Zoran Đorđević: Pogrešan zvuk megafona; Kada bunt mladih nosi poruke koje nisu njihove

Njegov autorski tekst prenosimo u celosti: Na prvi pogled deluje kao spontana reakcija, mladi izlaze na ulice, dele parole, protestuju. Svetla pozornice su usmerena u studente, a dru&scaron;tvene mreže bruje od uzvika o pravdi, slobodi, demokratiji i borbi protiv korupcije. Na prvi pogled, sve to izgleda već poznato, pa i u neku ruku plemenito. Ali upravo ovde je važno načiniti korak unazad i postaviti jedno jednostavno, ali ključno pitanje: ko zapravo režira scenu na kojoj se studenti nalaze?U prethodnom tekstu govorio sam o uticaju teorije Džina &Scaron;arpa, autora poznate doktrine o nenasilnom otporu, i njenoj globalnoj primeni, od Tbilisija do Beograda, od Kaira do Kijeva. &Scaron;arp je protest video ne kao spontanu reakciju naroda, nego kao pažljivo pripremljeni alat. Njegova metodologija uključuje 198 taktičkih modela za politički pritisak, koji obuhvataju sve, od &bdquo;uvlačenja&ldquo; studenata, bojkota i performansa, preko &quot;simboličkih barikada&quot; i &quot;paralelnih institucija&quot;, do namernog izazivanja prekomerne reakcije sistema, a sve u cilju generisanja političke krize.U mnogim slučajevima &scaron;irom sveta, uključujući i Srbiju iz 2000. godine, ovaj model je bio preslikan, kako u formi, tako i u logistici. Danas se ista struktura vraća na velika vrata kroz proteste koji se predstavljaju kao studentski, a često su tehnički, organizaciono i komunikacijski vođeni od strane ba&scaron; onih nevladinih organizacija koje su već ranije sarađivale sa centrima koji promovi&scaron;u &Scaron;arpov model političkog pritiska.Kao &scaron;to je već navedeno, organizacije poput CRTA, Inicijative mladih za ljudska prava i &quot;Ne davimo Beograd&quot;, BIRN, KRIK... iako se formalno pozicioniraju kao deo civilnog dru&scaron;tva, u realnosti predstavljaju transmisione kanale političkog narativa formiranog van granica Srbije. Njihova povezanost sa strukturama kao &scaron;to su CANVAS, direktni naslednik &quot;Otpora&quot; i otvoreni promoter &Scaron;arpove metodologije, i međunarodne fondacije koje aktivno učestvuju u obukama i finansiranju političkog aktivizma, nije ni nova, ni nepoznata. Naprotiv, radi se o modelima čiji tragovi evidentno vode ka spoju finansijske podr&scaron;ke i političkog cilja &ndash; &bdquo;demontaži&ldquo; postojećeg državnog poretka.Upravo ovo je trenutak kada se treba pozvati na akademsku preciznost i intelektualnu iskrenost: Da li studenti koji danas drže transparente znaju &scaron;ta stvarno i koga podržavaju, dali su informisani o tome kako NVO sektor konstrui&scaron;e poruke koje oni prenose, ili su nevoljno i nesvesno postali deo projekta koji nema veze sa njihovim stvarnim brigama: obrazovanjem, zapo&scaron;ljavanjem, prostorom za akademsku slobodu?Nijedna generacija nije dužna da slepo veruje autoritetima. Ali svaka generacija jeste odgovorna da se zapita: ko su ti autori ovakvih pojava? Ko pi&scaron;e scenario koji se čita preko megafona? Za&scaron;to su zahtevi često neartikulisan niz parola, bez pretvaranja u operativnu reformsku politiku?Upravo u toj praznini, između emocije i realne političke agende smestili su se logistički centri organizovanog otpora. Oni koji pripremaju &quot;medijske pakete&quot;, kreiraju poruke, vode dru&scaron;tvene mreže, kreiraju narative o &quot;ga&scaron;enju