Zoran Ćirjaković: Napred u meritokratski feudalizam; Laža i paralaža

Tekst prenosimo u celosti:Moris i Robert nabili su svinju na motku, podigli je onako te&scaron;ku i spremni čekali. U ti&scaron;ini, iznad skorele krvi, odjednom su izgledali tajanstveno&quot;Džek progovori glasno.&bdquo;Ova glava je za zver. To je dar.&ldquo;Ti&scaron;ina je prihvatila dar i ulila im strahopo&scaron;tovanje. Glava je ostala na mestu, mutnih očiju, neznatno iskežena, zuba pocrnelih od krvi. Odjednom su svi potrčali &scaron;to su brže mogli, kroz &scaron;umu, prema otvorenoj plaži.Sajmon je ostao gde je bio, poput smeđe sličice, skriven li&scaron;ćem. Čak i kad zatvori oči, video je krmačinu glavu. Polusklopljene oči svinje, mutne od beskrajnog cinizma života odraslih, uveravale su Sajmona da je sve to lo&scaron;e.&bdquo;To znam.&ldquo;Shvatio je da je govorio naglas. Brzo je otvorio oči i video glavu kako se veselo ceri na čudnom svetlu dana, ne obazirući se na muve, prosuta creva, čak ni na ponižavajući položaj na kocu.Sajmon okrenu glavu i obliza suve usne.Dar za zver. Hoće li zver doći po dar? Glava kao da se slaže sa mnom, pomislio je. Beži, reče glava nemo, vrati se ostalima. &Scaron;alim se &ndash; za&scaron;to bi se mučio? Samo si pogre&scaron;io, to je sve. Malo te boli glava, možda od nečega &scaron;to si pojeo. Vrati se, dete, reče glava nemo.Sajmon podiže pogled, osećajući težinu mokre kose, i zagleda se u nebo. Gore je, prvi put, bilo oblaka; velike nabrekle kule &scaron;trčale su iznad ostrva, sive, beličaste i bakarne. Oblaci su sedeli na tlu; lučili su, cedili iz časa u čas ovu zagu&scaron;ljivu, mučnu vrućinu. Čak i leptiri su napustili čistinu gde je krv kapala s izopačene, iskežene glave. Sajmon pognu glavu, pažljivo žmureći, i pokri oči rukama. Pod drvećem nije bilo senki, ali sve je bilo biserasto skamenjeno, pa je sve ono stvarno zapravo delovalo nejasno, kao priviđenje. Hrpa creva postala je crna grudva muva &scaron;to su zujale poput testere. Posle nekog vremena otkrile su Sajmona. Prežderane, sletele su mu na potočiće znoja da piju. Golicale su ga ispod nozdrva i skakutale mu po butinama. Bile su crne i zelenkaste i bezbrojne. Ispred Sajmona, Gospodar muva je stajao na motki i kesio se. Sajmon je najzad odustao i pogledao; video je bele zube, mutne oči, krv. Prikovao je pogled za taj drevni, neizbežni znak prepoznavanja. U Sajmonovoj desnoj slepoočnici krv poče da udara u mozak.&quot;Gospodar muva, Vilijem GoldingU jednom od prvih izve&scaron;taja sa blokade Autokomande 27. januara, novinarka &bdquo;Danasa&ldquo;, (ne)službenog glasnika srpskog auto&scaron;ovinizma, napisala je da studenti &bdquo;od zvuka pi&scaron;taljki i vuvuzela ne mogu da&hellip; čuju ni sopstvene misli&ldquo;.To je, obično, znak da su stvari krenule pogre&scaron;nim putem; da ne&scaron;to treba menjati. No, svedoci smo krvožedne obojene revolucije koja računa na bezumlje i koja je stigmatizovala mi&scaron;ljenje. &Scaron;tavi&scaron;e, po Vučića stvari stoje gore nego &scaron;to se može zaključiti iz lapidarnog obelodanjivanja ove, na prvi pogled, neprijatne istine.Svestan da bi bilo kontraproduktivno da pribegne državnoj represiji, ili primeni neke od zakona koje bi mogao da primenjuje, Vučić uporno poku&scaron;ava da na najveći izazov sa kojim se do sada suočio odgovori racionalno i razmi&scaron;lja o mogućem kompromisu.Ali &bdquo;sumanutost&ldquo;, koja ga zbunjuje i iritira, nije nikakav eksces ili iskliznuće već su&scaron;tina, drugo ime onoga sa čime se danas suočava. Studenti, i njihova selebriti i profesorska avangarda, zabranili su promi&scaron;ljanje. Traži se slepo pokoravanje, kakvo mnogi vezuju za islam, i Vučićeva glava &ndash; da li na ražnju, da li u zatvoru, ili u avionu za neki daleki azil, na letu bez povratka, jedina je dilema koju toleri&scaron;u.Kako reče jedna moja prijateljica, nije dozvoljeno ni zarez staviti, a kamoli reći &bdquo;ali&ldquo;. Svaka kritika oboženih Studenata, ili izražavanje sumnje u tvrdnju da ostanak Vučića na vlasti vodi kraju sveta i propasti, &bdquo;gubitku 21. veka&ldquo;, izložiće vas besu na&scaron;ih postistorijskih &bdquo;Robespjera&ldquo; i pretnjama klanjem i &bdquo;jahanjem&ldquo; &ndash; &scaron;to je jedan od bizarnijih aspekata histerije u kojoj žive fundamentalisti nove religije; milenarističkog, &bdquo;kraj se bliži&ldquo; kulta koji sam nazvao studentizam.Ne bih razumeo njegove duboke, predmoderne, mahom sedamnaestovekovne korene da me prijatelj nije uputio na jedan rad Trajana Stojanovića, istoričara bez čijih uvida, bojim se, te&scaron;ko možemo razumeti korene najvećih i najperverznijih zala sa kojima kao dru&scaron;tvo moramo da se nosimo. Moj drug je deo deo tihe većine, jedan od zgađenih pogledom na svet i Srbiju unutar jezgra kulta oboženih &bdquo;Studenata&ldquo;, one &bdquo;na&scaron;e dece&ldquo;, uglavnom klasno privilegovane, čiju sinegdohu prepoznajem u Kosti Kecmanoviću, kao i ozverivanjem i osvinjivanjem narodnih staleža, &bdquo;polu-sveta&ldquo;, kome su, donedavno golobradi, elitisti skloni.Trajan Stojanović mi je pomogao i da bolje razumem prirodu otrova koji je u, jo&scaron; nerođenu, kneževinu Srbiju unela dositejev&scaron;tina &ndash; danas gradivno tkivo krvožednog studentizma koliko i sklonosti elita da budu zgađene Srbijom, njenim bitkom i prezrenim ljudima koji je nastanjuju. Svima nama koji se radujemo na&scaron;im svetovima natopljenim slastima Orijenta i koji se ponosimo svim onim &scaron;to nas čini Srbima. Drugim rečima, svim Srbima koji ni ne pomi&scaron;ljaju da treba da postanu pravoslavni Hrvati po meri zarobljenog uma Mila Lompara, sujetnog samooboženika koji nekim čudom nije postao auto&scaron;ovinista.Lompar je postao glavni &bdquo;četiri es&ldquo; ukras na fasadi srboskeptičnog kulta koji radije preti kamom nego &bdquo;demokratskom batinom&ldquo;. U ovog majdanoljubivog srpskog nacionalistu, retku biljku, učitan je fantazam o &bdquo;Vučićevom Ko&scaron;tunici&ldquo;, iako ta patriotska ikebana &bdquo;ProGlasa&ldquo;, politički impotentna dinarska mega-ambicija, iza sebe nema ni &bdquo;kombi stranku&ldquo;, a kamoli nekog neumornog nadzornika zapadnoljubive moći nalik generalu Aci Tomiću.LAŽNI SPASILAC STUDENT MALI: &bdquo;Istoričar se jamačno izlaže opasnosti da na&scaron;kodi stvarnosti ako omalovažava bitnu ulogu koju u razbijanju starih dru&scaron;tvenih struktura i nastajanju novih stanja imaju odmetnici i &#39;družine hrabrih momaka&#39;&hellip; Pa ipak, u borbama naroda drevne civilizacije protiv dekulturacije, koje se neprestano produžavaju, i jedan istorijski fenomen jo&scaron; značajniji od delovanja odmetnutih pravdoljubaca je, ako ne u pogledu događaja koji su ga obeležavali a ono bar kao izraz dru&scaron;tvene krize dugog, veoma dugog trajanja, ostao nezapažen od većine balkanologa.&ldquo;&bdquo;Aludiram na milenarizam, koji je dobro poznat istoričarima srednjeg veka na Zapadu i stručnjacima za podvla&scaron;ćena dru&scaron;tva u nekada&scaron;njim evropskim kolonijama, ali rđavo tumačen ili slabo poznat među specijalistima za istoriju Balkana&ldquo;, napisao je Stojanović daleke 1966. godine &ndash; u tekstu u kome je sadržan opis fundamentalističkih strasti, antipolitičkih iluzija i velikih nada, kojima vi&scaron;e nije natopljena samo &bdquo;urbana&ldquo;, turbo privilegovana, uglavnom dokoličarska Srbija glavnih postpetooktobarskih dobitnika.&bdquo;Milenarizam&hellip; drugi način bežanja od stvarnosti, obećava da će spasiti na ovome svetu čitavo jedno mno&scaron;tvo ljudi ako ne i naciju, i majstorski propagira okončanje tegobnog istorijskog doba.&ldquo; Na Balkanu je bio na vrhuncu od kraja 16. do početka 19. veka, ali &bdquo;milenaristički potresi&ldquo;, koji, &bdquo;kada kucne čas&ldquo;, mogu dobiti i &bdquo;učene&ldquo; forme, ostali su pritajena (anti)politička snaga.Te&scaron;ko je u opisima &Scaron;ćepana Malog, koje citira Stojanović, ne prepoznati slike &bdquo;božje premudrosti&ldquo; koja vodi &bdquo;u neko lepo znatno doba&ldquo; &ndash; danas u građanističkom Beogradu učitane u lik oboženog, bezimenog &bdquo;Studenta&ldquo;. Naime, te&scaron;ko je tu razlikovati bezlično mno&scaron;tvo od jednine, ali koherentnost ideja i smislenost retko su činioci apokaliptičkih vizija.Umesto lažnog cara dobili smo lažnog spasioca &ndash; &bdquo;Studenta Malog&ldquo;, ali pozadina je ista:&bdquo;Gotovost Južnih Slovena da svesrdno prihvataju takve apostole preporoda obja&scaron;njava se okolnostima koje su u isti mah objektivne i subjektivne, naročito njihovim iskustvima s tuđinskom vla&scaron;ću. Oni su&hellip; sačuvali drevni mit o povratku pretka oslobodioca, mit o &#39;zaspalom caru&#39;, koji je u zapadnoj Aziji poznat kao mit o &#39;skrivenom emiru&#39;. Posredi je, u stvari, fenomen prekomerno osećajnih naroda, spremnih, a i po prirodi sposobnih da prelaze iz jednog prejakog osećanja u drugo, iz očajanja u bezgranično nadanje.