Andre Agasi, dva puta najviše napredovao

Andre Kirk Agasi, Amerikanac jermensko-asirskog porekla, rođen je 29. aprila 1970. godine u Las Vegasu. Osvojio je 60 titula u karijeri za 20 godina profesionalne igre, osam puta bio najbolji na Gren slem turnirima (Australija 95, 00, 01, 03), Francuska (99), Engleska (92), SAD (94, 99), zaradio 31 milion dolara i bio prvi na ATP listi nedelja. Osvojio zlato 1996. godine u Atlanti.

Jedan od petorice tenisera u istoriji koji su pobeđivali na sva četiri Gren slema, jedini koji uz tu kolekciju ima i Masters, pobedu u Dejvis kupu i zlatnu olimpijsku medalju.

Igrao je do 37. godine života, a i tada je stao zbog povrede leđa. Sa Štefi Graf ima dvoje dece, već nekoliko godina glavni posao mu je pomoć ugroženoj deci.

Od oca, emigranta iz Irana i nekadašnjeg učesnika olimpijskih turnira u boksu, i majke za koju je tenis bio potpuna nepoznanica, Andre je učio gledajući snimke velikih šampiona i jureći po kući loptice kojima su ga zasipali otac i stariji sestra i brat. Kada je počeo da trenira imao je, tvrde, 60 korpi sa po 300 loptica i udari obi u toku dana lopticu bar 3.000 puta.

Već sa pet godina imao je priliku da vežba uz Džimija Konorsa i Roska Tanera, uskoro je imao priliku da vidi koliko je otac zainteresovan da uspe, Majk Agasi nosio je čekić na turnire i besno udarao njim kada bi Andre izgubio poen.

Sa 13 Andre odlazi u kamp Nika Boletijerija na osam Nedelja, koliko je ambiciozni otac mogao da plati. Boletijeri je pogledao Agasija mlađeg na terenu deset minuta i rekao “Nema potrebe da plaćate. Neka ostane.”

Andre je u kampu bio nesrećan, lomio rekete i isticao se, pre svega, sumanutim frizurama i stilom oblačenja, počeo je čak i da pije. Posle jedne godine napustio je Boletijerijevu akademiju ali nije, kao što su mu predviđali, propao. Sa 16 je ostvario prvu ‘pro’ pobedu, a 1986. završio kao 91. igrač sveta.

Prvu titulu osvojio je 1987, a brže od svih, posle 43 odigrana turnira imao je dva miliona dolara. Izgledao je drugačije, razmišljao neobično. Odlučio je da ne igra u Australiji, osam godina se držao tog ‘pravila’, a onda četiri puta pobedio baš tamo, od 1988. do 1990. je bojkotovao Vimbldon zbog konzervativizma organizatora i insistiranja na beloj boji odeće. Zlobnici su tvrdili da mu se tamo ne ide jer se plaši trave, pobedio je dve godine kasnije.

Pobeđivao je i gubio, povremeno se svađao sa sudijama, razvio jedno od nezaboravnih rivalstava, sa Samprasom, obrijao glavu 1995. godine, bila je to najuspešnija godina u karijeri po odnosu pobeda i poraza.

Dve godine kasnije bio je najgori ikada. Bolovi su ga terali sa terena, želja da igra vraćala i gubio je. Malo je nedostajalo da nestane sa scene, ali je 1998. godine usledila dijeta, spektakularni program povratka na teren, pobede na ‘čelindžerima’ i dani slave, još jednom.

Pet novih titula i povratak sa 141. na šesto mesto ATP liste, zatim plasman u ‘Pet najboljih’, pobedio je Medvedeva na Rolan Garosu posle 0:2 u finalu i ‘dopisao’ se na listu na kojoj su do tada bili samo Lejver, Peri, Emerson i Badž (osvajači svih pet Gren Slem turnira), uzgred ih prestigavši jer su prethodnici pobeđivali na travi i šljaci, Agasi je ‘osvojio i beton’.

Na kraju 1999. godine bio je prvi na ATP listi, prva Nova godina koju je dočekao na tom mestu donela mu je pobedu u Australiji, meč sa Rafterom za istoriju Vimbldona, finale prvog Masters kupa, a završio kao šesti.

Sledeća godina bila je uspešna, 2002. je donela nove povrede i poslednji duel sa Samprasom, 2003. poslednju pobedu na Gren slemu, držao se još dve godine u ozbiljnom tenisu, a onda su mu povrede presudile.

Sa pune 34 pobedio je na Mastersu u Sinsinatiju, sa celih 35 došao do finala US Opena i izgubio od Federera. I tu 2005. godinu završio je u Top 10, šesnaesti put u životu, posle 17 godina ‘raskinuo sa ‘Najkijem’ i obukao ‘Adidas’ odeću.

Zabavljao se sa Barbrom Strjsend, oženio se sa Bruk Šilds, pobedio na Rolan Garosu 1999. i na ‘Balu pobednika’ odigrao sa Štefi Graf, pobednicom ženskog singla. Venčali su se 2001. godine.

Povukao se na US Openu, osam minuta ovacija bili su poslednji pozdrav njujorške publike Agasiju.

"Hvala. Semafor kaže da sam izgubio, ali tamo ne piše šta sam danas dobio. Vi ste me održali na terenu, natereali me da pobeđujem, podigli me do snova. Hvala vam, pamtiću vas dok sam živ,” rekao je na oproštaju na terenima Flešing Medousa.

Jedini je dva puta nagrađivan kao igrač koji je najviše napredovao. Bio je, po mnogo čemu, jedinstven.