institucija&quot; tamo gde institucije čekaju poziv na dijalog koji nikada ne dolazi.Taktika je jasna i već viđena: studenti kao legitimni simbol, protest kao moralna legitimacija, organizacioni ki&scaron;obran NVO sektora kao operativna podr&scaron;ka, a spoljni finansijeri kao osiguranje da se cilj, erozija legalnih stubova vlasti ne izgubi iz vida, i sve to pod pla&scaron;tom borbe za demokratiju.Postavlja se pitanje, ako je stvarna želja reformisanje dru&scaron;tva, za&scaron;to se reformski predlozi ne dostavljaju kroz studentske parlamente, ili kroz direktnu komunikaciju sa Ministarstvom prosvete, Skup&scaron;tinom, Vladom? Da li to znači da cilj nije reforma, već politička destabilizacija? Ako nije tako gde je onda institucionalni zahtev?Iskreni studenti, njih 99%, mladi ljudi sa željom da budu deo progresivnog dru&scaron;tva, ne bi trebalo da budu instrument već pokretač. Ali bez uvida u &scaron;iri kontekst, njihova energija može biti zarobljena, njihova borba uzaludna, a njihova nada preusmerena. Naj&scaron;tetniji oblik manipulacije jeste onaj koji koristi studentsku dobru volju protiv njih samih.Zato ovaj tekst ne nosi ton osude, već poziva. Poziva na proveru. Poziva na analizu. Poziva na pitanja. Ako nisam u pravu to će samo potvrditi ispravnost ovakve studentske borbe. Ako jesam, a duboko sam uveren da sam u pravu, vreme je da se studentska energija usmeri, ne putem destrukcije institucionalnog okvira, nego kroz njegovo osnaživanje, reformom države iznutra, kroz aktivnu participaciju studenata, kroz odgovoran i informisan dijalog.Budućnost Srbije ne može se graditi na osnovu scenarija preuzetih iz međunarodne literature o promenama režima. Može i mora da se gradi na odgovornosti onih koji imaju hrabrost da ostanu svoji, i da kažu: ne pristajem da budem instrument, hoću da budem autor. Mladost jeste snaga. Ali snaga bez svesti postaje oruđe a oruđe ne ostavlja trag. Autori ostaju u istoriji.Na kraju, moje pitanje i poruka svim studentima je: ko u va&scaron;im rukama zaista drži megafon? Pre nego odgovore pozivam studente da pročitaju &Scaron;arpov priručnik, naprave paralelu i budu iskreni prema prvenstveno sebi, ko je u pravu. Ako ste sigurni da ste to vi, studenti, onda neka va&scaron;e reči ne budu samo zahtevi, neka budu i predlozi, i kontrola, i deo re&scaron;enja. Reforma se ne rađa iz slogana, već iz rada. Ne gradi se na ru&scaron;evinama institucija, već kroz njihovu transformaciju. Država, kao &ldquo;živi organizam&rdquo;, daje uvek mogućnost za nove i nove zahteve. Ako se va&scaron;a energija svodi isključivo na uvećavanje zahteva bez kraja, sistem, po svojoj prirodi, odgovoriće ne promenom, već samo &scaron;irenjem birokratije i gomilanjem beskonačnih zahteva. To nije evolucija. To je iscrpljavanje.Zato, ne dozvolite da va&scaron;a snaga bude samo alat tuđih ciljeva. Autentičan bunt traži vi&scaron;e od gneva, traži viziju a jedina re&scaron;enja koja ostavljaju trag su ona koja dođu ne kroz buku megafona, već kroz jasnoću ideje. Istinska promena ne počinje od spolja. Počinje onda kada prestanete da postavljate samo nove zahteve i počnete da dajete predloge.Budite oni koji nude put, ne samo problem. Jer istoriju ne pi&scaron;u oni koji viču najglasnije, već oni koji znaju kojim putem idu.

Zoran Đorđević: Pogrešan zvuk megafona; Kada bunt mladih nosi poruke koje nisu njihove

6 Komentari