&ldquo;Stojanović ovaj tekst, jedan od njegovih radova koji nam pomažu da bolje razumemo najneprozirnije ali, istovremeno, najrazornije aspekte srpske sada&scaron;njosti, zavr&scaron;ava zaključkom &bdquo;da su milenarizam i zanesenja&scaron;tvo, u principu, suprotnost politike.&ldquo;APOKALIPSA SUTRA: Stojanovićeva tumačenja pomažu da pojmimo važnost antipolitičke potke protesta koji izluđuju Vučića i na koje ne uspeva da nađe adekvatan odgovor. Naime, protiv njega se danas ne vodi politički rat već je on na meti pohoda vođenog apokaliptičkom imaginacijom i, rečima bračnog para Komarov, velikih antropologa uvezenih, reproduktivnih &bdquo;alternativnih modernosti&ldquo;, kakva je i srpska, prožetog različitim &bdquo;mesijanskom, spasonosnim, čak i magijskim manifestacijama&ldquo;. Vučić nasuprot sebe ima ljude &ndash; mada zombi je pojam koji bolje dočarava stanje njihove svesti i upućuje na prirodu racionalnosti za koju u njoj ima mesta &ndash; koji veruju u apokalipsu sutra. Zato ih izluđuje svako sledeće, obično, normalno, manje ili vi&scaron;e radosno i tužno, srpsko danas. Reč je o modernom fundamentalizmu koga nije lako držati pod kontrolom do trenutka kada će, kako to po pravilu biva, izgoreti u sopstvenom žaru.Citiraću prijatelja koji mi otkrio tekst Trajana Stojanovića, vrhunski obrazovanog &bdquo;kompjutera&scaron;a&ldquo;, koji nije studirao jedan od sve brojnijih beogradskih, novosadskih i ni&scaron;kih fakulteta auto&scaron;ovinističkih nauka odnosno umetnosti: &bdquo;Mislio sam, s početka, da je ovo samo obred prelaza &#39;Nutela&#39; omladine, ali sad prerasta u milenarističko ludilo dečijeg krsta&scaron;kog rata, gde ljudi za prolazak studenata govore &ndash; oslobođenje.&ldquo;Na Vučića se ustremila snaga koju ćete bolje razumeti ako posmatrate &bdquo;Islamsku državu&ldquo; nego &bdquo;Stranku slobode i pravde&ldquo;. To je su&scaron;tina izazova sa kojim se suočava i sa kojim se ne nosi lako. Mislim da nije na odmet podsetiti da su SAD u Iraku i Siriji &bdquo;Islamsku državu&ldquo; na kraju porazile nemilosrdnim, neprestanim bombardovanjem iz najmoćnijih haubica i aviona, koje je trajalo mesecima. Žilavi su pokreti koje greje fundamentalistički žar.Vučiću od pomoći nisu ni njegovi vrhunski politički instinkti, ni veliko iskustvo u političkim borbama, ni medijski i državni aparati kojima raspolaže. To nije politička igra na kakvu je navikao, u kojoj akteri posežu za predvidivim alatkama iz &bdquo;repertoara racionalnih izbora&ldquo; ili različitim iracionalnim ali, rečima Donalda Ramsfelda, verovatno najvi&scaron;e potcenjivanog političkog mislioca, poznatim nepoznanicama.Te&scaron;ko je bilo zamisliti, a kamoli imati, bolje neprijatelje od Dragana Đilasa (građanističkog) i Mila Lompara (nacionalističkog), ali oni su, i dalje, ne&scaron;to malo vi&scaron;e od statista u onome &scaron;to je Vučića sna&scaron;lo &ndash; u izazovu koji je pred njega postavio jedan iracionalni, fundamentalistički kult, koji ga je uokvirio kao arhiđavola.&Scaron;tavi&scaron;e, na ishod protesta vi&scaron;e će uticati mera u kojoj je Đilas, koji oličava celu opoziciju, nebitan, a ne mera i načini na koje može da utiče na njih. Jo&scaron; veći paradoks je vezan za ulogu ključnih zapadnih centara moći. Njihova ravnodu&scaron;nost prema protestima ima veći značaj nego načini na koje ih različiti zapadni akteri podržavaju ili pomažu.To ne možemo razumeti ako ne uvažimo činjenicu da ovde, pored litijuma, i dalje postoji &bdquo;burence baruta&ldquo; i da nije bez rizika ohrabriti igre vatrom. Činjenica da je stereotip ružan, ili da je često zloupotrebljavan, ne znači da ne odražava stvarnost.Konačno, imamo i paradoks koji je zbunio Slavoja Žižeka. U Srbiji, čija su novija ružna istorijska iskustva vezana isključivo za ulogu Zapada i njegove antisrpske politike, jedna obojena revolucija ima &scaron;anse da uspe samo bez zastava takozvane Evropske unije. Toga su svesni oni koji ih koordini&scaron;u i vode, mladi ljudi čije su aspiracije, ciljevi i vizija, iz mog ugla nažalost, identične sa onima koje su vodile one obojene revolucionare koji su mahali zastavama EU. Kosovo u njihovim glavama uglavnom nije ni primisao &ndash; Brisel je &bdquo;srce Srbije&ldquo; kakvu žele i oni i političke snage kojima će, ako pobede, predati Srbiju. LAŽA I PARALAŽA: Vučić se, po prvi put, suočava sa nepoznatim nepoznanicama nad kojima ne može da uspostavi kontrolu. Nažalost, priroda destruktivnosti tog kulta, i posledice antipolitičkih iluzija koje su u njega upisane, mogu doći do izražaja tek po&scaron;to bude sru&scaron;en. Tačnije ako uspeju da Vučiću izmaknu političko tlo pod nogama i suoče ga sa pogubnom pozicijom &ndash; da se nađe na putu da počne da lebdi iznad Srbije, u političkom vakuumu.Naime, imam utisak da se među onima koji su zabranili mi&scaron;ljenje ističu oni koji misle da će se u jednom trenutku na ulicama gradova u Srbiji pojaviti toliko velika masa, toliko mnogo ljudi, da će &bdquo;sve da stane&ldquo; &ndash; i da će Vučićeva vlast tada jednostavno ispariti. Mada, možda ova optimistička strategija nije promi&scaron;ljana; možda je nametnula bezidejnost, uparena sa odlučno&scaron;ću katastrofičara koji veruju da je jedina alternativa kraj sveta.Drugim rečima, te&scaron;ko je reći da li se takva slika priželjkivanog kraja, &scaron;to znači i da se put ka uspehu protesta vi&scaron;e oslanja na delovanja fizičkih nego političkih zakona, javlja kao posledica svesti o slabosti stranaka opozicije; da li je iznuđen zato &scaron;to ne postoji politički put ka njihovom uspehu. Ili je, pak, ideja o kapilarnoj disperzija protesta, ohrabrivanoj povremenim &bdquo;spektakularnim&ldquo; mitinzima, koja treba do dovede do toga &bdquo;da Srbija stane&ldquo;, promi&scaron;ljena, samosvojna strategija, originalna koliko i optimistička.Na poslednjem masovnom igrokazu, u Novom Sadu, po prvi put je do&scaron;la do izražaja samouverenost, bahatost i samopravednost slučajnosrpskih putovođa ustreptalih &bdquo;protestanata&ldquo;, sme&scaron;tena ispod optimizma i opijenosti brzinom uzleta. Naime, počeli su da se neskriveno odvajaju od važnih dimenzija jako složene srpske stvarnosti, koja ume da &bdquo;ispljune&ldquo; valer ba&scaron; onda kada ste ubedili sebe da ste je zakovali u crno-belom ramu.Činjenica da su misteriozni organizatori protesta otvoreno zagazili u političku sferu učinila je prepoznatljivom političku opciju koja se sve vreme krije ispod njihove apolitičnosti. Lica te opcije, pomoću kojih su po prvi put sapleli sami sebe, jesu novinari-selebritiji &ndash; ne Srđan Milivojević, Marinika Tepić i Đilas, političari koji su odavno postali privesci Jelene Obućine, Zorana Kesića, &bdquo;patuljastog bizona&ldquo;&hellip;Možda je Vučić prozreo odakle mu dolazi najveća opasnost, činjenicu da ga ovaj put ne ru&scaron;e već da ga guraju u bezvazdu&scaron;ni politički prostor, ali ne znam da li mu to može pomoći da formuli&scaron;e neki odgovor čija okosnica nije čekanje i ohrabrivanje pristalica.