posle urlika mora da bude nova snaga, a ne odjek gre&scaron;ke. Srbija mora da čuje svoju decu, ali deca moraju želeti da govore svojim, a ne tuđim glasom. Deca treba da budu autori, ne eho!Iz ličnog iskustva jednog studenta tokom burnih devedesetih, znam: istinska snaga protesta ne počiva u galami ulica, već u njegovoj sposobnosti da uti&scaron;a buku i postane glas razuma unutar institucija. Kada iz institucija ne dođe odgovor, ne treba misliti da je ti&scaron;ina poraz. Naprotiv, ona je priprema. Bunt koji ume da ćuti, samo se sabira. I kao reka koja nakratko presu&scaron;i da bi se vratila snažnija i dublja, tako se i protest vraća svesniji, organizovaniji, odlučniji. Dru&scaron;tvo se ne menja pukom pobunom, već sposobno&scaron;ću da svoju pobunu pretvori u viziju, a viziju u delovanje. Napredak nije plod besa, već zrelosti. Mudar čovek ne ru&scaron;i da bi ru&scaron;io, već traži smisao u onome &scaron;to želi da sagradi. Država koja misli da traje, mora naučiti da slu&scaron;a. Jer budućnost postoji samo tamo gde postoji različitost mi&scaron;ljenja. Samo zajednica koja čuje svoje ljude, i kad viču - i kada ćute, - ima snagu da ide napred.Nisu ulice te koje menjaju Srbiju, već znanje, odgovornost i hrabrost da se preuzme odgovornost tamo gde se odlučuje!&quot;

Tišina posle urlika: Kad bunt mladih počne da košta

1 Komentari