Da li duša zaista postoji? Evo šta kažu vera i nauka o smrti

Za Uskrs hri&scaron;ćani slave vaskrsenje Isusa i pobedu života nad smrću. I Jevrejii muslimani veruju u vaskrsenje. Za hinduse i budiste u prvom planu je oslobađanje iz kruga ponovnog rađanja.U tugu zbog gubitka voljene osobe &ndash; usled bolesti, starosti, nasilja ili nesreće &ndash; kod verujućih ljudi često se ume&scaron;a nada da smrt nije kraj. Utehu pronalaze u predstavama o zagrobnom životu, koje ne postoje samo u dana&scaron;njim svetskim religijama.I kod ranih sakupljača i lovaca, kod Egipćana, Vikinga i u mnogim drugim kulturama, preživeli su se često opra&scaron;tali od pokojnika uz rituale sahranjivanja i grobne darove, otvarajući im time put u zagrobni svet.Kako se defini&scaron;e smrt?Biolo&scaron;ki gledano, ljudsko telo može da funkcioni&scaron;e najvi&scaron;e oko 120 godina. Presudan je, međutim, prosečni očekivani životni vek, koji se tokom vremena značajno produžio zahvaljujući boljim uslovima života, higijeni i medicini.Za većinu ljudi važi: nije nas strah same smrti, već neznanja o tome &scaron;ta se de&scaron;ava tokom umiranja i nakon njega. Medicinski gledano, postoje različite vrste smrti: kod tzv. &bdquo;kliničke smrti&quot; otkazuje kardiovaskularni sistem, puls i disanje prestaju, organi vi&scaron;e ne dobijaju kiseonik i hranljive materije. Kod kliničke smrti moguća je reanimacija uz pomoć ve&scaron;tačkog disanja i masaže srca &ndash; i često bude uspe&scaron;na.Kod tzv. &quot;moždane smrti&quot; to vi&scaron;e nije slučaj, jer su tada veliki mozak, mali mozak i moždano stablo prestali da funkcioni&scaron;u. Iako u dubokim slojevima mozga kod moždane smrti jo&scaron; može biti aktivnih ćelija, &quot;svest&quot; je tada već izgubljena. Osobe sa moždanom smrću mogu jo&scaron; dugo da se održavaju u životu pomoću aparata. Neki pacijenti kod moždane smrti čak reaguju na spolja&scaron;nje nadražaje, na primer tokom operacija. Ipak, sa medicinskog stanovi&scaron;ta, to su samo refleksi kičmene moždine, a ne osećaj bola.&Scaron;ta se de&scaron;ava sa mrtvim telom?Na&scaron;i organi mogu jo&scaron; neko vreme da funkcioni&scaron;u bez kiseonika i hranljivih materija. Tek postepeno dolazi do potpunog prestanka deobe ćelija, a zatim ćelije umiru. Kada previ&scaron;e ćelija odumre, organi vi&scaron;e ne mogu da se regeneri&scaron;u.Najbrže reaguje mozak &ndash; njegove ćelije počinju da odumiru već nakon tri do pet minuta. Srce može da izdrži i do pola sata. Čim krv prestane da cirkuli&scaron;e, ona se sliva naniže i nastaju tzv. &bdquo;mrlje smrti&quot;, koje sudskim ve&scaron;tacima mogu da ukažu na uzrok i mesto smrti.Nakon dva sata nastupa ukočenost mrtvog tela, jer se vi&scaron;e ne stvara adenozin-trifosfat. Bez ovog prenosioca energije u ćelijama, mi&scaron;ići se ukrute. Nakon nekoliko dana, ta ukočenost ponovo popu&scaron;ta.Sistem za varenje odumire tek nakon dva do tri dana, a bakterije koje se u njemu nalaze ubrzavaju razgradnju tela. Međutim, patogeni u telu mogu jo&scaron; dugo ostati opasni &ndash; uzročnici hepatitisa, na primer, preživljavaju jo&scaron; nekoliko dana, dok bakterije tuberkuloze mogu opstati čak godinama. U celini, proces raspadanja ljudskog tela traje oko 30 godina.&Scaron;ta nas uče iskustva bliska smrti?Sa naučne tačke gledi&scaron;ta, iskustva bliska smrti (&bdquo;near-death experiences&quot;) nastupaju u vremenu između kliničke smrti i reanimacije. Time se intenzivno bave ne samo nauka, već i religije i ezoterija, s tim &scaron;to opisi tih doživljaja mogu u velikoj meri da variraju u zavisnosti od kulturnog i regionalnog okruženja.Mnogi koji su preživeli kliničku smrt nemaju nikakva sećanja na tu fazu. Drugi, pak, izve&scaron;tavaju o navali sećanja, o odvajanju od tela, o pejzažima ili o jakom svetlu (na kraju nekog tunela). Neki su opisivali osećaj velike sreće, dok su drugi doživeli strah ili paniku.Izgleda da se iskustva bliska smrti če&scaron;će javljaju kada je reanimacija posebno dugo trajala i kada je dotok kiseonika u mozak bio duže poremećen. Ovo smanjeno snabdevanje mozga kiseonikom najvi&scaron;e utiče na slepoočne i temene režnjeve mozga, kao i na Gyrus angularis &ndash; moždanu regiju koja se nalazi između njih. Međutim, ostaje nejasno da li upravo tamo nastaju iskustva bliska smrti,.Imamo li du&scaron;u?Iako je smrt sastavni deo života, ne želimo da je prihvatimo kao neizbežan kraj. &bdquo;Du&scaron;a&quot; najče&scaron;će označava nematerijalnu, od tela odvojenu, besmrtnu su&scaron;tinu jedne osobe. U mnogim religijama du&scaron;a je ono &scaron;to čoveka čini onim &scaron;to jeste.Vera u besmrtnu du&scaron;u duboko je ukorenjena u na&scaron;em dualističkom načinu razmi&scaron;ljanja, koji svet deli na dve suprotne kategorije: dobro i zlo, ispravno i pogre&scaron;no, telo i du&scaron;u. Filozofi poput Platona, Sokrata ili Dekarta smatrali su telo i du&scaron;u odvojenim entitetima.Naučna saznanja ukazuju na to da su svi mentalni procesi povezani s funkcijom mozga. Prema tome, čitav na&scaron; &quot;du&scaron;evni život&quot; može se objasniti neuronima, hemijskim prenosnicima informacija i moždanim mrežama.Ali da li na&scaron;e biće &ndash; na&scaron;a du&scaron;a &ndash; zaista čine samo merljive moždane aktivnosti, biohemijski procesi i dru&scaron;tveno-kulturni uticaji? Ili na&scaron; &bdquo;du&scaron;evni život&quot; oblikuje izuzetno složena međuzavisnost tela, duha i okruženja?Postojanje du&scaron;e ili takve međuzavisnosti ne može se dokazati naučnim putem. A tamo gde prestaje domen empirijske nauke &ndash; počinje vera.

Da li duša zaista postoji? Evo šta kažu vera i nauka o smrti

13 Komentari