Čini mi se da Vučićevo insistiranje na argumentima, pozivi na dijalog i kompromis, odražava, možda neosve&scaron;ćenu, potrebu da nekako zaobiđe su&scaron;tinu opsene, zanesenja&scaron;tva i zaslepljenosti sa kojom se suočava, kao i meru u kojoj je svakodnevno, razobručeno nasilje &bdquo;blokada&ldquo; uspe&scaron;no predstavljeno kao nenasilje.Ponoviću, tu važnu ulogu danas nema opozicija, pa čak ni oni zapadni centri moći koji žele &scaron;to slabiju i poniženiju Srbiju, već Vučića ovaj put ru&scaron;i sila koja je ponosno nerazumna. Reč je o napadno obezličenom kultu koji se hrani krvlju &ndash; malo je bitno koliko je stvarna i čija je. Pseća ili ljudska; građanska ili narodna; studentska ili policijska.Sledbenici studentističkog kulta put do uspeha vide u sejanju straha i zebnje, i zato svim silama poku&scaron;avaju da ožive devedesete, nelagodu i strahove po kojima ih pamtimo.Naime, nije Vučić taj koji vodi &bdquo;povratku u devedesete&ldquo;. Naprotiv, on nas je odlučno, i jako uspe&scaron;no, odveo od &bdquo;devedesetih&ldquo; i, možda, obezbedio da one vi&scaron;e ne mogu da nam se &bdquo;vrate&ldquo;. Danas devedesete, i duboku, iznurujuću zebnju kojom su bile obeležene, poku&scaron;avaju da falsifikuju i ožive oni koji su odlučni da ga po svaku cenu elimini&scaron;u.Taj osećaj, i fragmenti paralelne stvarnosti &ndash; ciljano oblikovani od strane &bdquo;Studenata&ldquo;, selebriti krema dokoličarske klase i luksembur&scaron;kih &bdquo;Junajted medija&ldquo; tako da se rimuju sa stvarno&scaron;ću devedesetih &ndash; služe da ih u na&scaron;oj svesti, koliko i u svakodnevici, stalno vraćaju i oživaljavaju. To je važno (anti)političke oružje u rukama onih koji su zaključili da postoji jedan, prividno nenasilni, izbezumljujući način da elimini&scaron;u Vučića.Oni su ti koji ovde žive u lažnom, ve&scaron;tačkom &bdquo;paralelnom univerzumu&ldquo;, falsifikatu devedesetih odnosno &bdquo;povratka devedesetih&ldquo;, i svim silama poku&scaron;avaju da stvore iluziju da svi mi živimo u toj laži, koje ne korespondira sa stvarno&scaron;ću Vučićeve Srbije.To je jedan od razloga za&scaron;to, pored kritika, ne podnose ni mi&scaron;ljenje &ndash; sve &scaron;to može da ogoli činjenicu da su se ukopali u jednoj postideolo&scaron;koj &bdquo;Laži i paraliži&ldquo;, zgađeni svima koji ne &scaron;ire uporno dokrvavljivane laži, koje razgoreva njihov fundamentalistički žar. Oni, ne znam da li su toga svesni, ni da li misle da tu ima nečega lo&scaron;eg ako jesu, histerično nadlažuju režimske laži o padu nadstre&scaron;nice, koja u svemu &scaron;to rade funkcioni&scaron;e kao sveti objekt, totem plemena izuzetnih, nekih nad-Srba.Režimski mediji, pak, stvaraju jednu u&scaron;ećerenu, u&scaron;minkanu sliku Srbije, i neretko lažu, ali ispod nje se prepoznaje stvarnost &ndash; ono &scaron;to je ovde dobro i ono &scaron;to ne valja. Veličina i priroda histerije u kojoj su se u&scaron;u&scaron;kali zombiji studentističkog kulta u velikoj meri je proizvod imperativa da sebe, i sve druge, ograde ne od &bdquo;Svinjformera&ldquo; i drugih provladinih medija već od musave, protivrečne stvarnosti Vučićeve Srbije &ndash; koja danas, za razliku od devedesetih, sadrži bogatstvo boja, plus nemerljivo vi&scaron;e inih radosti.NASILjE LAŽIRANOG NENASILjA: Stvarnost Srbije je ono &scaron;to treba da sakrije krvavo crvena-crna koprena, ružna maska koju navlače preko svakodnevice, poružnjena nasiljem koje provociraju svojim, samo prividno nenasilnim, protestima.Možda bi, pre pola veka, pre Johana Galtunga i njegovih prekretničkih uvida o netransparentnim, podmuklim oblicima nasilja, bilo moguće tvrditi da su blokade nenasilne, ali danas je to sme&scaron;no. Svako ko na njih odgovori nasiljem, bio upla&scaron;en ili samo anksiozan, možda čini krivično delo ali i ono je odgovor na nasilničko pona&scaron;anje. Fundamentalistima kojima pad nadstre&scaron;nice nije &bdquo;podario&ldquo; dovoljno mrtvih tela, podjednako je važno da sluđuju i izbezumljuju ne samo Vučića i njegove ljude već i sve oni koji ovde žive, i žele da nastave da žive, svoje &bdquo;male&ldquo;, &bdquo;obične&ldquo; živote. Zato oni ni ne ru&scaron;e Vučića već udarnički falsifikuju stvarnost Srbije kojom vlada dvanaest godina.Činjenica da, napadno, ni ne poku&scaron;avaju da ga obore, da sru&scaron;e Vučić s vlasti, već da preoblikuju stvarnost Srbije, ocrne je i zakrvave i tako mu je preotmu, čini da njihov neprijatelj bude svako ko nije sa njima, ko se nije uselio u njihov paralelni univerzum. Taj imperativa je ono &scaron;to proizvodi žeđ za krvoliptanjem i strast za ljudokoljem.To je i ono na &scaron;ta ne bi bilo lako odgovoriti i da putovođe ovog kulta, koji se i dalje &scaron;iri po Srbiji, nisu neki od najprivilegovanih aktera u postpetooktobarskoj Srbiji &ndash; kojima je postalo jako dosadno i koji su odavno počeli da razjaruju jedan drugog, a ubrzo zatim i &bdquo;N1&ldquo; / &bdquo;NovaS&ldquo; Srbiju &ndash; godinama sistematski okretanu protiv skoro svega &scaron;to je čini srpskom.Dokle su stvari oti&scaron;le svedoči činjenica da rečenice &bdquo;Nepregledna reka ljudi, mnogo suza radosnica na licima desetina hiljada ljudi, predvođenih studentima novosadskog i beogradskog univerziteta, slila se ulicama i bulevarima do sva tri gradska mosta preko Dunava, držeći ih potom u vi&scaron;ečasovnoj blokadi.&ldquo; &ndash; koje su mog prijatelja navele da napi&scaron;e &bdquo;Čoveče! Ni usta&scaron;e nisu srdačnije opisane pri ulasku u Zagreb. Svaka reč i &#39;misao&#39; ove maloumne novinarke zaslužuje studiju i posprd. Sva ta zbivanja se kupaju u kiču, na svakom koraku, u svakoj paroli, u svakoj podr&scaron;ci...&ldquo; &ndash; nisu objavljene u antirežimskom &bdquo;Danasu&ldquo; već u provladinoj &bdquo;Politici&ldquo;.Nažalost, pomahnitale građanističke elitiste je i sam Vučić godinama ne samo privilegovao i zalivao parama već im je omogućio da uspostave efektivni monopol nad izvorima dru&scaron;tvenog kapitala i bezmalo celokupnom &bdquo;kulturnom industrijom&ldquo; &ndash; verujući da jedina opasnost njegovoj vlasti dolazi od nacionalista, koje je sistematski ućutkivao.Zato danas Vučićev glavni saveznik nije ni državna sila kojom raspolaže, ni rastući deo skrajnutog intelektualnog krema ponosnih Srba, koji je shvatio da je pitanje ko ru&scaron;i Vučića postalo primarno, čak i ako su prethodno verovali da mora &scaron;to pre da padne, već sklonost mistifikovanih putovođa Studenata i njihovih elitističkih gurua da počnu da se dave u svom slučanosrpstvu i krvožeđi, i uljuljkaju u verovanju da su uspeli da postanu antipolitički alhemičari; da je moguće nadići i nekažnjeno ignorisati političku sferu.Oni su prezreli zakone (ne samo srpske) političke fizike, i danas očekuju ne samo da im vlast padne u naručje već i da ostane u njemu. Važan oslonac im je verovanje da će njihov fundamentalistički žar spaliti Vučića pre nego &scaron;to sami izgore u njegovoj vatri.Ali, njihovo krvoločno, &bdquo;revolucionarno&ldquo; sladostra&scaron;će je poselo veliki deo Srbije; verujuće koliko i ateiste. Njegovi barjaktari i ideolozi, uglavnom građanistički narcisi zaslepljeni spasilačkim žarom i fatalno kolonizovanih umova, koji bi ovde da ožive upokojenu dogmu o &bdquo;kraju istorije&ldquo;, antirežimsku krvožeđ danas nude kao sinonim moralnosti i normalnosti. Istovremeno test ljudskosti i njeno otelotvorenje u Srbiji.USAMLjENOST POLITIČKOG TRKAČA NA DUGE STAZE: Vučić je, pak, prilično usamljen &ndash; i sam je odgovoran za tu, danas jako neprijatnu, okolnost. On može da računa na jako mali broj dru&scaron;tveno relevantnih javnih intelektualaca, koji bi mogli da pomognu, prvenstveno narodu, ali i mnogim hipnotisanim &bdquo;građanima&ldquo;, da razume veličinu i prirodu, ne Vučićevog uloga, već uloga Srbije u manihejskom obračunu kome se ne nazire kraj.Vučićeva politička osama je posledica dve povezane odluke koje je doneo tokom dvanaest godina vladavine &ndash; ne bih se iznenadio ako se pokaže da je jedna bila fatalna gre&scaron;ka.Prva, suočen sa istovremeno poražavajućim i ponižavajućim koliko i neizbežnim implikacijama Kumanovskog sporazuma, ključnog &bdquo;zakona&ldquo; postpetooktobarske Srbije, koji Slobodan Milo&scaron;ević (samo formalno) nije potpisao, činjenicom da je postalo pitanje vremena kada će one postati akutne, Vučić je odlučio ne toliko da kontroli&scaron;e i zauzdava srpski nacionalizam kao opozicionu političku snagu već da ga zatre.Tu mu je, pored sujete, jurodivosti i političkog analfabetizma Mila Lompara, destruktivnog moraliste koji je vremenom uspostavio efektivnu kontrolu nad krhotinama srpskog nacionalizma kao dru&scaron;tvene i političke snage, pomogla važna posledica druge odluke, one koja se može pokazati fatalnom &ndash; da 2014. godine, ignori&scaron;ući upozorenja nekih od najbližih saradnika, donese Zakon o elektronskim medijama.Donedavno, mada i dalje ne mogu da se odlučim, često sam se pitao da li je njegovo dono&scaron;enje bila najgluplja ili najmudrija Vučićeva odluka. Reč je o jednoj od visoko rizičnih, neko bi rekao hrabrih neko hazarderskih, odluka gde ne postoji ni&scaron;ta između.Naime, taj zakon je omogućio da se ovde pojave dve antisrpske, luksembur&scaron;ke televizije, koje su ubrzo postale &bdquo;čuvari kapija&ldquo; opozicije. Jednostavno, oni akteri i političke snage kojih nema u njihovim programima vi&scaron;e ne mogu da uđu u svest antirežimskih glasača.Ponosno srpske partije su vremenom prestale da postoje u izbornim i drugim političkim računicama pristalica opozicije. Uporedo s tim, iz javne sfere su nestajali glasovi patriotskih javnih intelektualca kritičnih prema Vučićevoj vladavini. Mogli su se čuti, skoro isključivo, na &bdquo;JuTjub&ldquo; kanalima, koji su se umnožavali, i tako slabili, stalnim &bdquo;deobama&ldquo;, i na dru&scaron;tvenim mrežama, koje su postale skup insularnih &bdquo;soba odjeka&ldquo;, u koje se ulazi radi potvrđivanja sopstvenog, a ne da bi se čulo drugačije mi&scaron;ljenje.Vučić je dugo vremena imao ogromnu političku korist od činjenice da su elektronski &bdquo;Junajted mediji&ldquo;, u su&scaron;tini, stopili antirežimsko i auto&scaron;ovinističko stanovi&scaron;te. Danas se suočava sa njenim ružnim naličjem. Činjenicom da je, praktično, nestala i nacionalistička opozicija i glasovi poražavajuće velikog broja elitnih ponosnih Srba, među kojima, naravno, mnogi nisu elitisti, niti oni koji ga slepo, iracionalno mrze.PONOSNO SRPSKI MUK ISPOD SLUČAJNO SRPSKE BUKE I BESA: Problem je u tome da u polarizovanoj, binarnoj medijskoj sferi, u zemlji u kojoj smo, do pre godinu dana, imali i kakvu-takvu treću političku snagu, nema prostora za glasove ponosno srpskih javnih intelektualaca, uključujući i one koji su prepoznali meru u koje je, danas jedina postojeća, politička alternativa Vučiću pogubna po nacionalne interese i budućnost Srbije &ndash; iako među njima nema malo onih koji su Vučića, koliko do juče, nazivali (vele)izdajnikom.Vučić je sam kumovao stvaranju dru&scaron;tvenih okolnosti koje obeshrabruju uključivanje odavno izgnanih, kredibilnih ponosno srpskih glasova intelektualaca koji ove zime nisu zaključili da je &bdquo;manje zlo&ldquo; već ne&scaron;to mnogo konsekventnije &ndash; da njegovu vladavinu, lo&scaron;u koliko je lo&scaron;a, ugrožava &bdquo;zlo&ldquo; od koga je te&scaron;ko zamisliti veće. Oni su prepoznali da postoje samo dva izbora &ndash; Vučić ili sve najgore od Vučića plus, dovoljno je navesti samo jednu od brojnih antisrpskih izvesnosti, politički autoput ka &bdquo;republici Vojvodina&ldquo;.Ali, a to je podjednako važno, čini mi da i dalje ima zabrinjavajuće malo ponosno srpskih javnih intelektualaca spremnih da počnu javno da deluju vođeni sve&scaron;ću da su nastupile okolnosti u kojima nema mnogo prostora za oklevanje. Da &bdquo;čekanje autobusa&ldquo;, omiljeni izbor mnogih ovda&scaron;njih elitnih karijerista, posebno onih, ne bez razloga, pla&scaron;ljivijih, ponosno srpskih, može doprineti pobedi slučajnosrpskog kulta, vođenog mnogo vi&scaron;e pokretačkim, ekstremno negativnim, jako destruktivnim emocijama.Pri tome, Vučić je sam omogućio nastanak situacije u kojoj ga, možda vi&scaron;e od svega drugog, ugrožava ono &scaron;to je jedan pronicljivi &bdquo;Konzervativac&ldquo; na &bdquo;Tviteru&ldquo; izrazio rečima: &bdquo;Moj lični utisak je taj da su u ovoj obojenoj revoluciji patriotski intelektualci ostali u velikoj većini mnogo staloženiji i skeptičniji nego 5. oktobra, osim par izuzetaka a la Lompar. Narod je kolektivno, čini mi se, mnogo vi&scaron;e popustio i pao na foru.&ldquo;&bdquo;Fora&ldquo; je verovanje u spasonosni obrat &ndash; u neizbežno vaskrsenje čiji je preduslov pad vladaoca.Vučić je, nažalost, ponosne Srbe, koji su većina u narodnim slojevima, a nema ih malo ni među onima koji vole da istaknu da su &bdquo;građani&ldquo;, ostavio same sa slučajno srpskim elitama, sklonim da proklizavaju u auto&scaron;ovinizam, i sobom. Zato su se mnogi priključili protestima, a neki, zabrinuti, politički tihuju i mole Boga da ovo &scaron;to pre nekako stane.U javnosti se jedva čuju kredibilni ponosno srpski glasovi aktera koji nisu opterećeni blisko&scaron;ću sa Vučićevom vla&scaron;ću. Čedomir Antić je, do pre nekoliko dana &ndash; kada mu se priključio podjedano odlučan, emotivni glas Milana Brdara &ndash; bio jedini ponosno srpski intelektualac koji je, birajući između interesa Srbije i slike o sebi, hrabro izabrao odbranu nacionalnog interesa, koji ja na putu da postane mnogo ugroženiji.Suočen sa neprijatnom političkom stvarno&scaron;ću, i nekim od neminovnih posledica eventualnog uspeha u krvavo crveno obojene revolucije, mogli bi tu izvesnost opisati kao malorspksku ili antisrpsku, profesor Antić je prelomio &ndash; ravnodu&scaron;an i prema nemaloj reputacionoj i drugoj ceni, koja se u Beogradu plaća zbog svake, pa i implicitne, podr&scaron;ke Vučiću, i prema svim uvredama, klevetama i pretnjama kojima ga nedeljama zasipaju.Mnogi nisu svesni da je u elitnim krugovima u Beogradu &ndash; slučajno srpskim koliko i ponosno srpskim; u svetu onih koji ne kontroli&scaron;u samo tokove dru&scaron;tvenog i kulturnog već i opipljivog kapitala, kao i važne odrednice uvažavanja u javnosti &ndash; stati uz Vučića pogubno na sličan način na koji je kobno javno se izjasniti protiv Vučića u Babu&scaron;nici.Nijedna stigma koju sam iskusio, a nisam malo njih iskusio, ne može da se poredi sa veličinom i &bdquo;cenom&ldquo;, kao i merom u kojoj je prihvatljiva stigma koju nosi javno izražena podr&scaron;ka Vučiću. Čini mi se da ona postala jo&scaron; veća jer sam je skrupulozno argumentovao, a sadržala je i kritiku njegove politike i omalovažavajućeg odnosa prema nekim od ključnih odrednica realno postojećeg, ne samo narodskog, srpstva, kome je sklon.&bdquo;DA GA MOJE OČI VI&Scaron;E NE VIDE&ldquo;: Mislim da veličinu i prirodu tog belega &ndash; stigme koja, u mom slučaju dodatno, zatire i ukopava, koja bri&scaron;e veliki deo onoga &scaron;to ste postigli i uradili &ndash; odlično ilustruje ono kroz &scaron;ta prethodnih dana prolazi profesor Brdar.On je, praktično preko noći, od jednog od, s razlogom, najvećih heroja u svesti opozicionih ponosnih Srba &ndash; povod je &bdquo;JuTjub&ldquo; intervju objavljen pod naslovom &bdquo;Ovo neko narodu mora da kaže! Dr Milan Brdar&ldquo; &ndash; onečovečen i pretvoren u oličenje zla, u novog &bdquo;nepomenika&ldquo;:&bdquo;Prevario sam se. Ne pada sneg da pokrije breg nego da svaka zverka pokaže svoj trag&hellip; Užasno je ovoga slu&scaron;ati&hellip; Prso si Brdare... Sa Milicom Zavetnicom pod ruku, profesore... Ti nisi pri pameti!... Profesor je dvostruka ličnost, na početku najstra&scaron;nije kritikuje sistem, nerad institucija, nepo&scaron;tovanje zakona, a onda se jo&scaron; stra&scaron;nije obru&scaron;ava na studente&hellip; Zato &scaron;to je UDBA&scaron;&hellip; Morao da izađe iz ormara kad je frka, isto kao Ković i Antić&hellip; PITAM SE IMATE LI DECU I VOLITE LI IH?????... Profesore &scaron;ta je sa Vama? Ne mogu da Vas prepoznam. Do sad sam Vas cenio i slu&scaron;ao ali očito da ste dvostruka ličnost i da pokazujete pravo lice. Neću vi&scaron;e da čujem za Vas&hellip;. Da ga moje oči vi&scaron;e ne vide, a do sad sam ga obožavala&hellip;. Dobro su ga platili pa tako razularen baljezga&hellip; U starosti mnogi gube pamet... Studenti, isteraste na čistinu jo&scaron; jednog skrivenog obožavaoca lika i dela Vučića&hellip; Jel se i ovaj prodao?... To se i ja pitam ali, mislim da jeste posle toga &scaron;to govori, i kako govori&hellip; Užas &scaron;ta ovaj čovek priča&hellip; Nije gost kriv već onaj koji ga je zvao, Dragane i ti si odlepio i protiv studenata si!... Koliko ovaj dobija love od SNS-A&hellip; Fuj!.... Budala samoživa&hellip; S ovakvim nam nema spasa&hellip;&ldquo;Ne čudi me da &ndash; iako su Slobodan Antonić i Milo&scaron; Ković danas, ba&scaron; kao i Brdar i Antić, manje ili vi&scaron;e blizu pozicija na kojima sam godinama &ndash; Antonić i Ković odbijaju da nastave da deluju u javnosti u skladu sa implikacijama svog jasnog stava o danas jedinom pomena vrednom političkom pitanju, gde se svi smisleni odgovori svode na dva: za Vučića ili za Dinka Gruhonjića. Nema tih argumenta, ni opsena, koje mogu da potru tu su&scaron;tinu. Možemo da ma&scaron;tamo, možemo da se zavaravamo, možemo da pravimo &bdquo;Srpsku put&ldquo; i &bdquo;Srpski glas&ldquo;, ali ovde, politički, ne postoji niti, unutar vremenskog horizonta, može da se pojavi ne&scaron;to treće. Možete ili da ćutite, kao Mi&scaron;a Đurković, ili ćete se naći na jednoj od dve strane koje vode borbu na život i smrt &ndash; bilo tako &scaron;to ćete jednoj otvoreno prići, bilo tako &scaron;to ćete postati korisni idiot jedne od te dve strana. Reći ne&scaron;to smisleno i ostati iznad ove binarnosti jednostavno nije moguće. Ili ste uz one koji veruju da je Vučić vrhunsko, fatalno zlo ili ste uz one koji su zaključili da glavno, ne toliko akutno koliko jedino pitanje vi&scaron;e nije kakav je Vučić već kakvi su oni koji jedini mogu da ga sru&scaron;e i koji bi zauzeli njegovo mesto.Antonić je, za moj ukus, previ&scaron;e obazriv, mada mislim da mu je takav karakter, ali ipak on je nastavio da javno govori, nažalost skoro isključivo na portalu &bdquo;RT Balkan&ldquo;, manje uvijeno i bitno hrabrije od Kovića, vrhunskog ponosno srpskog intelektualca, toplog, dečačkog lika, koji, nažalost, iznad svega mnogo voli da ga mnogo vole.Razumem ih, iako bih voleo da su manje proračunati, manje zainteresovani za sliku o sebi i hrabriji. No, dovoljno je da se setim samo nekih od posledica mog poni&scaron;tavanja, i lakoće sa kojom sam pretvoren u dru&scaron;tveni le&scaron;, da bih razumeo racionalnost njihovog oklevanja &ndash; koga ne možemo vrednovati kao kukavičluk bez uvažavanja mere u kome se ovde, svima nama koji nismo prozapadni i koji nismo zgađeni stvarno&scaron;ću najoklevetanijeg, narodskog srpstva, ne samo ni&scaron;ta ne pra&scaron;ta već i koliko se i kako o nama može lagati.Nažalost, postalo je sasvim jasno, Vučić nije predvideo ovu situaciju &ndash; u kojoj mu vlast rastaču militantno pro-zapadne medijske snage, za koje je verovao da će mu biti, nalik Draganu Đilasu, idealni neprijatelji, i nije ostavio ni medijskog ni javnog prostora za nacionalističke političke snage, koje je video kao jedine opasne neprijatelje, ali koje su mu danas preko potrebne.Zato, ako ovaj bezumni kult uspe da ga skine sa vlasti, to će, delom, biti posledica odluke koju je sam doneo 2014. godine. Da li hazarderski, imao je često političke koristi od te svoje crte, da li vi&scaron;e iz nehata ili hibrisa &ndash; postalo bi samo akademsko pitanje.SVINjOKOLj KAO METAFORA LjUDOKOLjA: Rađanje studentizma, instrumentalne ali stvarne (slučajno)srpske religije, i metastaza građanističkog fundamentalizma, praćeni su razgorevanjem strasti za ljudokoljem.&bdquo;Junajted mediji&ldquo; nisu samo auto&scaron;ovinizam pretvorili u raspr&scaron;enu, skoro pa sveprisutnu, kulturu auto&scaron;ovinizma, već su mu, pored (anti) nacionalne, dodali i, danas ni&scaron;ta manje važnu, klasnu dimenziju. U ovim, ne toliko antivladinim koliko antinarodnim medijima, hu&scaron;kanje na dehumanizaciju, koja se smestila u temelje studentističke, antidemokratske krvožeđi, oličava ustreptalo, sladostrasno izve&scaron;tavanje o ritualizovanim okretanjima prasića na ražnju.Ona u ovim medijima bivaju &bdquo;servirana&ldquo; javnosti vi&scaron;e kao predskazanje nego poruka &ndash; ne samo Vučiću i njegovim ljudima, odavno uokvirenim kao &bdquo;svinjska hunta&ldquo; čije je glasilo &bdquo;Svinjformer&ldquo;, već i svima koji ga podržavaju, pa i onima čiji je jedini &bdquo;greh&ldquo; &scaron;to nisu ustali protiv Vučića i priključili se &bdquo;stadu&ldquo; čiji su pastiri zvezde ove dve televizije. Ipak, ono &scaron;to je tu, možda, najbizarnije, jeste činjenica da je jedan takav kult dobija blagoslove iz krugova bliskih antirežimskom krilu episkopa Srpske pravoslavne crkve.Vi&scaron;e od sedam decenija serijski klevetano, poistovećivano sa nacizmom i unižavano, pravoslavlje je u Srbiji danas gurnuto jo&scaron; dalje u drugi plan. Veru u Isusa Hrista, Bogočoveka, istiskuje oboženi &bdquo;Student&ldquo;, tačnije &bdquo;na&scaron;a deca&ldquo;, shvaćena kao Čovekobogovi. Reč je o bulumenti narcisoidnih, antipolitičkih, uglavnom slučajnosrpskih &bdquo;Toniblera&ldquo; i &bdquo;Bilklintona&ldquo;, koja je shvaćena kao bezlični skup postideolo&scaron;kih mesija i bezgre&scaron;nih čovekobogova.Ne aludiram ovde toliko na trećeputa&scaron;ku ideologiju plenuma&scaron;a, koliko upućujem na prirodu njihove narcisoidnosti. U nju je utkano verovanje da su ne toliko od Zapada već da su Zapad, da je ta njihova zami&scaron;ljena zapadnost su&scaron;tina onoga &scaron;to ih čini izuzetnim &ndash; &scaron;to podseća na obožavanje Zapada među kosovskim Albancima, koje je kumovalo imenima kao &scaron;to je &bdquo;Tonibler&ldquo;.Iza njih ovde ide stado zombija hipnotisanih programima televizija, kojima bi primereniji nazivi bili &bdquo;N(DH)1&ldquo; i &bdquo;Novi SS&ldquo;, ali i rastući broj onih koji se priključuju ovom misionarskom kultu vođeni strahom, sve snažnijim dru&scaron;tvenim pritiscima, koji su nekada otvoreni a nekada podmukli, ili, jednostavno, shvatanjem &bdquo;valja se&ldquo;.Protesti su za rastući broj Srba, veliki ali (i dalje) manjinski, postali ne&scaron;to nalik va&scaron;arima, koji obično sadrže cirkuske čari. Drugim rečima, ne ono na &scaron;ta se ide već ono na &scaron;ta se obavezno ide. Veliki problem za Vučića je i da su ru&scaron;ilačke emocije umeju da postanu mnogo moćnija pokretačka sila od onih koje slave životnost i koje joj teže.Povrh svega, na delu je i izrastak jednog od važnih proizvoda duboke kulture u kojoj smo svi, i svezubi i krezubi, socijalizovani &ndash; činjenice da smo skloni da živimo u &bdquo;crno-belim&ldquo; svetovima. To nas navodi da, kada nas ubede da nam je jako lo&scaron;e, zaključimo da ne može gore. A ovde danas, bojim se ne samo iz ponosno srpskog ugla, može samo gore. To je diktat Kumanovskog sporazuma i zapadnog odnosa prema Srbiji, kojim je ispisan.Dok smo 5. oktobra imali narodni bunt, čije je glavno pogonsko gorivo bila jedna ružna stvarnost deceniju dugog trajanja, natopljena anksiozno&scaron;ću, zebnjom i strahovima, danas smo svedoci jednog histeričnog, antinarodnog bunta privilegovanih &ndash; fundamentalističkog, istovremeno napadno ateističkog i kvazireligioznog, &bdquo;kraj se bliži&ldquo; kulta kome je počeo da prilazi i rastući broj prezrenih u Srbiji, iako ih ideolozi i putovođe bezumlja koje je poselo veliki deo Srbije vide kao &bdquo;zlo&ldquo; veće i od samog Vučića.Drugim rečima, dok je protiv Milo&scaron;evića 5. oktobra radila srpska stvarnost, danas je potrebno lažirati stvarnost Srbije, i ućutkati sve one koji govore da je reč o falsifikatu, da bi postali svedoci jedne besomučno krivotvorene reprize &bdquo;5. oktobra&ldquo;.KOLjITE I JA&Scaron;ITE, JA I DALjE DRŽIM ČAS: Kada jedno dru&scaron;tvo posedne masovno ludilo; kada postane opasno misliti; kada je neslaganje stigmatizovano; kada vas suprotstavljanje kultu sme&scaron;ta u položaj osvinjenih meta jahanja i ljudokolja, onda ne čudi da će se bezumlju vremenom priključiti i neki od onih kojima je namenjena sudbina prasića na ražnju.Da sam malo vi&scaron;e narcisoidan, imajući u vidu količinu i prirodu pretnji koje dobijam na &bdquo;Tviteru&ldquo;, naslovio bih ceo tekst &ndash; &bdquo;Koljite i ja&scaron;ite, ja i dalje držim čas&ldquo;. Činjenica da su me &ndash; u režiji &Scaron;olakovih &bdquo;doglavnika&ldquo;, koje vidim kao Natoslava Ćosića i Dražu Pavelića &ndash; poni&scaron;tili, i ostavili bez posla predavača, ne znači da su mi izvadili mozak.U stanju sam da prepoznam giga budala&scaron;tine, kao &scaron;to je činjenica da se &bdquo;krvave &scaron;ape&ldquo;, koje bi imale nekog smisla, koliko god on bio bedan, da je neki pas zaklao čoveka, tumače kao simbol činjenice da je jedan čovek, iz nehata, verovatno upla&scaron;en, ubio psa.Svedoci smo poku&scaron;aja da Gospodar muva bude &bdquo;odigran&ldquo; uživo. Da ogoljen, li&scaron;en alegorije kojom je natopljen, postane stvarnost nalik &bdquo;snaf filmu&ldquo; u režiji zapenu&scaron;anog profesora sociologije, koji, držeći se poze vragolastog deteta, sladostrasno oživotvoruje stereotipe o nezasitom crnogorskom koljaču, i &bdquo;novinara&ldquo; dve luksembur&scaron;ke televizije, koje pogled na prase koje se na blokadama okreće na ražnju dovodi do orgazma.Ostaje da neko od prepaljenih novinara-televanđelista sa &bdquo;Novog SS-a&ldquo; izda komandu &ndash; &bdquo;Touch the screen! Touch the screen! Students are comming soon&ldquo;, i da se onda ukaže Dinko Gruhonjić, otelotvorenje danas jedine raspoložive alternative Vučiću. Uostalom, &bdquo;na&scaron;a deca&ldquo; su među njihovim idolopoklonicima shvaćena nalik &bdquo;vidiocima&ldquo; iz Međugorja, mada ovde verujući &bdquo;građani&ldquo; (jo&scaron;) nisu krenuli da hodaju na kolenima.Verujem da bi im mnogi, uz izraze divljanja, obrisali guzu kada kake. Iako je konkurencija jaka, kada govorimo o disciplini kreativnog prknoljublja, u oči mi je ponovo upao profesor koji voli da kaže &bdquo;oni su heroji&ldquo;. Ovaj put je dodao: &bdquo;Kada su me zvali za podr&scaron;ku, rekao sam da sam ja ovde samo u njihovoj službi, ali nemojte da se me&scaron;amo, možemo samo da pokvarimo. Smemo samo da ih podržavamo&hellip;Oni&hellip; će nas &scaron;tititi u budućnosti, to je neki novi DB &ndash; deca budućnosti, to su ova deca koju sada vidimo u sada&scaron;njosti.&ldquo;Već sam ga citirao, ali se ne usuđujem da mu navedem ime. U skučenom svetu u kome živim kao &bdquo;prvokanselovani&ldquo; u Srbiji, mnogo toga je okrenuto naglavačke, pa i logika kojom se samocenzuri&scaron;em. Ali, i u mom slučaju važi &ndash; samocenzura je pounutra&scaron;njena cenzura.Mada, mene &bdquo;cenzuri&scaron;e&ldquo; i Vučić. Ne zbog onoga &scaron;to bih mogao da kažem o njemu već zbog onoga &scaron;to mislim, i &scaron;to pre ili kasnije izgovorim, o onima koji ga ru&scaron;e. Razumem ga &ndash; mnogo je ovde besnih koje bih, verovatno, jo&scaron; vi&scaron;e razbesneo i koji bi tvrdila da &bdquo;znaju&ldquo; da to &scaron;to govorim, a &scaron;to bi bilo &bdquo;gore&ldquo; od onoga &scaron;to čitate u ovom, peglanom i upristojavanom tekstu, ne dolazi iz mog mozga već iz njegovog okruženja.Možda me zato zabavlja činjenica da Vučićevu vladavinu opisuju kao &bdquo;diktaturu&ldquo;. Da bih je samerio sa &bdquo;hibridnom&ldquo; političkom stvarno&scaron;ću, moraću da izvrnem čuvenu rečenicu Viktora Igoa i napi&scaron;em &ndash; kada je diktatura fikcija, revolucija postane gre&scaron;ka.ANTINARODNA LEVICA U MAR&Scaron;U OD GAZIMESTANA: Iako, sem par lomparoidnih fikusa, oni koji govore u ime protesta, ili govore iz njih za novinare srbofobičnih &bdquo;Junajted medija&ldquo;, uglavnom ističu da su levičari, reč je o elitističkim, antinarodnim protestima čiju je su&scaron;tinu moguće smestiti u poklič &ndash; smrt narodu, sloboda auto&scaron;ovinizmu.Glasovi ponosnih Srba, koji su, sem možda u Beogradu i Novom Sadu, postali većina na svim masovnim protestima i blokadama održanim ove godine, bivaju besramno zaglu&scaron;eni i marginalizovani u &bdquo;Junajted medijima&ldquo; koji se lažno izdaju kao drugačiji od režimskih. Te&scaron;ko je ne videti ironiju da time, čak i danas, pomažu Vučiću dok se upinju da ga sru&scaron;e.Ideal koji ovi mediji promovi&scaron;u sadržan je u shvatanju jedne Studentkinje da su slabije obrazovani &bdquo;tužan deo ove na&scaron;e zemlje&ldquo; i da samo treba da se &bdquo;vide svi ovi ljudi koji su obrazovani, budućnost ovde. Među nama su i budući predsednici, ministri, doktori, stomatolozi, trebalo bi da se na nas obrati pažnja, a ne na neki, nažalost, polusvet&ldquo;.Elitisti, koji vole da veruju ne samo da su najbolji već i da su jedini vredni, po pravilu su najgori od nas &ndash; &bdquo;nula ljudi&ldquo;, kako je jedan tvitera&scaron; opisao citiranu Studentkinju. Jednu od mnogih koji mi zvuče kao neke, osloniću sa na ovde na logiku koju koriste kada govore o narodu kojim su zgroženi, &bdquo;slučajnoljudske&ldquo; Hilariklintonke i Medlniolbrajtke.One su od potpune, ponosne nezainteresovanosti za politiku i lukavstva ideologije, za samo nekoliko nedelja svoju originalnu viziju promena, i artikulaciju ciljeva protesta, oličenih u praznoglavostima tipa &bdquo;da sve bude normalno / onako kako treba&ldquo; i &bdquo;da svi rade svoj posao&ldquo;, razvili u seriju antipolitičkih &bdquo;recepata&ldquo; predstavljenih kao vrhunske istine. Mogao bi se taj sme&scaron;ni, (nad)ideolo&scaron;ki bastard opisati kao neki, istovremeno zdravorazumski i pervertirani, neoliberalni anarhizam, koji bi, koliko razumem, trebao da deluje kao istovremeno konzumerska alhemija i razvojna antipolitička ma&scaron;ina.Oni bi Srbiju da povedu &bdquo;napred&ldquo; u poredak koji bi mogli da opi&scaron;emo kao meritokratski feudalizam, u kome bi vlast funkcionisala po modelu aristokratskog samo-upravljanja &ndash; vladavine samo njih, na dobrobit svih, valjda i &bdquo;krezubih&ldquo; i &bdquo;zaostalih&ldquo;, koji im se gade.Citiraću prijatelja, koji je u ovoj viziji osetio &bdquo;ukus na&scaron;e propasti&ldquo;.&bdquo;Država: Studentoslavija.Oblik uređenja: studentokratija (vladavina obrazovanih, diktatura plenuma).Ustav, prvi članovi:Ko ne zavr&scaron;i fakultet mora nositi traku na desnoj ruci da bi svi akademski građani i državni službenici mogli da ga identifikuju i postupaju sa istim u skladu sa Zakonom za neobrazovane.Na početku svakog dana, u slavu studentske revolucije, sa razglasa se pu&scaron;ta himna Studentoslavije &ndash; &#39;Njeno ime je Dona&#39;&rdquo;.Obožena &bdquo;na&scaron;a deca&ldquo; nam obećavaju svoju (samo)vladavinu kao postistorijsku i nadpolitičku prečicu do raja &ndash; koji mi liči na hibrid onoga &scaron;to je ovde obećavao Edvard Kardelj, svi mi smo ostali pomalo socijalisti, i onoga &scaron;to su inaugurisali Ronald Regan i Margaret Tačer: &bdquo;TINA&ldquo; (There Is No Alternative), odnosno, u prevodu sa &bdquo;postideolo&scaron;kog&ldquo; novogovora, vi&scaron;e ne postoji niti, &scaron;to je ključno, može postojati alternativa.Ispratiću njihovo samorazumevanje, na&scaron;i mladi, nadideolo&scaron;ki nadljudi su poverovali ne samo da su u stanju da poraze &bdquo;zlo&ldquo;, i da su prozreli besmisao (svake) politike, već i da, svi smo mi postali pomalo neoliberali, mogu da proizvode samo dobro; i to dobro za sve.UŽASI MERITOKRATIJE: Pogled na svet &bdquo;plenuma&scaron;a&ldquo;, novokomponovanih spasioca Srbije, sastavljen je od iste one &bdquo;postideolo&scaron;ke&ldquo; magle od koje je bila sazdana &bdquo;trećeputa&scaron;ka&ldquo; obmana Tonija Blera i Bila Klintona. Njeno gradivno tkivo su iluzije, sada na steroidima, o mogućnosti vođenja nadideolo&scaron;ke, antipolitičke politike, &bdquo;dobre za sve&ldquo;, koju će doneti vladavina stručnjaka i bezimenih, &bdquo;um caruje&ldquo; meritokrata, zaslužnih bez bilo kakvih zasluga &ndash; sem ako misle da činjenica da su upisali državni fakultet po sebi predstavlja potvrdu da su zaslužni i izuzetni; da su vlasnici Istine.Ovi narcisi, često &bdquo;nula ljudi&ldquo; koji veruju da su nadljudi, nezasisti su u svojoj želji da budu teto&scaron;eni i privilegovani, mada ni fakultete nisu zavr&scaron;ili. Mnoga od tih maminih i tatinih &bdquo;zlata&ldquo; i &bdquo;sunaca&ldquo; veruju da su se rodila zaslužna i izuzetna.Ali čak i stvarna, &bdquo;čista&ldquo; meritokratije, ona gde &bdquo;lične&ldquo; zasluge nisu uparene sa klasnim privilegijama nasleđenim od roditelja, koju oličava Bil Klinton, sklona je da zavr&scaron;i u nečemu &scaron;to je, po svom razornom dru&scaron;tvenom učinku, destruktivno koliko i maligni oblici nepotizma. Naime, oni koji se uspinju nepotistički često imaju svest da nekome ne&scaron;to duguju &ndash; makar to bili samo rođaci i njihovi prijatelji; da se nisu uspeli &bdquo;sami&ldquo;.Svi mi, i privilegovani i oni koji tu nisu, malo toga postignemo sami. Po pravilu, mada toga često nismo svesni, ili se krijemo iza floskule &bdquo;plaćam porez&ldquo;, čak i kada jesmo jako zaslužni, i te zasluge u velikoj meri dugujemo svojoj državi i dru&scaron;tvu. Srbija, sem heroja sa Ko&scaron;ara, njihovih porodica i poredivih žrtvovanja, ovde malo kome ne&scaron;to duguje. Čak i ako smo od nje dobili jako malo, samo mi smo dužnici Srbije &ndash; a ne ona na&scaron;a.Meritokrate, kao Klinton, skloni su da veruju da su svi mogli da dostignu vrhove do kojih su &bdquo;sami&ldquo; stigli, da su oni koji su se zaglavili negde oko &bdquo;dna&ldquo; sami krivi. Iako je to postalo jasno tek dve decenije kasnije, malo koji američki predsednik je doneo toliko veliku i trajnu &scaron;tetu radničkoj klasi i siroma&scaron;nim slojevima, kvalitetu njihovih života i njihovom životnoj sigurnosti, kao žovijalni &bdquo;levičar&ldquo;, naizgled narodski, harizmatični komunikator &ndash; Bil Klinton.Zato veliki deo ove &bdquo;na&scaron;e dece&ldquo;, mnogi od onih koji se ogla&scaron;avaju na &bdquo;Junajted medijima&ldquo; i preziru one koji nisu njihovi statusni klonovi, čine mali &bdquo;Bilklintoni&ldquo;. Ako neko ovde zaslužuje prezir, onda su to i neki od njih. Ima čak i onih kojima, čini mi se, strast za lapotom i prezir prema siroma&scaron;nima koji glasaju za Vučića, deformi&scaron;e mlada lica.U vremenu neoliberalizma, njegove hegemonije bez stvarnih alternativa, radničkoj klasi, deprivilegovanim staležima i narodskim slojevima, najvi&scaron;e zla su donele meritokrate kao Klinton. Takvi su i na&scaron;i &bdquo;plenuma&scaron;i&ldquo; i njihove najvatrenije pristalice.Često se gubi iz vida da mnoge ključne levičarske ideje, kao &scaron;to su solidarnost, briga za ponižene, one koji životare u svojim razmrskanim, manje ili vi&scaron;e neživotnim, životima, i veru u dru&scaron;tvenu pravdu, nisu sahranili Margaret Tačer i Ronald Regan. Oni su samo iskopali duboku raku u koju su ih zatim ubacili Toni Bler i Bil Klinton.Obožena &bdquo;na&scaron;a deca&ldquo; nam obećavaju isto to, &bdquo;trećeputa&scaron;ko&ldquo; zlo u novom, jo&scaron; vi&scaron;e antipolitičkom pakovanju &ndash; pri tome ravnodu&scaron;na prema srpstvu i različitim posledicama Kumanovskog sporazuma, ključnog srpskog &bdquo;zakona&ldquo;, &bdquo;ustava&ldquo; Ustavu Srbije.Mnogi, u su&scaron;tini, veruju da bi ovde zaseli na neki od neoliberalnih vrhova &ndash; mada lukavstvo neoliberalizma je oličeno u meri u kojoj je prihvaćeno verovanje da i nad najvi&scaron;im vrhom postoji vrh koji se mora osvajati &ndash; da u Srbiji nema onih koji imaju jako malo i koji glasaju za Vučića. Ono &scaron;to njih boli nije tolika autoritarna komponenta Vučićevog &bdquo;hibridnog režima&ldquo; već demokratska, koliko god da je istanjena.Zato bi na&scaron;i oboženi &bdquo;Studenti&ldquo;, na&scaron;i razjareni &bdquo;Tonibleri&ldquo; i &bdquo;Bilklintoni&ldquo; da vladaju Srbijom &ndash; ne demokratski, ne čak ni mekano autokratski, kao Vučić, već totalitarno, kao samooboženi vlasnici znanja i istine. Oni veruju da im je Srbija kriva &scaron;to se već nisu uselila u meritokratsku dru&scaron;tvenu lažu, sazdanu od u&scaron;ećerenih slika Zapada.Mnogi, ne većina, već žive u svom privatizovanom &bdquo;Diznilendu&ldquo;. U njega su se, ubrzo posle 5. oktobra, uselili njihovi roditelji, Đinđićevi ljudi koji su prisvojili &bdquo;državne pečate&ldquo; i odmah krenuli da naplaćuju &bdquo;overu&ldquo;, zatim selebriti bulumenta, krem nove dokoličarske klase sa spasilačkim ambicijama, a onda i zapadnoljubivi profesori, koji ih lože i guraju ka preziru prema srpstvu i siroma&scaron;nima, prema prezrenima u Srbiji.Nažalost, ovde na fakultetima dru&scaron;tvenih i humanističkih nauka, i umetnosti koje obećavaju distinkciju i uvažavanje, brojni autoriteti sa zvučnim titulama rade ne&scaron;to, po Srbiju, mnogo fatalnije od onoga &scaron;to čine Dinko Gruhonjić i slični trovači mladih umova, koji proizvode auto&scaron;oviniste i srodne vrste.Naime, poistovećujući zapadno i univerzalno, slaveći zapadno pratikularno, koje je samo drugačije provincijalno, kao ne toliko superiorno koliko primereno svima, pa i nama, nezapadnjacima, na&scaron;i fakulteti oblikuju mlade mozgove koji su na&scaron;panovani da kasnije sami izaberu auto&scaron;ovinizam ili ne&scaron;to slično. Jer, ako je zapadno univerzalno, a ovde ne funkcioni&scaron;e ili ne može da profunkcioni&scaron;e, onda problem može biti samo u nama &ndash; &bdquo;zatucanima&ldquo;, &bdquo;neporavljivima&ldquo;, &bdquo;srbistancima&ldquo;, &bdquo;panačanima&ldquo;; u &bdquo;zverinjaku&ldquo;.Ne čudi me da smo ovde dobili &bdquo;građanina&ldquo; koji veruje da je liberal i pravi, valjani Evropljanin, slučajno Srbin, koji je na jednom forumu napisao da je &scaron;teta &scaron;to je iz Srbije 1945. isterana vojska nacističke Nemačke jer bi, da nije, već bili u Evropskoj uniji.STUDENTSKA DRŽAVA I NjENI PONOSNO SRPSKI DISIDENTI: U poređenju sa na&scaron;im mladim, solipsističkim &bdquo;trećeputa&scaron;ima&ldquo;, primera radi, pripadnici &bdquo;Islamske države&ldquo; su racionalni ljudi, koji, pri tome, veruju u pokoravanje Bogu i preziru sve oblike idolatrije, naravno i svako (samo)oboženje. Pri tome, i na&scaron;i studentisti ostvarenje svoje utopije vezuje za nasilje &ndash; mnogo vi&scaron;e za siledžijsko uguravanje Srbije u devedesete nego njihovo oživljavanjeIpak, mnogi važni aspekti studentističkog kulta, i građanističke &bdquo;studentske države&ldquo; koju nam obećavaju kao nadpolitičku panacea, ne mogu se razumeti pomoću poređenja su (ino)stranim fundamentalističkim fenomenima i kvazi-releigioznim (anti)ideologijama, bile one verske ili sekularne, levičarske ili desne.Svi smo mi Srbi &ndash; &scaron;to vi&scaron;e verujemo da smo samo slučajni Srbi, i &scaron;to vi&scaron;e nam se gadi Srbija, time pokazujemo da smo ba&scaron; jako veliki, giga Srbi. Naravno, u onom ključnom, duboko kulturalnom smislu, one dimenzije srpstva iz koje ovde niko ne može da se ispi&scaron;e &ndash; kako god i koliko god da se samoporekne ili ispi&scaron;e iz svog srpskog identiteta. Srpstvo je moguće odbaciti samo kao samorazumevanje, kao jedno od imena na&scaron;eg identiteta, ne i kao na&scaron;u srž, &bdquo;softver&ldquo; uma svih nas koji smo ovde socijalizovani. Milo&scaron;a Kovića koliko i Svetislava Basare.I ovaj raspomamljeni slučajnosrpski kult je, iznad svega, čedo na&scaron;e duboke kulture i jedan od nusproizvoda endemske zatrovanosti Srbije kulturalno slepom dositejev&scaron;tinom, koja je posela nemali deo srpske elite i okrenula ga protiv naroda.Važan deo udesa Srbije predstavlja činjenica da elita, koja je svakom dru&scaron;tvu preko potrebna, ovde toliko elitistička, velikim delom samoporeknuta, kao i da vodeću ulogu u dru&scaron;tvu imaju njena dva antinarodna segmenta. Slučajnosrpski samoporeknuti elitisti, koji su ponosno slučajni Srbi, skloni da proklizaju u auto&scaron;ovinizam, i njihovi najbolji neprijatelji, prosvetiteljski samoporeknuti elitisti, koji su slučajno ponosni Srbi. Da nije dru&scaron;tvenih mreža, mnogi ne bi bili svesni da u građanističkim, srboskeptičnim protestima ima i ponosno srpskih, nažalost nema adekvatnije reči, &bdquo;disidenata&ldquo; &ndash; pobunjene na&scaron;e dece koja u svom narodu ne vide krezubi &bdquo;polusvet&ldquo;, koji zaslužuje prezir i mnogo toga goreg. Među &bdquo;protestantima&ldquo;, u oba smisla reči, su i na&scaron;a cenzurisana i ućutkivana deca koja govore &bdquo;hvala Bogu i na&scaron;em dragom srpstvu&ldquo; i traže da studenti krenu u &bdquo;mar&scaron; na Gazimestan&ldquo;.Vučić je, delom, sam odgovoran &scaron;to su se postrojili iza samopreknutih elitista, mada utehu može da traži u činjenici da ih &bdquo;novinari&ldquo; dve antisrpske televizije izbegavaju i besramno ućutkuju u živim uključenjima.UBIĆEMO ZAKLAĆEMO KO SA NAMA NEĆE, LATINIČNA VERZIJA: &quot;Nije nam hladno, grejemo se pozitivnom energijom&hellip; kao da je nuklearna elektrana. Ostajemo ovde celu noć, nećemo spavati. Blokade se nastavljaju, jer zahtevi nisu ispunjeni&quot;, rekao je jedan hipnotisani Student ETF-a iz Beograda.I&scaron;tvan Kaić je prepoznao da je &bdquo;zahtevi nisu ispunjeni&ldquo; postao slogan &ndash; ali njegova su&scaron;tina nije &bdquo;Druže ProGlasu mi ti se kunemo&ldquo;. Ne zato &scaron;to na&scaron;a obožena deca ne žele da se otvoreno pokore svojoj idejnoj i političkoj avangardi već zato &scaron;to ne žele da prihvate dvopolnu političku stvarnost. Hteli to ili ne, oni su samo produžena ruka i udarna pesnica &bdquo;ProGlasa&ldquo;, koji je, pak, mnogo vi&scaron;e udarna pesnica Dinka Gruhonjića nego Dragana Đilasa &ndash; u obračunu u kome Vučićev lični ulog ne može biti veći i u kome postoje samo dve strane.Politički, postoji samo Vučić i, nasuprot njega, antinarodni front koji čine &bdquo;ProGlas&ldquo;, i njegova ponosno srpska ikebana, tanu&scaron;ni &bdquo;srpski glas&ldquo; samoonjego&scaron;enog Mila Lompara, dublet Studenti / na&scaron;a deca, marinikoidi, i druge političke karikature kalibra Borka Stefanovića, Dinko Gruhonjić, koji ovde ne može ni&scaron;ta da izgubi, &bdquo;nevladine organizacije&ldquo; &ndash; a danas i deo naroda, čak i rastući broj onih, &scaron;irom Srbije, od Bogatića do Kragujevca, kojima je Vučić mnogo dao; mnogima mnogo vi&scaron;e nego &scaron;to su mogli da sanjaju.Nasuprot Vučića, dobili smo jedan, su&scaron;tinski antipravoslavni i slučajnorspki, kult, koga su blagosiljali sledbenici arhiepiskopa Grigorija. Reč je o prividno postideolo&scaron;kom, zdravorazumskom, ne toliko antidemokratskom koliko antipolitičkom bastardu, koga bi mogli da opi&scaron;emo kao trockistički-tačerovsko &bdquo;četni&scaron;tvo&ldquo;. Krvožedni deo njegovog &bdquo;vjeruju&ldquo; staje u moto &bdquo;ubićemo zaklaćemo ko sa nama neće&ldquo;, a narcisoidni u refren jedne od neformalnih himni globalnog trijumfa antidru&scaron;tvenosti, desetak godina starog hita Albanke Blete Redže (&bdquo;Bebe Reksa&ldquo;) &ndash; &bdquo;Oh, it&#39;s just me, myself and I; Solo ride until I die&ldquo;.Neke putovođe i ideolozi krvožednog bunta, koji je vi&scaron;e (versko) fundamentalistički nego (dru&scaron;tveno) revolucionarni, ne priželjkuju toliko reprizu &bdquo;Vladavine terora&ldquo;, koja je postala deo nasleđa Francuske revolucije, koliko oživotvorenje Gospodara muva. Naime, svezubi veruju da i Belzebuba treba regrutovati u borbu protiv lažirane slike Vučića kao arhiđavola i njegove vladavine, ne toliko mekom koliko nežnom rukom.Vučić se vi&scaron;e ne suočava samo sa moralizmom elitnih nacionalista, koji odbijaju da uvaže Kumanovski sporazum i njegove ne toliko političke koliko nadustavne posledice, i pomamom građanističkih zilota, čija pobeda obećava sažimanje Srbije i jo&scaron; brži rast auto&scaron;ovinizma i srodnih stanovi&scaron;ta. Izvore fundamentalističkog žara, i veličinu iluziju da krvožeđ danas predstavlja meru ljudskosti i moralnosti, nije moguće razumeti ako nemamo u vidu da su iza novog kulta stali neki ugledni pravoslavni teolozi:&bdquo;Moramo da se delimo! Na one koji su na strani pravde, istine, nenasilja i one koji su na strani nepravde, laži i nasilja. Danas je i pred patrijarhom i pred svima nama nikad lak&scaron;i izbor, jer je očigledno &scaron;ta je dobro a &scaron;ta zlo, odnosno, ko je dobar a ko zao&ldquo;, kaže jedan od zaslepljenih, ne toliko saboraca koliko &bdquo;udarnih pesnica&ldquo; auto&scaron;ovinizma, pravoslavnih isključivača srpskih mozgova, u intervjuu &bdquo;Radaru&ldquo;, magazinu od koga postoji samo jedan (ne-elektronski) medij koji je vi&scaron;e (&bdquo;Autonomija &ndash; Portal Građanske Vojvodine&ldquo;) i samo jedan koji je opasnije (nedeljnik &bdquo;Nedeljnik&ldquo;) srbofobičan.NOVI SRSPKI BOGOVI I ANTISRPSKI UBER-BOG: Pravoslavlje, kao i posmrtni ostaci srpskog nacionalizma kao političke snage, danas vegetiraju u senci studentizma, te nove, politeističke srpske &bdquo;religije&ldquo;. Egzemplarno srednjovekevne, iako je jedna od ključnih reči njenog &bdquo;vjeruju&ldquo; modernost.Ona je prvo posela najprivilegovanije pripadnike urbane, kulturno kulturne, prdopudera&scaron;ke srednje klase &ndash; velike dobitnike u tranziciji, &bdquo;demokratizaciji&ldquo;, doziranoj od strane &bdquo;kolektivnog&ldquo; Zapada, i siledžijskoj (pre)evropeizaciji drugačije evropske Srbije, natopljene orijentalnim slastima i balastima.Negde u januaru, posle praznika, novi kult je nadi&scaron;ao klasne i statusne okvire privilegovanih elitista koji su ga kanonizovali. Tu je važnu ulogu imao &bdquo;blagoslov&ldquo; grupe bogoslova, monaha i monjahinja, čijeg duhovnog otac su neki račvasti jezici nazvali &bdquo;biskup Grgur&ldquo;, pa se taj kult jo&scaron; lak&scaron;e prihvata kao sinegdoha srpske moralnosti.Pri tome, reč je o &bdquo;veri&ldquo; po meri samoživih generacija za koje postoji malo &scaron;ta sem njihovog metastaziranog ja; bogomdanosti koju su srpski roditelji skloni da upi&scaron;u u svoju decu, i koju osnažuje individualistička, antidru&scaron;tvena potka dru&scaron;tvenih mreža.Nisam hri&scaron;ćanin, pa ne bih trebao da sudim, ali imam utisak da ćemo, pored ponosno slučajnih Srba, kao &scaron;to je Nikola Samardžić, i slučajno ponosnih Srba, kao &scaron;to je Milo Lompar, morati da razmi&scaron;ljamo i o pravoslavnim autoritetima koje je mržnja prema Vučiću odvela od, rekao bih, Hristove poruke u zagrljaj jednog antisrpskog crno-belog sveta &ndash; u kome je jeres etnofiletizma do nogu potuklo i obesmislilo zlo etnonihilizma, kako je Bojan Jovanović opisao sinergiju auto&scaron;ovinističkog i srodnih stanovi&scaron;ta.Verovatno najsramniji deo dobrovoljnog služenja idejnog i identitetskog &bdquo;potomstva&ldquo; arhiepiskopa Grigorija auto&scaron;ovinizmu i povezanim samorazumevanjima oličava sledeći deo iz istog intervjua &bdquo;Radaru&ldquo;, mog, inače, dragog prijatelja, koji sadrži odličnu ilustraciju onoga gde su, zaslepljeni mržnjom prema Vučiću, zavr&scaron;ili neki teolozi i drugi crkveni autoriteti po meri zgodnog dizeldorfskog vladike:&bdquo;[Patrijarh] je u toj besedi izneo nekoliko alanfordovskih poruka, poput &#39;bolje da se ne svađamo nego da se svađamo&#39;, i slične, ali i jednu veoma opasnu tezu, koju je kasnije ponavljao, i čak je ubacio i u Božićnu poslanicu. A to je da su drogirani batina&scaron;i, lokalni dileri, korumpirani partijski funkcioneri, i studenti, srednjo&scaron;kolci, njihovi profesori, umetnici i drugi koji mirno traže istinu i pravdu zapravo braća koja treba da se izmire. Oni nisu braća. I ne znam kako je on zamislio dijalog koji bi vodio pomirenju studenata i onih koji ih gaze na ulici&ldquo;.Ipak, novu dogmu, noseću nedodirljivu misao studentizma, smestio je u odgovoru na sledeće pitanje, i reči: &bdquo;Danas je i pred patrijarhom i pred svima nama nikad lak&scaron;i izbor, jer je očigledno &scaron;ta je dobro a &scaron;ta zlo, odnosno, ko je dobar a ko zao.&ldquo;Meni nije. Ja nisam ni kr&scaron;ten, ali mnogima koji jesu, kao profesori Brdar i Antić, studentistički kult, i stavovi njegove profesorske, političke i selebriti podr&scaron;ke, koju oličavaju zvezde iz Pavićevih pitkih karikatura srpske duboke kulture i njenih izrastaka, gade se, imam utisak, jo&scaron; vi&scaron;e nego meni.Nije malo onih vernika i ne-vernika koji u tom, navodno očiglednom, &bdquo;dobru&ldquo; prepoznaju jo&scaron; veće zlo od onoga koje ja vidim u njemu. Pri tome, mislim na one koji nikada nisu bili Vučićevi, niti su ikada večeravali sa Vučićem, kao Jovo Bakić-Kapičić, &bdquo;levičarski&ldquo; prvosve&scaron;tenik ovog krvožednog studentističkog kulta, niti su se smejurili i uživali u Vučićevom dru&scaron;tvu, kao novinarke luksembur&scaron;ih (para)televizije sa penom na ustima.Reći da izbor nikada nije bio lak&scaron;i; da izbor ni ne postoji; sugerisati da su oni, koji ne naprave izbor koji su napravili sledbenici &bdquo;biskup Grgura&ldquo;, zlo; da &bdquo;oni koji gaze&ldquo; bahate, zapenu&scaron;ane, obožene (nad)ljude, koji nam obećavaju Srbiju po meri jednog nakaznog idolopokloničkog, (anti)demokratskog hibrida koga je korisno posmatrati kao dru&scaron;tveni uradak &bdquo;Grigorija Gruhonjića&ldquo;, ne zaslužuju ni razumevanje, ni oprost, ni milost, ni mogućnost bilo kakvog iskupljenje &ndash; e to je ono &scaron;to je, po meni, zlo.To je zlo koji o&scaron;tri nož za ljudokolj; to je, za mene, zlo koje daje legitimitet pretnjama klanjem i jahanjem koje svakodnevno dobijam.Da li je ono hri&scaron;ćansko, pa i ko je tu sve poverovao da je Bog, mesija ili spasilac; da li samo studentisti, pomahnitali selebritiji i teolozi, koji o drugima sude po meri svog lika i stava, pitanje je na koje sam &ndash; nisam kr&scaron;ten, ali ni retardiran &ndash; sebi odgovorio: Ja u izbezumljenoj Srbiji, kojom caruju dve emocije, bes i strah, prepoznajem obrise jednog pervertiranog &ndash; istovremeno &bdquo;pravoslavnog&ldquo; i građanističkog &ndash; politeizma. Bogovi Studenti, Bog Grigorije, Bogovi Grigorijevi teolozi, oni koje vole i uvažavaju slučajni Srbi, sigurno jo&scaron; neki Bogovi i jo&scaron; vi&scaron;e Boginja, i iznad svih njih &ndash; Uber-bog Dinko.

Zoran Ćirjaković: Napred u meritokratski feudalizam; Laža i paralaža

7 Komentari